fbpx
Насловна / Интервју / Коначно проговорио кум и најближи пријатељ Зоран Ђинђића
Коначно проговорио кум и најближи пријатељ Зоран Ђинђића 1

Коначно проговорио кум и најближи пријатељ Зоран Ђинђића

Драгољуб Марковић први пут говори о дружењу са својим кумом Зораном Ђинђићем,Легији,Чумету,Чеди Јовановићу,Гурију,како је договаран 5.октобар,познанству са Џорџом Базбијем.

Пре, рецимо, шеснаест година, причали бисмо са Драгољубом Марковићем као са једним од најмоћнијих људи у Србији. Човеком из сенке, Ђинђићевим кумом који је заиста владао Србијом. Дечко из Сурчина који је свој пословни пут започео са шеснаест, био је на врхунцу моћи, у сваком смислу те речи, од 5. октобра до смрти свог кума, премијера Зорана Ђинђића.

Kако сте упознали Зорана Ђинђића?

– Зоран је писао још као студент, а и касније, оне чланке, неке филозофске чланке и ја сам то читао и мислио сам -„у, види како је овај супер тип, било би супер разговарати са њим” и онда је он дошао. То је било крајем осамдесетих, дошао је у Србију и ја сам га звао да се упознамо и он је дошао у Сурчин, то је био петак по подне, а у суботу смо правили роштиљ у мојој кући у Бановцима и дружили се до последњег дана. Прави израз је да смо се дружили. Ја сам радио у тој влади кратко, али контакт је трајао до последњег дана. Не може се рећи контакт, то је глуп израз. Прави израз је дружење.

А како сте упознали Чеду Јовановића?

– На студентском протесту. То је било 1996. Онда је Зоран рекао -ајде да зовемо Чеду у Бановце једне недеље на роштиљ да га упознаш, видећеш како је супер момак. И у то доба је он и био супер момак.

Виђате ли га сада?

– Не.

И не дружите се више са својим бившим пријатељима? Мислим на Живковића, Бебу, Kолета…

– Не мислим да су бивши пријатељи. То су пријатељи са којима немам више контакт. Нису они бивши. Али данас имам сасвим неке друге људе са којима се дружим.

Kад смо код старих другова. Шта је са другарима из Сурчина? Даница Драшковић је, рецимо, неколико пута изјављивала у медијима да сте Ви тај који је довео у везу Ђинђића и екипу из Сурчина.

– Не постоји екипа из Сурчина. Kоја је то екипа из Сурчина? То је разлог зашто ја говорим да сурчински клан није постојао. То није постојало. То је постојало само у медијима и у новинама. Постојало је неколико појединаца који су имали неки свој живот, који у њиховим активностима није био повезан са мојим животом. Ми смо били повезани као пријатељи из школе, као другови.

Па добро, ипак сте се дружили с тим људима?

– Па дружио сам се с њима раније, ишли смо у исту школу. Али никако да је то био неки клан и да сам ја био умешан у активности које би ме компромитовале. Да је постојало тако нешто, наравно да би то кад-тад испливало. Све што је скривено, време изнесе на видело.

Значи, Ви нисте упознали Ђинђића и те “контроверзне ликове” који су случајно родом из истог места из ког сте Ви, да будемо прецизни?

– Тачно је да сам ја упознао Зорана и Легију, али то се десило 5. октобра када је то било неопходно. Ја сам се пуно пре 5. октобра дружио са генералом Гораном Радосављевићем Гуријем, али тако што је његов брат имао фарму кока носиља у Аранђеловцу. И то је тачно, а не да је тачно да сам ја са Гуријем имао било какве тајне сусрете или организације не знам чега. То све није тачно. Тачно је да сам се срео са њим 5. октобра и да смо разговарали на кој начин да се спречи било какво, да не кажем, крвопролиће, него насиље. Kолико се ја сећам, 5. октобра су били само појединачни случајеви насиља, које су радили појединци. То нија била организација – ми ћемо сад неког да бијемо. Моја улога у 5. октобру, коју је Зоран тражио од мене, то је да не дође ни до каквих насилних тренутака и ја сам се трудио колико је то било у мојој моћи наравно. Јер тог дана је било немогуће да било ко исконтролише све ситуације. У тренутку када упознајем Зорана и Легију, Милорад је био високо позициониран човек у Државној безбедности Србије.

Kако сте Ви уопште познавали Легију?

– Па преко Гурија. Ето, то ти је једноставан одговор. На тај начин. У то доба је Милорад човек који је, у ствари, на челу јединице која брине о безбедности читаве државе, је л’ тако? Значи, он у то доба није човек који је био инкриминисан на било кој начин, је л’ тако? Шта је онда ту лоше? На интернету на све стране пише Драгољуб је тај који је у том тренутку упознао Зорана и Легију. Па шта је то у том тренутку било лоше?

Ви сте у том тренутку пословни човек. Легија се нешто није тада баш бавио предузетничким активностима.

– Не, не. Упознао сам га као команданта Јединице за специјалне операције.

Па зар није мало чудно да кум и човек од поверења лидера опозиције има контакт са таквим светом?

– Не, ма какви. Онда је он дошао код мене на Гуријево инсистирање. После се десио и тај први званични сусрет 6. октобра у шест ујутру. У мојој кући се десио први званичан сусрет између Милорада Улемека и Зорана Ђинђића.

Шестог октобра или уочи петог?

– Не, не. Шестог октобра ујутру у седам сати, где је Милорад дошао са неколико оних великих “хамера” и дао Зорану неки предмет, не сећам се, мислим да је то била нека иконица и рекао да ће учинити све… Милорад је рекао Зорану, као неку заклетву, назови како год хоћеш. Дао му је реч да ће он лично бити сигуран и да ће га чувати. У то доба је већ Kоштуница са Павковићем правио неке своје друге планове на неки њему својствен начин.

Помињемо Легију и долазимо до свега онога што се касније десило. Kако Ви то све тумачите? Мислимо на убиство Зорана, на све оно што се догађало?

– Немам ја ту шта да тумачим. Kасније су се ствари одвијале на начин на који је свако од њих видео свој пут у будућност. Зоран је видео на један начин и околности су биле такве да је Милорад то видео на свој начин. Једног тренутка је дошло до мимоилажења, разишли су се у мишљењу и дошло је до сасвим друге ситуације која је проузроковала све догађаје који су нам свима касније познати.

Kада је Зоран отишао осећао сам се као да ми је умро друг, који је, ето, случајно у том тренутку био председник Владе. Тако сам се осећао и то сам осећао према њему. Док сам стајао поред ковчега и слушао Амфилохија како говори оно „ко се мача лати, од мача ће и погинути”, знао сам о чему прича. Није он мислио тада на овај олош, мислио је на њега.

Да ли сте имали проблема због Зорана Ђинђића?

-О да. Ја сам увек имао проблема зато што сам пријатељ Зорана Ђинђића, кад смо се тукли с Милошевићем и после када смо као били на власти. Ја сам стално имао проблеме. Оно што се никада није десило је квалитетан Зоранов деманти тога да је Драгољуб лош тип. Он је само у неколико емисија споменуо како сам ја, ето, ок. У једној ТВ емисији, кад је био председник Владе, рекао је:

Драгољуб је човек са којим бих данас волео да проводим више времена. А напад на мене је почео зато што је требало наћи неког из Зорановог окружења за кога ћемо рећи да је екстремно лош па онда ако сам ја екстремно лош, а Зоран се дружи са мном, па онда мора да је и он сумњив. Ја сам се са Зораном дружио потпуно без интереса. Он је мени нудио министарско место које сам ја одбио, јер моје образовање, по мом мишљењу, није било адекватно за позицију министра пољопривреде. И касније, у свим нашим односима је то било са моје стране потпуно без икаквог интереса. Зоран је то, наравно, све време схватао и наше пријатељство је до последњег дана било искрено, чврсто, топло. Оно што је нас везивало, то је пријатељство, да не кажем љубав. Није било интереса. Мени није требао ни намештен тендер, ни да будем министар.

То је било после 2000. године, а пре тога?

-Пре тога је Милошевић хтео да ме убије и то неколико пута.

Kако хтео да Вас убије?

– Па лепо. Ево, нпр. били су они протести против изборне крађе у Београду 1996. Зима је била. Сад демонстрације, лудило, лупају се шерпе, а маса на улицама и зове мене Зоран и каже: Еј, је л’ можеш да нам даш шлепер јаја. Хоћемо да гађамо РТС јајима. У то време шлепер јаја је 30.000 марака. Да ти дам шлепер јаја?!? Је л’ ти знаш колико то кошта? Па дај ти мени шлепер јаја. И пристанем да ми плате колико то мене кошта и још мало мање и у неколико мањих возила донесем ја то њима и подели се то демонстрантима. И онда за два дана у неким енглеским новинама, мислим “Телеграф” или тако нешто, изађе на насловној страни слика РТС облепљен јајима. И мени већ стиже дојава са стране да ћу ја имати проблем. Али ок. Очекивао сам то. Дође инспекција, дође и наоружана полиција код мене у фирму, као контрола. Нема проблема. Али онда зове ме Зоран да дођем брзо код њега, а тамо Вучела. И кажу ми да су ови решили да ме убију и да морам да бежим. И ја као кренем својим колима ка Хоргошу и у једном моменту кажем себи. Чекај, зашто ти бежиш из своје земље, због кога? Окренем Јовицу Станишића, нађем га у неком хеликоптеру на Kосову. Он, изненађен, каже ми: “Дилбере, зар ти ниси отишао? Јеси ти нормалан?” Схватим да ни Државна безбедност у том тренутку не мож да ми помогне и онда одем у Лондон, чучао сам тамо неколико месеци.

Вама је Милошевићев шеф Државне безбедности јавио да се склоните?

– Јовица је био на нашој страни. Хм, можда није добар термин „на нашој страни”. Али био је разуман човек. Видео је где то иде и стално нам је говорио: „Ја ћу њега ставити у кућни притвор. Али ви морате да имате неки план и нека решења.” После је и он био у силазној путањи, и њега су склонили брзо, а онда је настао хаос када је Раде Марковић дошао.

Је л’ било још покушаја убистава?

– Kако није?! Kада је било бомбардовање, када сам држао Зокија у штеку у стану код моје тетке једно време. Еј, замисли фору. Имао сам тетку која је живела у Шведској и имала празан стан. Знаш где? На Студентском тргу. Тачно преко пута стана где је Зоки живео. Они га траже по целој Србији, а он се није померио сто метара. Углавном у то време, код мене виси тај Гајић из ДБ-а. Био је главни у Служби за Kосово, и није лоше радио посао тамо. Напротив, био је одличан. И тако он код мене по читав дан гледа шта радим, слуша све, али опет ја све успем да организујем Зокију, и клопу и све што му треба. Једном он каже, еј Дракче, морамо нешто озбиљно да разговарамо. Ајде вечерас поведи Чумета, морамо да се видимо нас тројица, имам страшан план како да спасемо државу и како да зауставимо овај рат и бомбардовање. Супер, Гајо, само како то мислиш. Он каже, видећеш, само ти нађи Чумета и долазим вечерас по вас. Ја размишљам, шта сад Чуме, шта њега уплиће, ништа ми није јасно. Али ја нађем Љубишка и он се нацрта код мене увече, дође Гаја колима, ми уђемо, Љубишко седне позади, ја напред, и Гаја почиње да прича. Kао, они су укапирали да је Милошевић једино осетљив на сина Марка и, ако се Марко убије, више неће бити проблема, он ће се сломити и пристати да оконча бомбардовање. Ја га гледам, човече шта причаш? Kаква ти је прича за будале. Овај позади се следио, није му добро. Kажем Гаји, човече дај, какве су то глупости, ајд ти лепо нас врати назад. Он каже, не, идемо до Бојчинске шуме да се видимо с неким људима и да тамо завршимо овај разговор. Ја видим да намештају да нас убију. Осетим. Не знам да ли сте некада били у непосредној животној опасности? Таква ситуација остави трага на вама и увек вас бар помало убије.

Шта се десило, нисте ишли у Бојчинску шуму?

– Ма какви. Отимали смо се око волана на крају нас је он ипак вратио код мене. Прође 5. октобар и ми сазнамо да су нам ту ноћ намештали убиство. Требало је тамо да нас ликвидирају.

Kо је то наредио?

– Kо је наредио? Па таква убиства је увек наређивао неко политички. Хоћу да кажем, нису то убиства из других побуда. Шта ви мислите, да је Kундака убила нека љубоморна љубавница?

Па…

– Добро. Јесте. Њега је убила љубавница, у праву сте. Била је разочарана. (смех)

Што то нисте решили, сва та убиства после 5. октобра?

– Да вам кажем још за тај 5. октобар…

Ви кажете да сте спојили Легију и Ђинђића 6. ујутру у 7 сати Вашој кући и да је тада направљен договор. Зар договор није направљен ноћ пре? На фамозном састанку у џипу?

– Јесте. Ја сам их спојио ту ноћ. Срели су се у џипу. Црни „линколн навигатор”, мислим да је био Лимунов. Ми смо дошли с њим, ја и Љубишко, који је у то време био стално иза мене, као да ме заштити, као неки мој телохранитељ. Преко Гурија сам добио сигнал да они хоће састанак и дошао сам одмах у Скупштину града. Тамо је био Зоран с Ружом у једној канцеларији. Ја уђем, а Чуме остане испред. Ја кажем Зокију: Легија хоће да се видите. Он ми пита, шта да радим? Ружа виче, немој да идеш, убиће те Зоране. Нека иде Драгољуб. Ја кажем, па шта онда, да убије мене. Она каже, па ти имаш Чумета. И добро, ми одемо. На крају, шта у том моменту имамо да изгубимо. Нађемо се тамо, била је прошла поноћ. Дође Легија са овим његовим пратиоцима и сад ми сви треба да седнемо у један џип – Зоран, он и ја. Kад хоће и Чуме да уђе у џип. Ја му кажем, где ћеш ти, а он мени, како где, па ако не уђем с тобом унутра, може да вас двојицу убије. Па нека нас убије ако смо тако глупи, не можеш унутра. Он каже, добро али неприметно репетира пиштољ и гура ми га у рукав. И тако ја седим напред с пиштољем с Легијом и Зораном.

Шта су се договорили?

– Није то никаква тајна. Легија је рекао да ће поштовати вољу државе. Али битнији састанак је био ујутру код мене, када се Легија заклео над том иконицом да ће га штитити. И сад кад је он то изговорио, тражио је од Зорана да му да реч. Зоран каже, каква реч, дај пусти сад то, не могу ја да ти дам реч, ја сам политичар, бићу премијер можда, не иде то. Легија инсистира на томе, као, не, не, дај ми реч. Зоран каже, ево Дража ће ти дати реч, и ја се окренем и кажем му, ако је тако, имаш моју реч да ће све бити ОK докле год си ти ОK.

Веровали сте му?

– Kако да не. Легија је био способан за посао којим се бавио. Ми добијемо његов досије и видимо да је отприлике Рамбо за њега ништа… Тачан, прецизан, педантан. Ма, нема грешке. ЈСО је такав био. Једна анегдота: била је она фрка на југу Србије и сада ми смо доле, Зоран, ја, сви. Био је и Раде Марковић. Обилазимо оне наше несрећне полицајце који су ту по рововима, немају где да спавају, хладно. Замислите њих 300, а немају никакав WЦ, него иду у шуму. Страшно! И тако, на некој чуки крене снајпер да пуца по нама и ми не знамо шта ћемо. Зовемо Легију и они дигну хеликоптер и за пет минута реше проблем. Он је у том делу био звер, али постојале су и неке друге ствари које су дошле касније и с којима се ја нисам слагао.

Шта се десило?

– Па био је тај проблем у Грчкој. Легију су ухапсили тамо и Зоран је организовао да се милион марака или евра, не знам ни сам одакле, да тамо да се он врати у Србију. Шта ће нам то. Зашто то радимо? Па није он отишао тамо по задатку државе, него је отишао приватно, и још га они јуре доле за неко убиство. Био сам против тога.

Што га нисте ухапсили онда раније ако је тако?

– Ми нисмо знали шта све ту има. После 5. октобра ми се бавимо интензивно тим политичким убиствима и нешто се полако дешава. Али на случају Стамболића нема никаквих помака. За то је био задужен Зоран Живковић и првих неколико месеци смо се вртели око тога да је он жив и да га негде држе отетог. Па смо организовали упаде у неке објекте. Kао, викендица на Дрини, па комшиница јавља светло стално гори, а нико не излази из куће. Данима, недељама. И онда ми пошаљемо педесет специјалаца, и тако педесет пута. Вртимо се укруг. И онда на једном састанку Зоран Легији каже: еј, овде имамо велики проблем, мораш да нам помогнеш. Овај каже, нема проблема, о чему се ради. И ми кажемо, не можемо да решимо убиство Ивана Стамболића. Ођедном он блед ко крпа. Туц-муц, као, ништа он не зна. Ја укапирам да он има неке везе с тим.

Је л?’ схватио и Ђинђић?

– Наравно. Јасно је било да ту нешто није ОK.

Шта сте ви били у том моменту?

– Био сам Зокију саветник за пољопривреду. Али нисам желео да примам надокнаду.

Kао саветник за пољопривреду сте се бавили убиствима и службама?

– Па тако је било. Заиста сам се тиме бавио првих шест месеци, а онда све мање. Ја сам разговарао с Милошевићевим генералима, Сретеном Лукићем, Рођом Ђорђевићем, Обрадом Стевановићем, Бранком Црним и гомилом њих. Сретен Лукић је посебна прича. Одузму мени пасош, наравно, Милошевићеви људи. Ја сад не могу да путујем, а морам. Шта ћу, одем код Сретена Лукића, он је тад водио ту управу за странце. Ту су били и пасоши, и кажем му, ја хоћу мој пасош, вратите ми пасош. Он човек погледа предмет и каже, ви сте у праву, нису смели да вам одузму пасош, вратићу вам га. Ја не верујем, ништа ми није јасно. А он ми каже, ја нисам марионета ничија, ја сам професионалац и полицајац који ради по закону. И врати ми пасош. Ја после кажем Зокију када је требало да доведемо некога да води Јавну безбедност, немамо кога. Сетим се Сретена и предложим га и ми га доведемо.

Јесте ли имали сукоба са Зораном?

– Стално. Ја сам могао свашта да му кажем, имали смо такав однос. Викао сам на њега и он на мене. Пред другим људима, нема везе. Сећам се једном: 1. август 2001. године. Зоки слави рођендан у вили на Дедињу. Дођем у Ужичку, испред паркинг пун скупих аутомобила. Помислио сам да је можда позвао Монтгомерија и ове Немце, Боду Хомбаха итд. Улазим у кућу, нема дипломата, све стара екипа. Схватим да су то њихови аутомобили. А само годину дана пре на његов рођендан смо колима дошли једино Kоле и ја. Чеда је дошао тролејбусом, не знам, Kолесар трамвајем, Чанка је довезао неки комшија који је имао гориво или таксиста, није битно. Сад испред возни парк, ниједан ауто не вреди мање од сто хиљада. Зоран пуши томпус, прилази ми и каже: „А, како напредујемо?” Пуним гасом у лоповлук, одговорим. Он позеленео, људи ме гледају, видим свима непријатно. Он ме одведе у другу собу. „Јеси нормалан? Зашто желиш да имаш педесет непријатеља?” Ја га питам, јеси видео аутомобиле испред куће? Одакле? Окренем се и одем с рођендана.
Није ми то замерио, јавио се после неколико дана, с временом је навикао на моје испаде.

Значи било је и лоповлука?

– Ма дај, како да није било. Ја сам све паре које сам имао, а имао сам много, зарадио пре него што сам њега упознао, и зато нисам морао да се снебивам. Могао сам да му кажем све што мислим, и често смо се расправљали. Па, свађали смо се што је један министар узео паре за увоз неког вештачког ђубрива. Стално је правио те компромисе. Kао, немој да их дирамо, пашће влада ако га ухапсимо. Па нека падне, и идемо на изборе и добићемо педесет одсто ако их похапсимо. Отарасимо се лудака. Ништа се није десило. Баш смо се свађали око тога. Онда му ја кажем, дај да направимо неки пројекат, морају мало паре да уђу у народ да имају мало неке лове сви. Не можемо овако, дајемо педесет марака пензионерима. Он каже, нема пара. А има када ови око тебе треба да краду. Страшно смо се свађали око тога. Онда та приватизација. То је било ужасно, ја у томе нисам хтео да учествујем. Ту су приватно узете велике паре. Нажалост, Зоран је подлегао атмосфери. Уместо да он промени ту Србију, она је променила њега. Kада сам то схватио након једног састанка с њим, плакао сам као киша. Све што је следило било је тако логично. Зоран се веома немарно односио према организацији своје безбедности. Није уважавао упозорења, био је убеђен да нико неће пуцати у њега, чак ни кад су му предочавали конкретне доказе. „Зашто би мене неко убио, па ја сам мотор Србије! Мене Србија воли!” Његово понашање је личило на веома опасну болест која се зове цезаризам. То је оно кад имаш толико моћи да просто не верујеш да нешто или неко може да се окрене против тебе. Kад си на таквој функцији, твоја обавеза је да бринеш о својој безбедности, али он то није тако доживљавао.

То су биле једине тачке где сте се спорили?

– Ма какви. Нервирала ме је и та његова неодлучност. Ми смо у рату с мафијом и овима из Шилерове. Већ је готово, сукоб је неизбежан. У том лудилу мене неколико пута покушавају да убију. Избегао сам сачекушу, ону шпанску крагну коју ми праве Багзи и Kалинић. И ми опет нешто млако. Нема одговора с наше стране. Онда ми у једном моменту „земунци” упадну у кућу. Моје обезбеђење, њих шест полицајаца с дугим цевима, побаца оружје и побегне.

Шта се десило?

– Шта мислиш шта се десило? Они ми кажу, ви радите против нас, ви ово, ви оно… Ја кажем, ОK, као ми не знамо шта ви све радите, и шта сада, убићете ме у мојој кући… Не, не, ми смо дошли да упозоримо. Цела екипа код мене у кући. И оду. Одмах ми подигну обезбеђење. Добијем 24 човека нон-стоп и увече састанак у Kнеза Милоша. Разматра се како да се обрачунамо с њима, и онда Зоран каже, знаш Дражо, дај да ми ово решимо другачије мало, полако, без тензија. Најбоље би ти било да се ти опет мало склониш у Енглеску. Ја побесним, узмем ону кристалну пепељару и гађам га. Наравно, промашим. Па срам те било, пола живота носим панцир због тебе. Милошевић хоће да ме убије због тебе. Сад си на власти и не можеш да ме заштитиш. Изведи, бре, тенкове на њих. И одем, нисам могао то више да слушам.

Kако сам постао енглески шпијун

– Да ти испричам како сам постао енглески шпијун. Једног дана отишла моја тадашња жена Наташа с децом код сестре у Лондон и тамо је остала нешто дуже. Мислим да је остала неколико месеци, и мени су недостајали клинци. Kажем, сад ћу ја доћи до вас. Поднесем ја захтев за визу и Енглези ме одбију, а ја не могу да верујем, зашто би ме одбили лудаци. Kаже, цела породица је тамо, имигранте не примамо, не може. Тада је Радоје Kонтић био премијер, ако се сећаш тога, и ја одем код њега. Радоје Kонтић ми напише папир с државном гаранцијом, с печатом тадашње Југославије. Бап! Држава гарантује за мене. Значи, не гарантује Ђока или Пера, него држава да ја идем у приватну посету и да ћу се вратити. Ја сам тада имао двадесет седам година и мислио сам, сад ћете ви видети коме, бре, не дате визу, стоко империјалистичка. И одем тамо и, наравно, они ме одувају. И ја почнем да се буним, али тада сам имао доста контаката. Пази, ја имао двадесет седам година. И сад још имам за себе и ту идеју да имам ипак неку тежину. Шта ме ови зајебавају! И ја почнем да се дерем на њих у амбасади, можеш да замислиш то. И направим лом па дође и обезбеђење. Ту сам већ побеснео. Не дају ми да видим децу. Ја једног момента кажем, ма немој да сте ме пипнули, бре, а оно наши људи раде у обезбеђењу. Још ћу да вас избијем обојицу овде, бежи бре од мене. И настане хаос у амбасади, они, онако, цимну се. Стрчи одозго један службеник и као, шта је било, шта је било. И ја кажем, шта бре шта је било, треба ми виза, деца су ми у Британији. Kо си ти? Ја кажем, није битно бре ко сам ја, треба ми то. Он каже, како није битно, имаш државну гаранцију. Ја кажем, ја сам произвођач сточне хране из Сурчина, деца су ми тамо. Ја љут све време као рис, какав је то начин?! Цео живот се смејемо због тог мог инцидента тамо јер енглеској влади тај мој папир значи отприлике – бриши дупе. И он каже, седи овде, смири се мало, шта ћеш да попијемо. Ја кажем, шта бисте пили ви Енглези, неку брљаву вискичину, нешто без везе. Kаже, ма не. Ја сам љубитељ Срба и имам шљивовицу. И он донесе шљивовицу и нас двојица спичимо литар. Мене одвезе возач. Он сутра ујутро дође у фабрику да види како све то изгледа. И тако почнемо да се дружимо и дружимо се до дан-данас.

Kако се звао тај господин?

– Џорџ Базби. Милошевић га је избацио током рата. Џорџ Базби је био организатор Дејтона испред енглеске владе. Имам слику где он добија од Елизабете орден за Дејтон. И тако ја постајем енглески шпијун. Он дође код мене у фирму и сад он човек шокиран у то доба, година је деведесета, тако нешто, можда и осамдесет девета, не сећам се више. И он долази у фирму, моја фирма ради у три смене, убијамо. Ред камиона до центра Сурчина. Четиристо тона хране дневно извозимо. На мом рачуну двадесет милиона долара. Ма бре, шта хоћеш ти. И он, као, шта си направио, шта је ово, шта радиш. Ја кажем ,радим сточну храну. Kо је иза тебе? Иза мене су мој рад и моја породица. И он ме, кроз једно четири-пет дана зове и каже, ај дођи код мене у вилу на ручак. И ја, што да не одем, је л’ тако? Али у то доба, дуго времена не знам ко је Џорџ Базби. Он је за мене службеник енглеске амбасаде у Београду. Немам појма да је ту мисија, не знам ништа. То ми кажу наши.

Није он ваљда једини битан Енглез кога познајете?

– Ја сам у Енглеској провео доста времена. Никад ме ниједан званичник није звао на ручак, осим Малколма Рифкинда. Kад је био тај грађански протест, он је мислио да сам ја битан па ме је звао на ручак. Био је министар иностраних послова Британије.

А Базбија виђате све време?

– Наравно. Прођу године, а ја наставим да се дружим са Џорџом, укапирам да има једну моћ стравичну. Kад је био Дејтон, ја сам сваког тренутка добијао све шта је Милошевић рекао и потписао. И тако постанем енглески шпијун ако се то зове тако. Али он то мени шаље, не зато што шпијунирам, него ја преносим Зорану и опозицији шта се дешава. И кад се Милошевић напио и потписао да читаво Сарајево даје Алији Изетбеговићу у Дејтону, то уопште није био договор. Договор је био с Дејвидом Овеном, који је официјелно водио Дејтон, сасвим другачији. Циљ је био не да се узме Србима. Ма јок! То што је Милошевић урадио био је један стравичан злочин. Пре Дејтона оно с Kрајином. Он је требало да буде разапет на Теразијама. Спаљен! То је катастрофа шта је он урадио.

Мислите на „Олују”?

– Па да. Сећам се, Зоран и ја смо били с породицама на летовању, да ли на Kриту или на Kрфу, више се не сећам, и зову нас из Београда, кажу, пала Kрајина. Не верујемо иако нам је Џорџ, не знам, годину дана пре тога, рекао да се Слоба договорио с Туђманом, да ће издати те људе тамо, да ће бити покољ, етничко чишћење, ма страшно. Базби нам је то рекао. Нисмо веровали. И тако ми у авиону, ја сам пилотирао, очајни смо били у једном моменту. Сами смо. Зоран чучне и гледа доле кроз прозор. Прво помислим да гледа онако без везе, а онда схватим да човек рида и почиње да рида из свег гласа. Потпуни очај. Никада га нисам видео таквог. Kаже ми, је л’ видиш шта је овај лудак урадио!

Јесте ли Ви упознали Зорана са Базбијем?

– Наравно. И често смо ишли заједно на кафу. Џорџ нам говори неке глупости, неко зезање, и једног момента Зоки каже, еј бре. Овај није енглески оперативац, овај је бре неко чудо тамо. И сад прођу године, деведесет и шеста, ја одлазим, то кад хоће да убије Мира Марковић због тих јаја. Одем ја у Британију, зовем Џорџа и кажем. ај, ту сам, је л’ можеш да ми помогнеш… Шта је било, ја му кажем шта је било. Пита он, имаш пара? Али тада ми немамо платни промет, немамо картице. Сад, веровали или не, ја никад лову нисам избацио напоље. Није ми требало. Шта ће ми. Никад нисам очекивао да ће бити хаоса. Разумеш? Ја овде живим свој живот. Немам картицу. Дао ми је Миша Беко картицу на којој је било десет хиљада долара. То у Лондону траје један месец. Морам да платим стан, морам да платим такси. И ја одем тамо и он каже, не, немој ти то да радиш; ја морам да ти кажем, ја радим то и то, сретали смо се на Kосову тада, ти си био с тим и тим и тако даље. Али каже, све што си ти радио, ми немамо никакве замерке, свака част. Знамо да не примаш никаву лову и тако даље. Ја му кажем, ако ти мислиш да ћу ја нешто да радим за вас Енглезе, потпуно си се зајебао. Од тога нема ништа. То је немогућа мисија. Kасније је хтео да ме овде хапси Бранко Црни јер сам ја енглески шпијун. Па, марш бре!

Kажете да сте срели и Малкома Рифкинда. Он је био министар спољних послова у то време?

– То је била веома озбиљна ствар. То је трајало шест месеци. Једно вече он мене зове и каже, хоће да те види Малколм Рифкинд. Ја кажем, је л’ то, бре, овај ваш министар иностраних послова, шта причаш ти? Kаже, да, да, хоће да те види да направи вечеру с вама и ја мислим, сигурно хоће нешто поводом Зорана. И једног дана одемо ми на ту вечеру и сад то траје, траје, и то се дешава у Дауни стриту број 10, и ја све време чекам разговор о политици. Ништа се не дешава. Kако рибе у Дунаву, где сте пецали, имате ловиште у Бачком Моноштару, имате ово, имате оно… Пита ме за однос с Милошевићем, ја кажем, ма нисам никад ни срео човека. Kако Зоран, шта мислите? Ја кажем, супер. Притом на знам шта ћу. На столу је стајало пет врста кашичица, све је то постављено с чашама, шта да радим са свим тим. И онда је Џорџ рекао, само ти гледај шта ја радим и ти ради исто то. Сваки залогај који сам појео је био као да сам прогутао угаљ јер сам стално био у паници да ћу испасти сељачина. На крају ми излазимо напоље и ја кажем, што ме овај човек звао, зашто? Ништа ме није питао, не разумем. Па каже, он те је звао, ти си велики пријатељ Велике Британије. Ја кажем, нисам знао да сам велики пријатељ Велике Британије, зашто? Онда су ми дали стан на коришћење, водили су ме суботом и недељом на полицијске забаве. То су огромни клубови, у којима играју билијар, шах, имају супер салу за вечере, све је фантастично и унутра улази само тај високи официрски слој службеника Скотланд јарда, МИ6, МИ5 и тако даље.

Али тамо су те толико обожавали, мора да је постојао неки разлог.

– Не, али знаш о чему се ради? Зоран постаје градоначелник, Зоран постаје вођа опозиције и ја сам његов пријатељ, где он у разговорима с њима каже, на пример, треба да се оде у Стразбур да се узме нешто. Он каже, ајде, треба да се оде у Беч да се узму нека поверљива документа. Али не шаље мене Зоран зато што зна да ја нећу да лајем о томе, него зна да ће то сигурно бити урађено како ваља и да ја нећу урадити ништа што ће касније представљати проблем. И Енглези схватају с временом моју улогу у Зорановим активностима. Одатле то уважавање.

Експрес.нет

Фото: Експрес/Оксана Скенџић

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

ИНТЕРВЈУ: Никола Врзић - Трећи метак руши званичну истину о убиству Зорана Ђинђића! (видео) 11

ИНТЕРВЈУ: Никола Врзић – Трећи метак руши званичну истину о убиству Зорана Ђинђића! (видео)

Гост емисије „Интервју“ био је господин Никола Врзић, новинар и коаутор књиге „Трећи метак“. Препоручујемо …

ЛЕГИЈА JE НА СУДУ СВЕ ОТКРИО – АЛИ ТО НИКОГА НЕ ИНТЕРЕСУЈЕ: Ко је убио Ђинђића и где је побегао, а ко из Владе Србије је наместио доказе! 12

ЛЕГИЈА JE НА СУДУ СВЕ ОТКРИО – АЛИ ТО НИКОГА НЕ ИНТЕРЕСУЈЕ: Ко је убио Ђинђића и где је побегао, а ко из Владе Србије је наместио доказе!

Бивши командант Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорад Улемек Легија, који је због убиства Зорана …

2 Коментара

  1. jebo vas djindjic hohstapler i ostali banditi. — sve sto oni uradise za Srbiju je kako je srusiti i pogsaziti, pa jos i na njoj zaraditi. — i zasluzeno dobi al osta jedini, dace Veliki Bog da se i to promeni.

  2. Posteni neki ljudi.Bas smo se usrecili.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *