Став

Лазански: Слободно тржиште, поробљени људи

Наши политичари као да су свесно заборавили чињеницу да је било потребно успоставити владавину права пре него што нам је стигао овакав предаторски капитализам

Према оптимистичком сценарију Србији предстоји шест година да промени себе да би ушла у ЕУ. Песимистички сценарио нећу ни да спомињем, јер у ово време нико нема право на песимизам. Но, по цену да ме многи прогласе за непоправљивог југоносталгичара, сада када гледам раднике, који су аутобусима стигли да би протестовали у Београду против предложеног закона о раду, не могу а да се не сетим: некада је металска индустрија Југославије производила тенкове, млазне борбене авионе, хеликоптере, подморнице, дизел-електричне локомотиве, вагоне, генераторе и турбине, делове за путничке авионе „боинг” и „ербас”, делове за свемирску ракету „аријану”, целокупну лепезу апарата за домаћинство, телевизоре…

Извозили смо вагоне у Шведску, мале подморнице класе „мала” такође смо продали Шведској, тенкове М-84 смо извезли у Кувајт, хеликоптере „газела”, које смо производили по француској лиценци, продавали смо француској копненој војсци, јер је производња код нас у Мостару била јефтинија него у Француској. Авионе „галеб” и „јастреб” продали смо Либији, „супергалеб” Мјанмару, топове, Румунији, Индији, Индонезији, ратне бродове Судану и Бангладешу, вишецевне ракетне бацаче Кипру, муницију САД, генераторе Немцима и Французима, трговачке бродове Норвежанима… Металска индустрија је радила не само по војним програмима.

Онда је дошао распад СФР Југославије и уместо социјализма после десет година од распада некада заједничке државе стигао нам је капитализам. У најгорем, неолибералном облику. Сада гледамо последице, што наводи на преиспитивања многих претпоставки и очекивања. Јер, из Шведске смо пре неколико година увезли половне путничке возове и то, замислите, преко једног домаћег бутика одеће, што најбоље сведочи о степену правне државе.

Наши политичари као да су свесно заборавили чињеницу да је било потребно успоставити владавину права пре него што нам је стигао овакав предаторски капитализам. И да радни људи ове земље још памте појмове „социјална држава” и „друштво солидарности”. Није случајно баш у Крагујевцу годинама био југословенски „Барјак самоуправљања”. Истина, сада се то у Крагујевцу малкице променило у корист Италијана, али ако тамо нешто крене, не дај боже, наопако запеваће радничка класа и „Бандијеру росу”.

Дакле, Србија је у економском погледу и даље подељена земља, неколико градова, а посебно Београд, некако и животаре, у провинцији и на селу је сиромаштво. С друге стране, јавни сектор све више троши, државна администрација је прескупа (шта је било са оних 50.000 службених аутомобила?), буџетски дефицит расте до кризних размера, а српски јапији доследно спроводе политику ММФ-а и презриво гледају на егзистенцијалне проблеме обичних људи.

Незапосленост је постала реална политичка претња, влада се плаши да ће ако прогура спорне законе, којима се синдикати противе, бити уличних немира, демонстрација и великих политичких сукоба. Чини се да је тај страх и разложан, иако треба рећи да је садашња власт само наследила многобројне економске проблеме од претходне администрације. Главни „мајстори” транзиционе пљачке ове земље још нису ни службено прозвани, да не причам о процесуирању. Штавише, први политички ешалон тих „мајстора” транзиције спреман је да уђе и у садашњу и у било коју нову власт. И ником ништа, што би рекла бивша браћа Хрвати, „ко је јамио, јамио је”.

Да ли је Србија свесна да је либерална економска доктрина развоја из деведесетих година прошлог века – слободног тржишта и минималне државе – претрпела неуспех, од Аргентине, преко Нигерије до Индонезије? Људи у око 60 држава света су због те доктрине током протеклих 15 година постали сиромаси.

Другим речима, слободно тржиште, поробљени људи. Ако хоћемо да избегнемо такав исход, да одемо даље од простог модела да „тржиште све решава”, ка једној одрживијој дефиницији капитала као неопходног партнера владе и народа ове земље у омогућавању привредног раста и смањивању сиромаштва, потребан је један нови модел општег ангажовања. Коначно, радници и њихови синдикати треба јасно да кажу влади шта хоће, а шта неће. А власт не сме да заборави раднике. Јер ће их у противном сутра опет имати на улицама.

Негде баш у ово време 1991. године, пре избијања рата, по закону о преузимању, из загребачког листа „Данас” прешао сам у „Политику”. Сматрао сам да новинари, у принципу, пишу да би били читани. Није да ме нису читали и у листу „Данас”, али…

Наиме, никада нисам имао илузија да би еминентни читаоци евентуално неке моје ставове спроводили и у дела, јер то је већ виши степен читаности. „Политика” је за мене увек била лист српског јавног мњења. Који се чита мање због обичних информација, а више да би се сазнало наше тумачење догађаја. Подстицајно, провокативно, аналитички. Што се мене тиче, када стекнем утисак да сам увек у праву, знаћу да је дошао тренутак да одем… 

 
Мирослав Лазански
Политика

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!