fbpx
понедељак , децембар 9 2019
Насловна / Србија / Друштво / „Људи сенке” у црквеној народној кухињи

„Људи сенке” у црквеној народној кухињи

Брачни пар из Панчева, Игњат и Стевка, немају пензију. Немају ни стан ни кућу. Немају децу, немају ни динара. Заправо, немају ништа. Живе у ничијој шупи, у води до колена, са пацовима, као домаћим животињама. Шверцују се у возу до Београда, само да би појели један кувани оброк дневно. Данас је на менију посни пасуљ.

Црквена кухиња није као остале, народне, где се колона несрећника поређа на улици, а затим им радници центара за социјални рад деле оброке, једном по једном, које они потом кришом носе кући или халапљиво поједу на улици.

Подсећа на ресторан, скривен иза угла. Волонтери кувају и перу судове, волонтери послужују сиротињу која седи у трпезарији и жваће као да су им то последњи залогаји. Све до сутра, све до још једног, сивог дана.  

Безубом, дугокосом човеку са Власинског језера, тешко је одредити године. Тешко га је и разумети. Једино је лако схватити да је то човек без икакве наде, са класичном причом о несрећном детињству, пропалој породици, раду на грађевини, несрећној љубави, одласку за Београд који га је потом одбацио као страно тело.

Ни он нема пензију, ни динара, ни децу… Ни он нема ништа, као две стотине људи који се хране у црквено-народној кухињи Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Или, скраћено, у јединој народној кухињи СПЦ.

У строгом центру Београда, у Француској улици, кроз градску вреву, поред ексклузивних кафића, свакога дана неприметно се пробијају ти људи-сенке, како би се дочепали једног јединог врелог оброка. „Прсте да полижеш”, што би рекла Нина Пушоња, која гестикулира рукама и пуцкета прстима, у великој кујни, носећи казан врелог пасуља. Млада Рускиња из Омска Валерија, која се на неком од ходочашћа заљубила у Београђанина, па је сада наша снајка, сипа кутлачом пасуљ у тањире и дели их кроз мали отвор безименима.

Јаница Моуса пере судове. Има троје деце, има приватан бизнис, не стоји лоше са новцем, али осећа да треба да буде у тој кухињи и да помаже, из милосрђа. Ни њу, ни Нину, ни Валерију нико на то не тера, нико их за то не плаћа.

Бака Милка их гледа захвално, близу је осамдесете, јер је тај један, једини, врео оброк, и та векна хлеба, њен лек, њен пријатељ, њен спас.

Једна лепо одевена госпођа, брзо је истрчала из кухиње, чим је приметила фоторепортера да шкљоца по трпезарији. Кожна јакна, кожна ташна, пристојна фризура. Прочуло се за црквену кухињу, па се у њој одвија занимљив друштвени феномен, додуше, тек у зачетку. Тамо се, наводно, хране и такозвани „модерни клошари”, који живе у дорћолским салонским становима. Такве посетиоце волонтери шапатом зову и „пијавице”.

– Долази неки господин, наједе се, па оде на посао – каже куварица Нина, али секретар Верског добротворног старатељства, свештеник Владимир Марковић, тврди да су такве појаве права реткост.

– Више од 200 људи свакога дана долазе у нашу кухињу. Добијају по један кувани оброк, ручак. Ми им узимамо податке, како бисмо им евентуално помогли, јер није сврха само да им дамо тај један оброк, већ је можда могуће некога и запослити. Велику помоћ нам пружа 15 волонтера и волонтерки, међу којима је и једна власница ресторана на Славији, па једна професорка на факултету – прича отац Владимир. 

Свакодневно виђа те људе са улице, наше невидљиве комшије. Познаје их у душу, зна за њихове муке.

– Све их је више. Како и не би. Гледам пре неколико дана колико вреди основна потрошачка корпа, па помислим, ко данас толико зарађује? Није зато чудо што су наши корисници били и двоје доктора наука – наставља свештеник, сећајући се како је једнога дана, на врата кухиње закуцала чак и једна Кубанка. Залутала у Србији. Добила је ручак. Оброк може добити човек било које вере, само да је гладан.

———————————

Свећицу за хлеб

– Сваки пут, када верник купи свећицу у некој црквеној продавници нека зна да је део те његове жртве или службе стигао до сиромаха који нема ни за хлеб. Омогућено је да и „удовичина лепта” нахрани некога. Ово је једина народна кухиња СПЦ у Србији, али мислим да је у Београду потребна најмање још једна, као и у сваком граду у Србији – напомиње отац Владимир Марковић, указујући да у центру волонтира и 20 лекара специјалиста.  

 
Александар Апостоловски
Политика
Фото З. Кршљанин

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Слободан Антонић: Опасно грађанистичко насртање на СПЦ

Изгледа да се код наших случајних Срба правовјерност посебно воли доказивати истресањем на СПЦ. Тако …

Владика Максим: Црква треба да подржи сваки праведни захтев за слободом изражавања, слободним медијима и дијалогом

Епископ западноамерички Максим изјавио је, коментаришући протесте у Србији, да се власт обраћа „језиком који …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *