fbpx

“Лобања и кост” – Истине и лажи о председнику Френклину Рузвелту

0
(0)

Дмитриј СЕДОВ | 27.01.2013

Шта ви мислите какве су шансе на успех двадесетосмогодишњег адвоката приправника са Вол-стрита, ако он одлучи да се преквалификује у америчког сенатора? Америка је земља неограничених могућности, но, на Вол-стриту је безброј адвокатских канцеларија, у њима је младих приправника као морског песка, а скупину оних који желе да уђу међу сенаторе, по правилу чине људи веће тежине и жељезних лактова.

Међутим, потпуно непознати Френклин Делано Рузвелт, који пре тога није одржао ни један политички говор, који није написао никакав политички манифест, добио је 1910. године понуду Демократске странке да се кандидује за Сенат државе Њујорк и успешно је прошао на изборима. А после годину дана постао је помоћник морског министра у администрацији Вудро Вилсона.

Политичар Френклин Делано Рузвелт појавио се из ниоткуд.

Можете у америчким архивама наћи доста сведочанстава о томе да је млади Рузвелт, као потомак богате породице, био уведен у ложу №8 “Холандија” у Њујорку, у коју није било лако ући. И што је интересантно, почео је у њој муњевито да скупља степене иницијације. То јест, испољио је послушност, истрајност, марљивост. И за ложу је било интересантно имати на власти таквог човека.

Међутим, Ви можете сва ова сведочења ставити по страни и тврдити да је Рузвелт избио на политички Олимп захваљујући својим изванредним квалитетима. Није ложа била свемоћна и у биографији Рузвелта имамо и тужних момената. После првих успеха младог човека, дошло је до пада на председничким изборима 1920. године, када је био кандидат Демократске странке. Међутим, његов “зелени” политички узраст (још није имао ни 40 година и таквих потпредседника у САД до тад није било) дозвољавао је да се нада бољем и премда је неуспеху придодата и лична несрећа (почео је процес парализе) он није клонуо духом.

Рузвелт је наставио са активним радом и постао је гувернер државе Њујорк.

Овде би морали заједно са Вама, претпоставити да се у свету ништа не догађа случајно. Гувернер финансијске престонице САД (тиме и целог света) – представља нешто посебно. Тамо се не може прићи без присних односа са “затвореним клубовима”, који седе на гигантским токовима новца. Ти квалитети Рузвелтови који су се у старту тако допали људима из ложе №8, наставили су да играју своју улогу.

Финансијске газде Америке замислиле су велику игру, у којој је главни извођач требало да буде њихов човек у самом врху. Рокфелери, Ротшилди, Моргани и остали “краљеви купуса”[1] из сенке, већ одавно су желели ослобађање долара од златног покрића. Покриће у злату је везивало руке, не дозвољавајући спровођење широких спекулација са готовином, која би се преводила у празне банкарске обавезе. Али је било веома, веома сложено ослободити се покрића у злату. Код милиона Американаца, правних и физичких лица, постојала је акумулација у злату. Она су је често држала у грудима и чарапама и чинили су сами по себи својеврсно тржиште племенитих метала, које је било паралелно тржишту долара и задржавало његова колебања.

Био је то изазов без преседана – одузети од слободних Американаца злато и “увалити” им уместо њега рото папир. У случају неуспеха авантуре, њеним ауторима и извршиоцима претио је не само губитак слободе, него и електрична столица.

Избор је пао на Френклина Рузвелта, иако он сам није био толико обузет страшћу за профитом, колико сном о великој Америци, као господарици света. Он је видео у емисији огромне масе долара могућност да купи цео свет у бесцење и стави га под америчку контролу. Рузвелт је себе замишљао као политичара светског калибра, који изводи Америку на велику пучину.[2] Он је, наравно, схватао да финансијски кругови имају још један циљ – они могу да купе не само активе у иностранству, већ и своје слабије конкуренте у Америци. Предстојала је крупна прерасподела имовине код куће. Али га то није бринуло. Најважније је – појава супер-државе у светској политици, са именом САД. Мора се одати дужно признање Френклину Рузвелту: он је био један од ретких историјских делатника који су остварили своје циљеве.

Председеник САД Келвин Кулиџ, подносећи 1928. године оставку, истакао је: “Земља може са задовољством гледати на садашњост, а са оптимизмом у будућност”. У то време завереници у федералним резервама већ су прионули на посао и понуда новца у оптицају се драматично повећала. Било је то директно кршење Устава. Долар је тихо, без дозволе Конгреса, отпливао од свог златног покрића. У почетку је појава вишка новчаница утицала на буран развој економије. Сви су узимали јефтине кредите и сви су започињали бизнис. Америка је расла као квасац.

Надувани кредит – то је мина са успореним дејством. Кредит су и надували. Ради стварања финансијске кризе првобитно се тражило да се што је могуће више новца да у дуг. Шта је потребно да би се то извело? Само две “ствари”: зајмодавац и зајмопримац. За “стварање” кредитора Федерални резервни систем је брзо увећао новчану масу скоро за 1,5 пута. Преко система “својих банака” средства су распоређена у виду готовинских кредита у џепове обичних људи и ситних предузимача.

Медији су мамили зајмопримце неуморно позивајући Американце да позајмицама побољшају квалитет свог живота – “Свако има могућност да се на берзи обогати!” – писало је на корицама популарног  женског журнала. По иронији судбине, било је то дан уочи потпуног краха берзе. Откуд на таласу свеопштег ентузијазма изниче ужасни призрак пропасти? Зато што, правећи паре и дајући их у дуг, ви увек можете прекинути са давањем и затражити да вас дужници исплате. Механизам организовања финансијске кризе је прилично једноставан: не давати нове новце а тражити враћање старог дуга. Зато је и била створена Велика Депресија. Банке које су биле под контролом Џона Моргана и његових партнера, затражиле су да им се врати дуг за кредите. И то масовно и одједном. Шта је преостало брокерским кућама на берзи који су кредитирали купце са злогласних 90%, него да и сами тај новац позајме из банака? И затраже исплату од својих клијената и то у року од 24 часа. Шта су могли учинити несрећни Американци, који нису ни сањали о таквој могућности развоја догађаја? Они нису могли наћи новце за 24 часа.Остајао је само један начин – продати акције на берзи. А сада замислите како на берзу одједном долазе сви власници акција и то са једним циљем – да их продају.

А већ са циљем куповине акција, није дошао нико.

Пад акција на Вол-стриту почео је 24. октобра 1929. године, на црни четвртак. Тражња је била већа од понуде? Не, тражње једноставно није било, могла се чути само једна реченица. Почела је панична и очајничка продаја акција. Јер свима је била потребна готовина – а акције практично никоме. Ипак су се појавили купци и они су купили акције по цени папира. Првог дана инвеститори су продали око 13 милиона акција. Оне су ишле у бесцење. Милиони, буквално милиони инвеститора су уништени. Губици су износили око 30 милијарди долара – отприлике онолико колико је САД коштао Први светски рат.Сами организатори кризе, знајући када и како она почиње, на време су се отарасили непотребних актива. Сада су те десетине људи, на фону банкрота инвеститора који су скакали кроз прозор, постали власници практично СВЕГА. И тада се број банака у Америци са десетине хиљада скратио на неколико стотина. И већина њих је већ припадала “правим људима” из “затворених клубова”. Новца више није било ни у кога.

Сад се могло ићи даље. Проблем је био створен – требало је предложити његово решавање. Али да би то решење прихватио амерички народ, тачније речено да би се помирио са тим решењем, проблем је требало надувати до космичких размера. Криза берзе и пад вредности акција требало је да се претвори у Депресију, која је морала да се пише великим словом. Постојали су инструменти за погоршавање проблема. Био је то Федерални резервни систем. У ситуацији када су после краха на Вол-стриту сви тражили новац и када је привреда САД личила на човека који је изгубио велику количину крви, ФРС није кренуо у увеличавање своје новчане масе. Чак супротно, скратио је за неколико пута новчану масу!

Федерални резервни систем који је позван да се бори са кризом, уместо да помогне привреди упливом у њене финансије, учинио је све супротно. Обим новчане масе који је пажљиво нарастао пред кризу, после тога је био скраћен.

У резултату је крах берзе био и свеопшти крах. Људи у скупим оделима, са плакатима “Спреман на сваку врсту рада” били су стваран атрибут америчке свакодневице тридесетих година.

Како је проблем решен? Нова личност, нови курс. Френклин Делано Рузвелт, масон високог степена иницијације, члан ложе №8 “Холандија”, постао је 4. марта 1933. године, нови председник САД. Пред њим је заиста био велики посао, сложен и одговоран задатак – уништење покрића у злату.

Долар је морао сам да постане највећа светска вредност и практично преузме улогу злата.

Под изговором “антикризних” мера, Френклин је почео да спроводи радикалну политику. Незапосленим службеницима који пре тога нису у руци држали ништа теже од оловке, дате су лопате у руке и послати су на изградњу аутопутева и јавних зграда. Није се имало куд – Американци су морали радити практично за голи хлеб. Потом је био створен “Цивилни корпус за очување ресурса”. Под тим називом скривала се идеја да се створи радничка армија, што је некад био смислио Лав Троцки. Но, пошто је идеју Лава Давидовича у СССР-у сахранио Стаљин, то је она у САД била оваплоћена. Незапослена омладина се усмерила или тачније речено слала у удаљене регионе земље “ради очувања ресурса”. Под тим појмом подразумевали су се најтежи физички послови. Било је ту и крчења шума и изградње аутопутева. До јануара 1934. године, на “очувању ресурса” већ је радило 5 милиона људи, чија је дневница износила 1 долар на дан.

Циљ банкара, власника ФРС уопште није било уништење у корену америчке индустрије и државности, већ само њихово слабљење како би се потчинили власти банкара. Слабљење се десило, сад је требало брзо потчинити, а затим још брже повратити државну моћ. Бавећи се друштвено корисним радом, Американци нису ни приметили како се брзо променио финансијски ситем земље. Тек што је дошао на власт, Рузвелт је прогласио “банкарски распуст”. Све финансијске институције принудно су биле затворене на једну недељу. То свакако није урађено да би се “умириле штедише”, већ да би се осигурало да ни један приватни инвеститор не може да повуче своју уштеђевину. Зато што је истовремено проглашено укидање златног покрића долара. Тада је светлост дана угледао председнички указ № 6102, који је гласио: “Члан 2. Овим указом обавезују се сва лица да до маја месеца 1933. године предају све златнике, златне полуге и златне сертификате – Федералној резервној банци или њеним филијалама или агенцијама које су у склопу Федералног резервног система”.

Члан 9. Ко својевољно прекрши председнички указ <…> или било какав захтев из њега  <…> биће кажњен у износу до 10 000 $, а уколико се ради о физичком лицу, може бити упућено на издржавање казне до 10 година затвора или ће обоје бити одмах кажњени”.

Становништво се обавезује да током једног месеца преда све злато које се код њега налази у ФРС. Приватна својина златних полуга и златника, проглашена је противзаконитом. У замену за то, Американци су добили папирне доларе, које је тада заменило злато по питању штедње. Они који у бољшевичком Петрограду нису желели да предају доларе и другу валуту, слали су у ЧК.[3] А становнику демократске Америке по образцу из 1933. године, који није желео да преда уштеђене драгоцене метале, претила је огромна казна од 10 000 $ или 10 година затвора.

Операција је била веома успешна. Масони су не само опљачкали свој народ, него су то још и представили као чин “спасења нације” и сва средства јавног информисања су то тумачила као важну антикризну меру. “Неопходна је консолидација ресурса земље, како би извели Америку из Депресије” – говорио је Френклин Рузвелт. Он је одузео злато од свог народа и сместио га у Фирт Нокс, у државни трезор драгоцених метала, где и дан данас лежи.

Златно покриће прво је укинуто у САД, а потом свуда: “После Велике Депресије тридесетих година, покриће у злату било је практично укинуто у целом свету”.

То значи да је светска трговина била припремљена, да у перспективи ера злата оде у прошлост, а на сцену су ступили амерички бизнисмени са врећама зелених папирића, који су штампани у потребној за њих количини.

Само што је у САД конфисковано злато, криза у земљи почела је нагло да опада. До завршног окончања Велике Депресије дошло је 1933. године. Криза се преселила у потпуно другачије земље од оне у којој се појавила.Концетрација новца у рукама малог броја људи, превазилази све до тад виђено у историји човечанства. У једним рукама се налазе и финансије и лавовски део индустрије и медији. Крајем тридесетих година, само један проценат власника владао је са 2/3 укупног националног богатства земље! На пример Џон Морган, био је не само оснивач и власник банака, него практично и комплетне индустрије челика преко “Ју ес стил”, електроиндустрије преко “Џенерал моторса”, као и других корпорација. Америком је завладао невелики клуб џентлмена који нису желели да истичу своја презимена, али која су позната целом свету. Од тог времена, на смену чудног и тајанственог назива “масони” дошла је интелигентна дефиниција “затворени клубови”.Тај назив не плаши, не делује мистериозно. Једноставно, они су затворени и у њих је тешко ући. И то је све. Један од најпознатијих “затворених клубова” постао је “Билдербершки клуб”, у коме се додуше поштује најважније правило масонерије – тих неколико стотина чланова Билдерберга који се сматрају обичним (иако међу њима има веома, веома необичних лица) могу да ништа не знају о суштини одлука које доноси његово руководеће тело.

“Затворени клубови” су били благодарни Ф. Рузвелту за обављени посао и њихова подршка на следећим изборима била је загарантована. То је за њега било веома важно, јер узајамно разумевање са тим снагама било је неопходно за достизање постављених циљева.

Свет – како га је замишљао Ф. Рузвелт и његовим истомишљеницима у “затвореним клубовима” Америке, неповратно би претворио у робље друге народе, да им светски социјалистички систем није стао на пут.

И то што се у Рузвелтовим идејама не види никаквог директног позивања на насиље – представља само привремену појаву. Насиље је већ сазревало и спремало се да изађе на светлост дана, а Френклин Рузвелт је био један од његових отаца. Атомска бомба која се стварала по његовом налогу, а коју је на Јапан бацио његов наследник, постала је директан показатељ како се Америка односи према другим народима. Другачије није ни могло бити. Из поколења у поколење у Америци је нарастала владајућа групација људи, чије су прадеде, деде и очеви били робовласници, финансијски авантуристи и криминалци. Они су насиље и убиство одувек сматрали нормалним начином решавања проблема. Створивши стабилне кланове, та групација је диктирала и диктира политичку линију оних које је поставила у председничку фотељу, а знала је да буде немилосрдна уколико почну да спроводе своју сопствену политику. Управо због тога у Америци убијају сваког десетог председника. Овакву судбину није избегао ни Френклин Делано Рузвелт, који је ликвидиран од браће из ложе, када је, по њиховој оцени, изашао испод контроле.

О његовом убиству постоји маса доказа и непобитних сведочанстава, која нису баш раширена у САД, а истрага о томе до данас није спроведена само из једног разлога – то није потребно “затвореним клубовима”.

Но, о томе у другом делу овог текста.



[1]
 Алузија на великог мајстора ироније О´Хенрија и његов зборник прича “Краљеви и купус”. (прим.прев.)

[2] Алузија на староримског хумористу који је постао познат по изреци: “Великом броду – велика пучина” (прим. прев)

[3] “Всероссийская чрезвыча́йная коми́ссия” (ВЧК) – Орган створен 1917. године, за борбу са контрареволуцијом и саботажом, на челу са Ф. Е. Ђержинским. ВЧК је спроводила масовне и жестоке репресије углавном по класном принципу, реализовала је такозвани “црвени терор” (прим. прев.)

 

Фонд Стратешке Културе

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Меркел позвала земље Европе да размишљају о свом месту у свету без америчког лидерства

5 (1) * У интервјуу који је истовремено објавило више великих европских листова, изразила наду …

Отказан састанак Београда и Приштине у Белој кући

5 (5) Специјални изасланик за дијалог Београда и Приштине Ричард Гренел одложио је састанак у …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *