Лубеница, освежавајуће поврће које због високог садржаја шећера често поистовећујемо са воћем, веома је здрава, посебно за рад бубрега. Још су фараони древног Египта уживали у њеном слатком укусу, а кроз векове узгајање лубенице проширило се на скоро читаву планету.
Лубеница у просеку садржи око шест одсто шећера и чак 92 одсто воде. Од храњивих материја садржи витамин Це, нешто мање витамина А и комплекса Бе витамина, као и минерале: калцијум, магнезијум, калијум, фосфор и гвожђе. Сочни црвени део плода је најслађи и најукуснији, док се ободни део – кора, розе или беле боје, обично баца.
Интересантно је, на пример, да се у кинеској кухињи ни кора не баца, већ се употребљава као и свако друго поврће у рецептима типа „пржи-мешај” уз маслиново уље, бели лук, љуте папричице, млади лук, шећер и рум.
У Јапану су пре неколико година почели са узгајањем „коцкастих” лубеница, што им је пошло за руком постављањем обичних сорти лубеница, док су мањег пречника, у провидне стаклене или акрилне коцке
Проучавањем је утврђено присуство амино-киселине цитрулина у лубеницама, одакле се обично ова амино-киселина и синтетише. Она стимулише ширење крвних судова, баш као и неки лекови попут вијагре, па се лубеница условно може категорисати и као афродизијак. Наравно, лубеница пре свега освежава на овим летњим температурама, а да би се постигао онај „други” ефекат, потребно је појести и више од килограма слатког плода.
Црвенило плода је добар индикатор о количини биљног пигмента ликопена који је поред парадајза, овде обилније присутан. Такође лубеница је одличан извор бета каротена и има благо диуретичко својство. Редовно конзумирање лубеница има улогу у снижавању високог крвног притиска.
Постоји више од 1.200 врста лубеница, које дају плод величине од пола килограма па све до оних „рекордних” плодова од 100 килограма.
У Јапану су пре неколико година почели са узгајањем „коцкастих” лубеница, што им је пошло за руком постављањем обичних сорти лубеница, док су мањег пречника, у провидне стаклене или акрилне коцке. Најчешће се сматра да је унутрашњост овог поврћа увек црвена, али постоје и сорте које су наранџасте, жуте, па и потпуно беле боје.
