Медијски „ердоганизам“?

О стању слободе у нашим медијима сликовито сведоче два недавна догађаја: одлазак Љиљане Смајловић из Политике и изложба Нецензурисане лажи.

Чудило ме је да се Смајловићева и до сада одржала у Политици. У тексту Лик ствари које долазе, објављеном 27. децембра 2011, тврдио сам да – судећи по томе колико безочно спинују медији који су тада били под контролом напредњака – можемо лако да претпоставимо како ће изгледати медијска сцена Србије кад СНС дође на власт.

„Ако је Тадићев режим, по победи на изборима 2008, довео своје уреднике и своје новинаре у главне медије“, написао сам, „мало је вероватно да ће и напредњаци урадити нешто друго. Зато, када данас читатеПравду, ви заправо читате сутрашњу Политику, када данас слушате Радио Фокус, слушате како ће сутра да звучи Радио Београд, а када данас гледате ТВ Коперникус 3, гледате сутрашњи РТС“.

Десило се, међутим, да је Вучићев режим поставио нове  уреднике Политике и РТС-а, али да су му, барем до сада, главне пропагандне узданице били Информер и ТВ Пинк. Информер је, практично, вршио функцију официјелног штампаног медија, а ТВ Пинк функцију официјелне телевизије.

Политика и РТС јесу grosso modo подржавали режим. Али, како су на њихова чела доведени уредници који су ипак имали професионално искуство и држали до професионалног угледа, они нису дозвољавали да им се гласила олако претворе у сирове пропагандне машинерије, какве највише приличе вулгарно-популистичком и ауторитарном „ја-сам-вођа“ режиму.

Политика и РТС више су, заправо, подржавали режим начином на који су пласирали вести, као и прећуткивањем неких важнијих информација или становишта, него што су намерно производили конфузују („спиновање“), ширили измишљотине (рецимо, о државном удару), клеветали и вређали сваку опозицију итд.

Политика је, чак, под управом Љиљане Смајловић, неговала и извесни плурализам становишта (у рубрици „Погледи“), при чему су неки аутори отворено критиковали Вучића и његову власт (Вукадиновић, Бакић, Поповићева). Нарочито су биле значајне и ефектне критике „друге Србије“ из пера Зорана Ђирјаковића, као и систематско разобличавање грађанистичких НВО, годинама обилно финансираних из Вашингтона и Брисела, са циљем да „преуме“ српско друштво.

Такође, карикатуре, недељом, Душана Петричића, биле су у тој мери беспоштедно сатиричне према самом носиоцу режима, да је то била за поштовање не само према храбрости уметника, већ и према интегритету уреднице која је такву слободу омогућавала и штитила.

Одлазак Љиљане Смајловић из Политике – при чему она вели да је „отказ добила од Александра Вучића“ – симболички показује да је време када су и у оквиру режима биле могуће оазе „медијске нормалности“ сада вероватно иза нас. То додатно поткрепљује и изложба Нецензурисане лажи, „на којој су постављене 2.523 насловне стране новина, исечци текстова, стрипова и карикатура којима се критикује актуелна власт“.

Ова изложба је у делу наше јавности већ оцењена као „колективни попис непријатеља“, као и „покушај застрашивања“. Посебно је за тај део јавности забрињавајуће што је у изложби препознат рукопис Бебе Поповића.

Ова изложба, лако је могуће, и јесте његово дело, не само зато што су  Нецензурисане лажи само српска верзија истоветног Поповићевог пројекта „Ријеч, слика, непријатељ“ урађеног за Мила Ђукановића 2013. године, већ и зато што се обухват материјала (2014–2016) и састав презентера (Дејан Вук Станковић) сасвим поклапа с постојањем новог Бебиног пројекта „Медијаметар“.

Јер, идеја да би прес служба СНС – позната искључиво по дневним свађалачким саопштењима, а која је потписана као наводни аутор изложбе, уистину скупљала и анализирала исечке из штампе, делује готово невероватно. Сумњам да је она за тако нешто способна.

То је, вероватно, урадио неко други, а препознатљив рукопис Бебе Поповића, рекао бих, прилично јасно сведочи о томе да се режим за услуге сада већ обраћа и онима који су у српској јавности синоним за гушење слобода мишљења и извештавања.

Стога закључујем да, сменом Љиљане Смајловић и (вероватном) активацијом Бебе Поповића, улазимо, барем што се медија тиче, у тзв. дворско раздобље режима.

Носилац режима је, у почетку, желео да се прикаже као „демократа“, односно као неко ко уважава обзире званично прокламоване западне идеологије – стручност, плурализам, толеранцију итд. Отуда је и прихватио за уреднике РТС и Политике новинаре који су, осим што су били прозападно оријентисани. и тој норми одговарали.

Али, с консолидацијом власти и победом на изборима 2014. и 2016. године, такав опортунизам и политичка мимикрија више нису били неопходни. Носилац режима, у складу с балканском варијантомкомпрадорског ауторитаризма („ердоганизам“), више не мора да трпи ни привид критичности, плурализма или независности. Ако је у стању да заврши поверене  задатке, није проблем да може да примери државне медије ауторитарном карактеру сопственог режима.

У том смислу највероватније нам предстоји постепено уподобљавање Политике и РТС-а „медијској истини“ режима, коју већ имамо у Информеру и на ТВ Пинку. Тенденција је, судећи по досадашњем току збивања, да у главном сектору јавног информисања постепено нестану последње оазе „медијске нормалности“.

Али, то може бити и знак нове фазе у коју улази наша власт којој је демократија све више фасада, а ауторитаризам садржина. Он је, очигледно, све теже у стању да толерише макар привид идејне и критичке разноврсности. У дубљем, историјском, смислу, окончање релативне самосталности Политикеувек је била најава кризе режима који није у стању да отрпи чак ни такву, ограничену слободу.

Да ли су те правилности свесни у врху наше данашње власти?

Слободан Антонић, Фонд стратешке културе