Фељтон

Мултинационалне компаније као савремени колонизатори (1): Потрошачки резерват Србија

Док српским ораницама и државним амбарима харају пацови, светски концерни хипермаркета окупирали су читав регион ниским ценама намирница које довлаче с разних крајева света. Зато аграр региона стење и издише, па је наводни последњи адут Србије испао из рукава

Цене у хипермаркетима ниже него домаћи производ на пијаци

Монополисти удружени са Европском банком за обнову и развој сав прљави посао одрађују уз помоћ домаћих тајкуна, па су многобројни трговачки ланци дотукли малог српског пољопривредника. Зато имамо апсурдну ситуацију да је цена воћа и поврћа у хипермакетима нижа него домаћи производ понуђен на локалним пијачним тезгама.

Председник Уније пољопривредних произвођача из Сремске Митровице Златан Ђурић објашњава како је држава сељака Србија увучена у зачарани круг зависности од мултинационалних компанија.

– Србија већ деценијама нема никакву стратегију развоја аграра. Пољопривреда је уништена захваљујући мултинационалним компанијама, домаћим тајкунима и моћном трговачком ланцу. Тајкуни су запосели здраве и најбоље српске оранице, које не обрађују, али уништавају домаћу производњу, од сточарства, ратарства, воћарства до повртарства. Циљ је присилити државу да увози отпатке – каже за “Вести” Ђурић.

– Стратегија великих интернационалних концерна је да заувек искорене српску производњу и претворе је у робовласничко-потрошачки резерват – каже Ђурић, подсећајући да због небриге према аграру нико и никада није одговарао.

– Ниске цене у хипермаркетима су могуће јер су воће и поврће накљукани адитивима. Онда те намирнице могу да стоје и по шест месеци у хладњачама, а кад стигну на српске полице модерних мегамаркета изгледају као тек убране. Лепи, а нездрави – тврди Ђурић и додаје да је тај марифетлук могуће зауставити преко института за контролу намирница.

* Међу таквом конкуренцијом српске пијаце немају никакве шансе.

– Сељак је препуштен самом себи и како се снађе, тако му је. Зато га развлаче откупљивачи, мешетари и увозници. Решење које би могло да задовољи пољопривреднике, али и осиромашени народ је у ограничењу увоза, смањивању трговачке марже и сталној контроли производа, од производње шљиве до меса – каже Ђурић.

* Једино држава може да контролише препакивање производа и скривање стварних декларација на којима често стоје озбиљна упозорења.

– Уместо прелепљених декларација на којима су упозорења исписана ситним, лупом невидљивим словима, ставити читљиве и видљиве декларације и ко хоће да се трује, нека купује. Такође, мора да се раздвоји домаћа роба од оне из иностранства – предлаже као једно од решења Ђурић. – Тешке махинације дешавају се и у месној индустрији, па уместо квалитетних сухомеснатих производа, Срби по јефтиној цени једу млевене кости и месо цркотина.

Право на достојанство

– Не исплати се нашим сељацима да довлаче своје производе на градске пијаце и зато већина одустаје и једва преживљава. Не у смислу гладовања, јер сељак увек има шта да једе, али сатиру га други трошкови живота, државни намети, школовање и едукација, лечење и све остало што подразумева живот. Право на достојанствен живот је српском паору одузето и то без упозорења – примећује Ђурић.

* Сличну муку муче и државе региона, па и у Хрватској, БиХ и суседној Румунији и Бугарској индивидуални пољопривредни произвођачи и мала сеоска аграрна газдинства пропадају.

– Већина тих држава су чланице ЕУ, али су и оне на удару модерног поробљавања. Тако је у источним земљама Европе популарни немачки трговачки концерн Лидл за Хрватску и за Румунију, добио кредит огранка Светске банке и то “за помоћ тамошњој пољопривреди”. Међутим, на примеру Румуније се види да би тамошњим сељацима било боље без те “помоћи”. О том проблему је писала и немачка штампа. Њихови репортери су посетили пијацу у Букурешту и установили да су штандови баш као код нас пуни свежих домаћих намирница, али купаца готово да нема – подсећа Ђурић, па су сељаци престали да долазе са свежим домаћим намирницама – објашњава Ђурић

Лидл по Европи има више од 9.000 продавница. Послује у више од 20 држава, а основан је тридесетих година 20. века. Данас су пети највећи трговински ланац у свету са годишњим приходима већим од 60 милијарди евра. Власник Дитер Шварц је трећи најбогатији Немац, чија имовина је процењена на 11,5 милијарди евра. У Румунији је отворено много дисконтних мегамаркета, а само Лидл и Кауфланд отворили су 186 продавница. Зато је избио скандал јер су то остварили уз кредит финансијског сервиса Светске банке за помоћ у развоју. Лидл је понудио Румунији робу за најсиромашнији слој и освојили су тржиште, како то чине већ највећи светски дисконти – убитачно ниским ценама. Зато им празилук и салата стижу из Пољске, шампињони из Мађарске, а црни лук са Новог Зеланда. Исте те намирнице производе и румунски сељаци, али Лидл је открио да 71 одсто намирница у њиховим трговинама није из Румуније.

Ј. Олуић – Вести

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!