На Балкану ће уместо европске химне „Ода радости“ све чешће да се чује „Hasta siempre“

Наиме, већ и сама најава енергичног председника „Сиризе“ да ће раскинути са политиком штедње коју су његовој земљи наметнули Европска унија и Међународни монетарни фонд, произвела је код многих бојазан да ће то водити изласку Грчке из еврозоне, због чега се тим поводом огласила и Европска комисија преко свог портпарола Анике Брајтхард, која је упозорила Грке да је то немогуће, јер уговори са Европом уопште не предвиђају могућност да се икада предомислите, него је евентуално могућ само излазак земље из Уније, али под врло компликованим условима, уз неопходни пристанак многих фактора, што значи да нису били у праву они који су олако уверавали српску јавност да ће Србија моћи да изађе из клупка евроинтеграција ако јој се тамо не свиди. Осим тога, политичар који ће највероватније ускоро преузети кормило грчке државе Алексис Ципрас је током децембарског боравка у Београду изнео неке сличности између две балканске земље, које нужно наводе на дубоко размишљање.

Он је тада упозорио да je заједнички непријатељ Србије и Грчке политика неолиберализма, против које треба заједнички да се боримо, зато што су по његовим речима „владајући кругови у Европи видели у кризи добру прилику да редефинишу однос снага на континенту, и да социјалне неједнакости захвате све већи број држава, гурајући на тај начин добар део друштва у сиромаштво“, да би напослетку закључио да је крајњи циљ европских елита „да богати буду још богатији, а сиромашни још сиромашнији“.

Иначе, лидер грчке опозиције је јасно означио коловође такве политике и њене последице када је буквално оптужио Европску унију и немачку канцеларку Ангелу Меркел да „играју покер са животима људи у Европи“, те навео катастрофалне податке који описују живот у најјужнијој европској чланици, поменувши да је Грчка само за пoследњих пет година, услед споља наметнутих мера штедње, изгубила чак четвртину БДП-a, а незапосленост je порасла до невиђених размера, и то поготово међу младима, где износи невероватних 60 процената. И зато, након Ципрасове констатације да и Србија има исте проблеме, те да је наш заједнички непријатељ неолиберална политика, напросто се морамо за тренутак зауставити и запитати се – о каквој се то политици заправо ради? У најкраћим цртама, неолиберална економска политика се залаже за приватизацију свега и свачега, уз истовремено смањивање улоге државе у корист мултинационалних компанија, укидање многих радничких права, смањивање њихових плата, те за кресање трошкова за образовање, здравство, за смањивање помоћи сиромашним слојевима становништва, и много тога још. У том светлу је веома занимљиво да се сетимо признања Стоуба Талбота, који је за време бомбардовања Србије управљао заједничким обавештајним Комитетом за дипломатију Пентагона и Стејт департмента, који је дословно написао следеће: „Стварни циљ бомбардовања није имао никакве везе са бригом за косовске Албанце, већ је стварни узрок био то што је Србија била последња оаза Европе која се није повиновала неолибералним програмима под управом САД-а“, открио је Талбот истинске разлоге НАТО бомбардовања. Да ли је онда након свега тога разумљиво залагање Алексиса Ципраса, најизгледнијег победника грчких избора, против политике неолибералног капитализма, као и његово упозорење, изречено за говорницом Правног факултета у Београду, да је Европској унији потребна нова европска политика, која ће радити на глобалном миру, у добрим односима са Русијом, а не у сукобу са њом. А његов позив да поведемо борбу за Балкан мира и разноврсности, уз међусобно поштовање, а не уз туторство Запада, очигледно би требало протумачити као најаву доласка на политичку сцену Балкана нових људи, који попут Ципраса имају за узор Че Гевару. А то значи да ће убудуће на Балкану уместо европске химне „Ода радости“, све чешће да се чује песма „Hasta siempre, comandante“.

Ратко Паић, Глас Јавности