Србија

Нема ђака првака у завичају књаза Милоша (фото)

Горња Добриња – Кад се догодине буде обележавало 200 година од почетка Другог српског устанка, Горња Добриња, родно село устаничког предводника Милоша Обреновића, неће имати ниједног ђака првака.

На то су нам се у сеоској школи, која не носи књажево већ име једног народног хероја, пожалиле учитељице Снежана Пантелић и Биљана Проловић. Ова школска зграда подигнута је 1854. као задужбина књажевске породице и некад је примала на стотине ђака из 14 овдашњих села.

 – Наредне јесени, после низа година, ниједан првак неће бити уписан у ову школу. Такође ни неколико следећих. Ево, свега 17 ђака је сада у нашој четвороразредној школи. Добра су то и бистра деца, али мало их је – немоћно оне шире руке.

Мало је и људи на горњодобрињским сокацима усред поднева необично топлог фебруарског дана. Пусте су стазе ка сеоској амбуланти, према књажевом спомен-комплексу, ка оближњем брду. Тек понеко промакне или какав ауто прође. Гласна је једино граја оних 17 ђака током одмора у школском дворишту.

Споменик књазу Милошу у Горњој Добрињи (Фото С. Јовичић)
Споменик књазу Милошу у Горњој Добрињи (Фото С. Јовичић)

На дотрајалој клупи под бором у сеоском парку седи старији мештанин Василије Малопарац и пије пиво. Ту на корак до њега зграда је некад чувене Керебине кафане, у коју су својевремено девојке из Украјине долазиле на виђење са горњодобрињским нежењама (али узалуд, ниједна тада није остала).

– Не ради више та кафана. Нити иједна друга у селу. Имамо две продавнице, па купимо пиће и пијемо испред њих или овде у парку. А слабо с ким имаш и да попијеш, све празније је село – казује Василије, добар механичар који је светом путовао, па се код куће скрасио. У његовој породичној брвнари некад je живело 12 чељади, сада је он сам. Бави се Васо пољопривредом: гаји купине, малине, кромпир, но године и болести стигле.

Горња Добриња, чујемо овде, сада нема можда ни 500 житеља, упола мање него раније. Мало је бракова, много сахрана. Млади углавном одлазе, али нежења не фали: сада их је у селу, од момака до деда, педесетак.

– Нема више ни игранки, лепог расположења, остарило је село. Механичар сам и тракторе поправљам, а у неким домаћинствима их има по три-четири, чини ми се да је више трактора него људи. С комшијама понекад седнем пред продавницу па џакамо: шта је ко купио или продао, од кога набавио, где је дан провео. Млађи само о новцу причају, или шта су појели и колико попили. Да није ових споменика књазу Милошу, била би Горња Добриња обично село каквих је свуда унаоколо – јада се Малопарац.

Василије Малопарац показује крајпуташ на месту где је била родна кућа Милоша Обреновића (Фото С. Јовичић)
Василије Малопарац показује крајпуташ на месту где је била родна кућа Милоша Обреновића (Фото С. Јовичић)

Обишли смо с Василијем место, километар и по удаљено од центра села под Матијевића брдом, на коме је некад била родна кућа Милоша Теодоровића Обреновића. Ту, у запуштеном шљивику, стоји само камени споменик налик крајпуташу, постављен августа 1879. године. „Овде је угледао света избавитељ српски Милош Обреновић, књаз српски. Општина добрињска из дубоког признања и вечне благодарности обележила је ово место овим знаком, за вечан спомен”, једва се чита у тај споменик уклесана порука.

А на другом крају Горње Добриње, испод једног шумовитог брега код сеоске цркве одакле пуца поглед на село, налази се пространи књажев спомен-комплекс. У његовом саставу су сеоска црква Светих апостола са звонаром које је још књаз Милош подигао у част свом оцу Теодору, затим Милошев дрвени чардак са чесмом направљен 1860. године, те велики споменик Милошу Обреновићу који у руци држи устав а за појасом кубуру, откривен 1990. Око споменика уређено растиње, плочник и мали парк. Но ни у овом делу села нигде живе душе. Црква сеоска закључана, веле да свештеник живи у Чачку и по потреби овде долази. Свуда тишина око комплекса који је под заштитом државе.

У повратку, пред сеоском продавницом седе два старија мештанина, а за тезгом ради млада девојка. Зове се Љубица Софронијевић, 23 су јој године. Добро је, каже, кад неко млад има посао, а она, ево, има ту срећу.

 – Али живот у Добрињи није нешто посебно, нема садржаја. Ми млађи увече одлазимо у Пожегу, изађемо у неки кафић и ту се видимо с друштвом – кратко објашњава Љубица.

Пожега је, иначе, место на чијем би средишњем тргу, према најавама локалне власти, догодине могао бити подигнут споменик књазу Милошу, у склопу обележавања два века Другог српског устанка. И то на свега десетак километара од Горње Добриње где, од света заборављена, самују спомен-обележја утемељивачу модерне српске државе.

 
Бранко Пејовић
Политика
Фото С. Јовичић

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!