Прехрамбена мафија: Бојан Пајтић и “ГМО касапин” Матијевић на удару полиције

Новосадски тајкун Петар Матијевић остао без пасоша и прети свом политичком заштитнику да ће “заједно да потону ако дође до нечега”

Пајтићеве птице почеле да певају

Кад љубав политичара и криминалаца исцрпи свој рок трајања, обрачун је неизбежан. У случају Бојана Пајтића и Петра Матијевића, епилог је у току. Питање је само ко ће први “да потегне”. Хоће ли Пајтић обезбедити Матијевићу да оде у затвор или ће Матијевић “проговорити” како би тамо заједно отишли? Хоће ли Матијевић поћи стопама свога избегличког сабрата, Александра Гајића (Исуса из Боботе), и мирно сачекати долазак криминалистичке полиције? Колико је милиона отетих од грађана добио Ненад Чанак, а колико је покрала госпођа Весна Болидовски-Пајтић? Зашто и Војводина пропада и није више развијена него сиромашна, и какву су прилику због тога добили мађарски националисти? 

Недавно су надлежни државни органи одузели пасош Петру Матијевићу, чувеном препродавцу смрдљивих батака, месару-избеглици из Далмације и некадашњем војном лиферанту који је зарадио милионе на превару. Од тог тренутка, њему је његова империја ланац месара “Матијевић”, почела да личи на робијашки ланац! У страшној паници од “развоја догађаја”, све чешће се виђа са својим дојучерашњим заштитником, председником Извршног већа покрајине Војводине, Бојаном Пајтићем. Али, на његову жалост и Пајтић је све нервознији… Таблоидови извори говоре да је Матијевић саопштио Пајтићу да могу да “потону” заједно у случају да “ствари крену по злу”. 

Матијевићев млађи син Бојан, познат у Новом Саду као агресивни наркоман који за појасом све чешће носи пиштољ, поготово од када су грешком, у сред белог дана, уместо њега рафалом упуцали извесног “Жапца” у пицерији код земљака Александра Гајића, а на десет метара од полицијске станице. Млађем Матијевићу је, да подсетимо, отац дословно монтирао (инсценирао, лажирао…) отмицу да би опрао први милион евра који је добио од Аркана на позајмицу!

Са Бојаном Пајтићем, Матијевић води све чешће расправе и око неких кредита од “Металс Банке” (који уновчени сада леже у “Тесла Банци” у Загребу) и упозорава Пајтића како му је дао донацију у предизборној кампањи, и то виду неких инкубатора у вредности од милион евра!

Сведоци овог конфликта тврде да је и њега Пајтић подсетио колико му је дао новаца да отвори преко ноћи тих својих 150 продавница поквареног меса, увезеног са немачких депонија који тамо служе за прехрану афричке сиротиње. Поменуо му је Пајтић и оних 200.000 јутара земље по Војводини које је хтео продати Хрватима (а давао је њему, сваки хектар за један евро, као што је покојни премијер Ђинђић давао Миодрагу Костићу).

Подсетио га је Пајтић и на то како је стекао целокупну механизацију, силне комбајне и прасилишта са крмачама (које је Матијевић као припрости насилник животињских апетита продао и паре ставио у свој џеп а комбинате и раднике по Војводини упропастио).

Кад је остао без одговора на ове Пајтићеве “адуте”, Матијевић је видно нервозан кренуо у свађу са комшилуком око једног обичног контејнера за ђубре, јер је научио да он буде газда са било чега, па макар и обичног контејнера.

Прошлог лета је “наступио” са трулим месом из својих продавница, сипајући у њега неки отров и тако потровао све птице у Футошкој улици, јер су га нервирале вране које су какиле по крововима његових велелепних вила које је градио мимо сваког грађевинског а камоли урбанистичког плана у договору са својим земљаком, директором ЗИГ-а, Бориславом Новаковићем, званим Бора Коњ, а уз апанажу и климање главом највећег покрајинског рекеташа Бојана Пајтића.

Попут свог земљака Александра Гајића (познатог по надимку Исус из Боботе) Матијевић чека долазак криминалистичке полиције, а обојица уцењују Бојана Пајтића да ће “кад пропевају песма бити дугачка”.

Трећи из “Пајтићевог шпила”, Мирко Дуброја, научио је лекцију и повукао се на време. Више не исправља токове Дунава вађењем песка без дозволе и накнаде, а престао је да прекопава стара православна гробља у Новом Саду јер нема ни Борислава Новаковића-Боре Коња у ЗИГ-у да над костима мртвих граде профитабилне станове за избеглице. Јер, како изгледа, и њему се спрема у Окружном тужилаштву дебела оптужница и није случајно што је поднео раније оставку а и сам прича да ће уколико до тога дође “више певати и од Саше Драгина”.

Душан Елезовић, познатији као “Дуле конобар”, такође ускоро иде “на ону страну”, јер је многим својим другарима одобравао вишемилионске кредите у еврима у Развојној банци Војводине, одакле је, неколико дана после избора, између осталог послао 500.000 евра на адресу Крунска улица бр. 42, без назначеног примаоца да ожалошћена жута породица весело подели. Постоји докуменат о томе.

Странку Ненада Чанка напустила је Александра Јерков која му је редовно исплаћивала месечно по 200.000 динара, иако никад није била запослена. Испливао је на површину и остатак смрада из Чанкове гласачке машине: господин Александар Јефтић, бивши директор Завода за урбанизам је исплаћивао по 700.000 динара месечно, господин др. Ненад Арадски као бивши директор хитне помоћи, плаћао је по 300.000 динара месечно. Роберт Колар, један од директора ЕГЗИТА 200.000, др Радован Латиновић, бивши заменик покрајинског секретара за здравство 200.000, Бранко Бјелајац, директор водовода, 400.000 динара. Александар Мартон из Зрењанина, као председник Скупштине општине 300.000 (сви се питају одакле) а зна се да је пропали доктор др. Милета Михајлов, као градоначелник Зрењанина плаћао Бојану Пајтићу а Александар Мартон Ненаду Чанку рекет из продатих и упропашћених фирми по Банату, док су Горана Кнежевића будно чували у затвору.

Списак Чанкових дародаваца који су давали месечне апанаже директно у руке свом председнику странке износи шест страница, а свака има по 33 имена, и сви су плаћали од 200.000 до 700.000 динара месечно. Једна фирма из Сомбора му је давала по седам милиона динара месечно, а једна из Земуна три милиона динара.

Колики је рекет узимао др Бојан Пајтић само се може наслутити. Он и његова супруга више не живе на истој адреси. Он живи са својим момцима на Булевару Европе а она у стану у улици Пап Павла. Пајтицев нови момак је извесни Владан Милошевић из улице Данила Киша који је рођен 1978. године. Супругу Весну Болидовски-пајтић “посећују” извесни др Гвозденовић и увек др Драшковић, на принципу “колико ко да”.

Колико је др Весна Болидовски опељешила државу радећи у Клиничком центру Војводине нико не зна али ради се о десетинама милиона евра које су уграђене у мермер по просторијама и велелепним ходницима у којима има мање запослених а камоли стручњака и специјалиста него сто има просторија.

Да то није главни проблем причају кришом запослени који тврде да има опреме у складиштима која има непроцењиву вредност и свој употребни тренутак а да нико није свестан ни шта је све купљено, ни за чега слузи а камоли о коликим се количинама такве опреме ради. Софији Болидовски (Пајтићевој свастици) која је очни лекар и претендује да буде и наставник на факултету и има приватну очну клинику, сав инвентар је купила њена сестра.

Паре су потрошене. Војводина је постала неразвијени регион који су упропастили политичари који су се крили иза леђа националних мањина са сецесионистичким претензијама а успут су диловали земљиште, фабрике и банковни капитал са најокорелијим криминалцима а народу су уместо боље будућности замазивали очи, рекламирали чак и фабрике метли у предизборној кампањи а успут су уништавали све пред собом, без имало илузија сем свести о сопственом ништавилу узели лепе провизије ко од добављача, ко од спонзора а ко од онога које све добио за џабе.

Прилику да свој допринос распаду Војводине дају добили су и мађарски националисти. Тако је Тамаш Корхец писао поверљиво писмо Бојану Пајтићу да траже да имају директоре мађарске националности у две престижне српске гимназије ( “Јован Јовановић Змај” и “Светозар Марковић”. Прва Гимназија на којој пише Прва Српска Гимназија а даровање је Барона Бајића из претпрошлог века ( и земља и зграда) није била мађарска гимназија ни за време владавине мађарске окупације!

У том истом писму пуном глупости Корхец пише да је директоровање тим гимназијама од њиховог уског националног интереса!

Директор гимназије “Јован Јовановић Змај”, Радослав Стојковић, имао је исто тако чудну идеју да ову устнову препусти у власништво православне цркве заједно са библиотеком и земљиштем мада никад није припадала ни по којем основу цркви. То је требао бити поклон за “жутог” владику Иринеја Буловића. На сву срећу, жута банда је изгубила град и владика Иринеј Буловић је кратко мастио браду као и господин Корхец своје аспирације.

 

Арпад Нађ

Таблоид