Гајење ГМ хране довешће до монокултурне производње, уништавања биодиверзитета и монополизације од стране корпорација целог процеса од производње до потрошача, речено на представљању књиге „Храна будућности или биотероризам“ др Татјане Папић Бранков
Питање генетски модификованих организама (ГМО) у исхрани представља једно од најактуелнијих глобалних проблема око којих је јавност, и шира и стручна, подељена у два оштро супротстављена табора. Дилема за или против ГМО поставља се и пред грађане Србије, а ово се питање последњих месеци поставља све чешће како се примиче рок за испуњавање услова за улазак у Светску трговинску организацију и ЕУ по којима се не сме забрањивати трговина ГМ производима.
Због учесталог помињања промене Закона о генетски модификованим организмима из 2009. године који забрањује узгајање и промет ГМО – после чега би у нашим продавницама могла осванути ГМ храна – од посебне важности постаје научна литература која разоткрива биотехнологију, трансгене и последице њиховог коришћења у људској исхрани, али и по животну средину и економију једне земље.
Пропаганда уместо науке
У књизи Храна будућности или биотероризам у издању Службеног гласника, Татјана Папић Бранков научни сарадник на Институту за економику пољопривреде, дошла је до закључка да литература о ГМо највећим делом представља пропагандни материјал биотехнолошких корпорација док критичка истраживања не могу да се пробију до научних часописа и шире јавности.
Резултат мојих вишегодишњих истраживања је велико НЕ генетски модификованој храни. Када сам почела рад на доктроској дисертацији суочила сам се са хиљадама страница текста о ГМ, али сам схватила да сам у ствари затрпана пропагандним материјалом компанија, а да је веома мало независних истраживања. Налазимо се у току највећег прехрамбеног експериманта у историји, а његов циљ је довођење сиромашних земаља у вазалски положај, сматра Папић Бранков.
Она је дошла и до закључка да мултинационалне корпорације (МНК) неретко сасвим погрешно интерпретирају научне резултате а у складу са оним што им одговара. Тако су након огромног пројекта који је ЕУ финансирала са 200 милиона евра од 2001. до 2009. године и у оквиру ког је урађено 50 студија, а 10 се односило на утицај ГМ хране на здравље људи, прогласили да је ГМ храна безбедна као и конвенционална, иако у тим студијама није ништа показано. Према речима ауторке, ЕУ је бацила 200 милиона евра а да није одговорила на основно питање.
Студије које тврде да је ГМ храна безбедна су углавном наручена истраживања, тврди она.
Сламање отпора јавности
Утицај мултинационалних корпорација је често већи од утицаја држава, па чак и оних најмоћнијих. Тако је након великог поскупљења семена соје 2009. године, Министарство правде САД покренуло истрагу против Монсанта како би се открило да ли злоупотребљава монополску позицију. Основно питање је у ствари било да ли ће Монсанто дозволити фармерима приступ семену соје 2014. године након што истекне период патентне заштите. Цела истрага је окончана тихо, а једино је Монсанто дао саопштење да је истрага прекинута без резултата.
У промоцији ГМО велику улогу играју лобисти, односно организације које промовишу генетски модификовану храну, често и уз подмићивање државних службеника. Тако често ни рестриктивни закони не могу спречити узгој и продају ГМ хране. Пример је Шри Ланка која је, како тврди Папић Бранков, 2001. године прва увела забрану узгоја ГМО, али под притиском САД и СТО тај закон никада није ступио на снагу. У 2006. години усвојен је закон о увозу ГМ хране, а 2007. о обележавању, међутим, данас њихов министар пољопривреде отворено говори да се та храна увелико користи и да то никоме не смета.
У међувремену је попустио отпор јавности, престале су са радом невладине организације које су се опирале ГМО и они су на широка врата ушли у земљу, истиче ауторка књиге.
У Србији је, за сада, јавност скоро једногласно против генетски модификоване хране, а према истраживању односа јавности према ГМ храни које је обављено у периоду од јуна до септембра 2011. године, ову храну прихвата свега 15 одсто грађана. Најчешћи разлози против ГМ хране су забринутост за здравље, етичке дилеме и неповерење у стране компаније које производе ГМ храну. Према истраживању, чак ни нижа цена ГМ хране у односу на обичну не би код велике већине грађана била разлог за куповину, упркос сиромаштву. Оно што је истраживање показало је и да између 42 и 46 одсто грађана нема поверења у државне институције за контролу хране.
Технологија ГМО и профит
Ковиљко Ловре, професор на Економском факултету у Суботици, рецензент књиге указује на проблеме који ће настати у земљама које дозволе комерцијално гајење ГМ биљака.
То ће довести до монокултурне производње и уништавања биодиверзитета и монополизације целог процеса од производње, до потрошача, од стране корпорација. У књизи је пластично описана агресивност мултинационалних компанија усмерена и на потрошаче и на државне институције и на тржиште. Две организације сасвим невиних назива раде као портпароли мултинационалних корпорација у промоцији ГМО. То су Институт за одговорне технологије који оперише у Јужној Америци и Африци, док је за европско тржиште, а посебно за земље СССР задужена Грађанска мрежа за послове са иностранством, наводи Ловре.
Главна теза заговорника ГМ хране је да нема доказа да је ова храна штетна за људе. Ловре истиче да постоје лабараторијски експерименти који су показали штетност за животње, па се пита због чега се нешто слично не би могло десити и људима.
Са појавом ГМО, поново су васкрснула у САД друштва за еугенику која су на врхунцу била у нацистичкој Немачкој, а које је тада, а и данас финансира једна америчка фондација. На пример, у једној јужноамеричкој земљи где је кукуруз главни прехрамбени производ пласиран је ГМ кукуруз у комерцијалну производњу и употребу. У једној регији 40 одсто фертилних жена је постало стерилно, а тек када је држава подигла цео проблем на виши ниво, кукуруз је повучен из употребе, наводи Ловре.
У књизи се говори и националним политикама према ГМО великих земаља, али и Србије, као и пракси биотехнолошких корпорација да туже фармере и терају их у банкрот, док се у споровима са државама увек нагоде и плате огромне одштете.
Када је генетски модификована храна увођена, пласиран је мит да ће да реши глад у свету. Технологија има добар потенцијал али је до сада употребљавана у лоше намере, само како би корпорације оствариле што већи профит, закључила је ауторка Татјана Папић Бранков.
Милош Обрадовић
Балкан Магазин
