САД прете Србији због ГМО хране

08.01.2013. – Да ли ћемо јести штетну храну?

Недавно су амерички званичници изјавили да Србија неће ући у Светску трговинску организацију ако не измени свој закон о генетски модификованој храни, и истовремено су запретили да ће то представљати значајан проблем у даљим српско-америчким односима. Ради се о важећем закону Републике Србије који регулише ту област, а који је усвојен 2009. године, према коме у држави не сме да се продаје,нити узгаја у комерцијалне сврхе, ниједан модификовани живи организам, као ни производ који је од њега састављен.
Поставља се питање, због чега су забрањени такви организми и да ли је оправдана њихова забрана?А најважније од свега је питање – шта би се десило по здравље грађана и по економију земље ако би Србија заиста укинула такву забрану и дозволила њихову слободну продају?

Као прво, рецимо да ГМО организми, што је скраћеница за генетски модификоване организме, означавају оне организме који су настали лабораторијским укрштањем гена бактерија са генима биљака или животиња. Проблем се састоји у томе што су научници доказали у многим експериментима да животиње које су храњене таквом храном, а то се сасвим вероватно односи и на људе, након неколико генерација постају стерилне и имају оштећене гене.

Поред тога, доказано је да узимање ГМО хране узрокује још и низ других последица – туморе, алергијске реакције, пад имунитета и промене на разним органима, као и бројне друге тешке последице по људско здравље.

Што се тиче економских и еколошких последица, доследни противници ГМО производа наглашавају да се не ради само о томе да су они штетни по здравље, него би то такође уништило домаћу семенску индустрију, чиме би Србија постала зависна од семена из иностранства, што би имало катастрофалне последице за српску пољопривреду. Наиме, проивођачи таквог ГМО семена често у њега убацују ген због кога семе нарасле биљке више не може поново да се сеје, јер је јалово и не може да проклија. Стручњаци упозоравају да би на тај начин пољопривредници постали потпуно зависни од страних добављача и сваке године би морали да купују ново семе.

Такође, они кажу да би сејање ГМО семена на српским ораницама значило трајно уништење домаћих аутохтоних сорти биљака, зато што би ветар и инсекти свуда разнели полен, а када би модификовани организми тако једном били пуштени, онда би се они самостално умножавали и мутирали, што би значило да би заувек били присутни у природи, те да више не би могли бити уклоњени.

Штетан утицај генетски модификованих организама су утврдили научници у у Русији, Француској, Аустрији и другим земљама, али и поред тога закони се у великој мери разликују од државе до државе. На пример, Европска комисија је одобрила увоз генетски модификоване соје, а генетски модификовани кукуруз се већ сеје на пољима у Шпанији,Француској, Португалу, Немачкој и Чешкој. Такође, у Европској унији је дозвољено узгајање ГМО кромпира за индустријску употребу, и он се сади у Немачкој, Шведској и Чешкој.

У Русији нема пољопривредне производње генетски модификованих производа, а обавезно је означавање проивода који у себи садрже више од 0,9% таквих организама. Укупно у руским трговинама количина робе са генетски модификованим производима износи мање од пола процента, док се у трговинама на Западу продаје и до 15% ГМО производа.

По том истом питању, у Привредној комори Србије су изјавили да увоз ГМО производа никако није потребан Србији, те да је њихов став да Србија треба остати регион у коме се не саде генетски модификоване биљке, зато што то доприноси бољој продаји српских пољопривредних производа на тржиштима широм света. И у Институту за кукуруз из Земуна су дали своје стручно мишљење да Србија има изузетно добре услове за производњу природне, здраве хране, која ће у будућности бити на великој цени.

Па ипак, остаје да се види да ли ће власт у Србији успети да се супротстави политичким притисцима да дозволи узгајање и промет ГМО хране, или ће пристати да се генетски модификовани производи нађу на српском тржишту, упркос бројним доказима стручне јавности и страховањима грађана Србије.

Ратко Паић,