Сатиричари у Србију чупају косу: шта год да смисле, како год да се зајебавају, стварност их прешиша будалаштином коју чак ни професионални хумористи нису у стању да измозгају.
– У почетку ми је било забавно када људи помисле од неке наше вести да је стварна. Сад ми више није смешно. Тужно је – каже уморно један од оснивача и аутора сатиричног сајта Њуз нет.
Заиста, ко верује да је истинита вест да је Мрка преварио швалерку Бекуту са рођеном женом? Или да је Ивица рекао како Хашим није стоглава аждаја? Или да министар Бачевић и даље верује да ће ископати канал од Дунава до Солуна и од Мораве направити Јангцекјанг?
Народ заробљен у тајкунским рукама, којима је власт само послушна марионета, ма колико нас Друговенчани убеђивао у супротно, следио се кад је чуо да није шала, већ да ће им се од плате одбијати и кад су на одмору, а не само на боловању.
Досад су тзв. послодавци тзв. раднике третирали као Јапанце, мерили им сваки дан одмора, шацовали стомаке женама и писали отказе чим фетус добије ноге и руке, за не дај Боже. Чик сад, брајко, да се дрзнеш и одеш да данеш душом… Плати, па одмарај.
Заиста, па како другачије тајкуни и тајкунчићи да се намире? Држава никако да смањи порез на плате, ваља од нечега купити министарске лимузине и багателне шницле за скупштински ресторан. Зато је направљен прећутни договор: ви нама, а радници вама.
Вукови сити, овце на броју, а докад ће – не знамо. Ваљда док буде оваца, а говњиве мотке буду паркиране и заборављене као средство убеђивања ситих и бахатих.
Ех, где су она срећна времена самоуправљања. Био је тада Суд удруженог рада, па се причало да ће усташа Артуковић тражити да му баш тај суди, јер он све враћа на посао.
Тако један радник нокаутира другог, јер га је звао Сарма. Изведу га пред поменути суд, а судија изнервиран потпуним одсуством кајања код напраситог оптуженика, запрети:
– Слушај ти, листу купуса са мало пиринча и меса…
Оптужени га погледа, па процеди, трљајући песницу:
– Ајде, завиј, завиј…
Нокаутер је, наравно, враћен на посао, уз опомену, и дискретну препоруку пребијеном да се мане играња туђим надимцима.
Прошла су та времена, окренуо се точак историје наопако, упадосмо у неки паклени времеплов из кога вире Мишко, Беко и они остали, крупнији и ситнији чији су грехови против човечности исти, али не мрдају из удобне заветрине. Тај времеплов је неко тако навио да смо упали директ у време робовласништва. Чекам да се појаве пијаце на којима ће менаџери викати:
– Ево га, млад, здрав, јак ко коњ! Газда Мишко, ко за тебе рођен! Једе колко му даш, алкохол не подноси, за одмор чуо само из дединих прича! Навали, тајкунски народе, још мало, па нестао!
Кад млади и здрави коњослав временом занемоћа, други ће на пијац, а он у коњске кобасице. Тако иде кружење хране у природи и друштву. Зато народ масовно улази у странке. Једино ту још леба има. Ко у Железницу, ко у какво друго јавно предузеће, тамо мора да буде, и кад нема. И у подобним новинама. Па је тако, већ поменути Њуз нет објавио како је Вучић Друговенчани 13. платом наградио новинара једног медија који је најлепше писао о њему у минулој години.
То је, засад, виц. Ако вицепремијеру нису дали идеју за наредну Нову годину. Или пожури, па части већ за годишњицу брака. Сатиричарима ће, што рече онај, ускоро узети и то мало хлеба. А, најопаснија конкуренција су они што су на највишим положајима. Они су најсмешнији.
Ко нас је у ову 2014. увео, дај Боже да следећу Нову годину уопште и дочекамо.
Пише: Милан Јовановић
Вести
Желим да цитирам афоризам, мени непознатог афористичара, а који је стално актуелан у демократским друштвима:
“Као афористичар ја могу да к…м до миле воље, а ако је власт демократска она ће то лако да прогута.”
Срећна Нова година свима