Има неке космичке правде у избору Драгана Шутановца за председника Демократске странке.
Да је још средином 18. века француски филозоф Шарл Монтескје био у праву кад је тврдио да демократија није за свакога, показали су резултати на унутарстраначким изборима Демократске странке. Један од аксиома политичке теорије гласи да демократија није савршен систем али је најмање лош од свих постојећих. Проблем је што и у најмање лошем систему гласачи могу донети самоубилачку одлуку. Што су преостали чланови ДС-а у суботу и урадили.
Да су резултати избора очекивани — очекивани су, али је проблем што њима могу бити задовољни само победник и екипа која га је изгласала. Велики број грађана Србије, посебно они који су бар једном у животу (а таквих није мало) гласали за ДС, тешко да ће им поново дати глас. Укључујући и чланове ДС-а који су гласали за друге кандидате. Ма колико нови, али добро познати председник ДС-а обећавао да ће на следећим изборима победити Вучића. Вучића, који би требало да буде задовољнији резултатима избора у ДС-у него Шутановац, јер је добио „лидера“ опозиције каквог би свака власт пожелела. За сваку похвалу је што је Шутановац на демократски начин изабран за председника партије међу чијим оснивачима је био и један Борислав Пекић, али је проблем што је „популарни Шуле“ добро познати челник ДС-а још из Тадићеве, декадентне ере ДС-а, а био је у врху и у време потоњег суноврата до нивоа „једва шест одсто са тенденцијом пада“. Какво су руководство изгласали, прескакање цензуса на следећим изборима биће за демократе подухват из домена политичке фантастике.
Међутим, то је само њихов проблем. У складу са демократским начелима које промовишу — бирали сте, ето вам га. Сами пали, сами се убили. Проблем са странком која је, шта год ко мислио о њој, била авангардна у увођењу демократских принципа у Србији (избор председника између више кандидата као и честе промене лидера на унутарстраначким изборима) је што је у пракси показала неким будућим аутократама да није демократија за Србију. Странка која су основали неки од најистакнутијих српских интелектуалаца и која је годинама уводила демократске принципе у ратом разорено посткомунистичко друштво, у једном периоду, за време Тадићеве владавине, постала је странка „фасадне демократије“. У то време, кад је ДС уживао највећу популарност, курсисти, приучени на дописним течајевима, заменили су интелектуалце, уместо заслужних чланова на челне функције су долазили полтрони, кумови, ортаци са баскета, каријеристи…
Уместо политике (шта год ко мислио о политици ДС-а) имали смо јефтин маркетинг и на државном и страначком нивоу. Легитимитет се црпео из спинованих прича из строго контролисаних (таблоидних) медија. Да подсетимо: Сећате ли се наводне изјаве Џорџа Клунија (извор — Кабинет председника Србије) да је Тадић лепши од њега, али да је он бољи глумац? Шутановац је и тада био у самом врху и својим чињењем дебело допринео да ДС доживи суноврат који га је снашао у последње четири и по године. И кад је странка пала са власти и кренула стрмоглавим путем испод цензуса, Шутановац је био у врху и важан играч у свим игранкама по систему „сјаши Курта да узјаше Мурта“ не схватајући да само одлазак из странке и њега и екипе која је довела ДС ту где данас јесте може значити оздрављење и повратак на политичку сцену. Међутим, има неке космичке правде у избору Шулета за председника ДС-а. Бољег и заслужнијег стечајног управника нису могли одабрати.
Владимир Судар, Спутник
