Бројни фитиљи, локални али и сасвим удаљени, нажалост и данас прете балканском бурету барута. Београдске „Новости“ су још пре скоро једне деценије писале да би се са арсеналом који по кућама чувају становници Балкана, лако могао водити један солидан рат.
Познавајући љубав према оружју која се вековима гаји на овим подручјима, тешко да је ситуација данас нешто другачија. Но, захтеви данашњице и прокламована евроатлантска оријентација земаља Западног Балкана, навеле су владе ових држава да забораве на сукобе и своје одбрамбене политике пројектују у складу са новим околностима.
У време блоковске поделе света и хладног рата крајем прошлог века, бивша Југославија је припадала Покрету несврстаних. На неки начин бисмо онда могли тумачити донедавну жељу за војном неутралношћу некадашњих република бивше Југославије, а сада независних држава, као наставак несврстане политике из прохујалих времена. Ипак, треба имати у виду и да се реалије и изазови се мењају. Словенија и Хрватска су већ приступиле редовима ЕУ и НАТО-а. Остаје да се размотре судбине и могућности које остају пред Србијом, БиХ и Црном Гором.
Недавно завршени самит НАТО у Велсу је показао да је Алијансу готово оживела „украјинска криза“. Уредник спољнополитичке рубрике листа „Политика“ Жарко Ракић сматра да је са самита послата јасна порука да је данас највећи непријатељ Алијансе Русија, али не само због Украјине и додаје:
Да, криза у Украјини је опет ставила на дневни ред и будућност НАТО-а, односно алијанса је сада добила много већу важност. Ту се наравно отвара питање односа неких земаља Западног Балкана према НАТО-у, али и према украјинској кризи уопште. Када говоримо о ове три поменуте земље Србије, Бих и Црне Горе, имамо сасвим јасну полазну позицију. Све три државе су 2006.године су постале чланице „Партнерства за мир“. Од тог тренутка, њихови путеви сарадње са НАТО-ом су кренули на разне стране.
Колеге са немачког радија Дојче веле (Deutsche Welle) оценили су да би криза у Украјини и нови односи између НАТО-а и Русије могли да утичу и на друштвено-политичке, посебно безбедносне прилике у БиХ. Такође, додаје се да би НАТО ускоро могао увидети „празнине“ које је током ширења на исток оставио иза себе, а које могу извор проблема. Господина Ракића питамо како види однос БиХ и НАТО у скорој будућности?
Кад је реч о БиХ, ситуација је много компликованија, јер она веома тешко функционише као држава. Посебно када је реч о спољној политици, па ту можемо да убројимо и односе са НАТО-ом. Њихово тројно председништво тешко може да се усагласи око избора амбасадора БиХ у свету, а камоли око приступања НАТО-у.
Црна Гора је донедавно била готово ватрени савезник Русије. Ипак, спољна политика најмлађе државе настале после распада Југославије, оштро је променила свој правац. Сада се црногорске политичке елите отоворено залажу за што скорији улазак у редове Алијансе. Ипак, становништво није једногласно по овом питању. Својевремено је бивши хрватски министар одбране Давор Божиновић, на аргумент заступника војне неутралности да би чланство Црне Горе у НАТО-у било велико финансијско оптерећење, изјавио да је организације војске о властитом трошку много скупља варијанта него ако је држава део неког колективног система.
И ако узмемо све горе речено у обзир, има ли овде места дискусијама о војној неутралности Црне Горе? Питамо Дину Бајрамспахић, аналитичарку Инстиута Алтернатива из Подгорице:
Рекла бих да у овом тренутку, апсолутно није реално говорити о неутралности. Из простог разлога што Црна Гора нема никакве капацитете за такву одлуку. Под тим мислим на капацитете и у војном смислу и у политичком смислу, јер је за неутралност потребно и самопрокламовање изнутра, али и признање од других. А у овом тренутку нема партнера који би је подржали у једној таквој одлуци.
Са друге стране, да, сасвим је тачно да је скоро пола становништва против чланства Црне Горе у НАТО-у. Претпостављам да ће се током наредне године водити дијалог у тој области, на обе стране, у правцу заговарања и одговарања од решења чланства у НАТО-у.
Током прве посете руском министра одбране Сергеја Шојгуа Београду, премијер Александар Вучић је изјавио да „Србија неће приступити НАТО, али ни Организацији договора о колективној безбедности која је под капом Москве. Њен циљ је да буде војно неутрална земља“. ГосподинаЖарка Ракића питамо како оцењује „српску војну неутралност“:
Србија је на „западном путу“, али не жели да прекине своје везе са Русијом. Мислим да је из Москве стигла потпуно јасна порука да би приступање Србије НАТО-у значио озбиљан ударац за односе са Русијом. За разлику од приступања Србије ЕУ-и, које Русија подржава.
Србија ће трпети много озбиљније притиске не само око дилеме да ли се прикључити или не. Ми имамо проблем Косова који игра веома важну улогу у том процесу придруживања и ЕУ, а можда и НАТО-у. Мислим да ће се Србија у једном тренутку наћи у ситуацији да неко каже „хајде сада да се организује референдум и да видимо да ли ћемо ту видети да ли смо за улазак у НАТО или не“.
Јована Вукотић, Глас Русије
BAJKA