fbpx
Насловна / Србија / Друштво / Вучићева „борба против корупције“, корумпирани медији и „интелектуалци“

Вучићева „борба против корупције“, корумпирани медији и „интелектуалци“

„Борба против корупције“ (првог) потпредседника Владе Александра Вучића и њена медијска слика побуђују на пажљивије размишљање о самој теми корупције и начину како се она презентује данас у медијима.

Пођимо од овог другог, актуелног понашања медија. Да ли из искреног слагања са његовим потезима у „борби против корупције“, или из страха од јавног неслагања са човеком који је нагомилао „тврду моћ“ у својим рукама, и кога као таквог прати глас да је „опасан“, тек, пратећи водеће медије, присуствујемо непријатном срозавању онога што би требало да буде њихова истинска функција, а то је јавна, демократска контрола и преиспитивање државне политике. Чак и да је Вучићева борба против корупције сасвим аутентична и беспрекорна, (истински независни) медији (као водећа сила грађанства) требало би да очувају позицију одмерености, непристрасности и неопходне дистанцираности према једном од данас најутицајнијих државних функционера.

На жалост, то нимало није случај. Сведоци смо, као више пута до сада, непријатне медијске експлоатације ове теме, поражавајуће чињенице да у медијима, а не нпр. у полицији и судству, корупционашке и друге афере започињу, одвијају се и разрешавају. Кад је већ реч о корупцији, није ли то својеврсна корупција медијског система који, уместо надлежних институција, унапред сумњичи, хапси и пресуђује, сасвим подилазећи, без икакве резерве, конкретним потезима Владе и њених функционера, али и корупција укупног друштвеног система који дозвољава медијима такву праксу и моћ? Није ли такво стање у нескладу са демократијом, заштитом права грађана, од којих је једно од битнијих тзв. претпоставка невиности, а која се у медијима тако драстично поништава? И треба ли на то да нас подсећа и упозорава један Жарко Кораћ, стичући за себе и своју групацију политичке поене?

Нико наравно нема намеру да заступа и штити (доказане) криминалце; овде се само заступа елементарно правно, демократско начело да нико није крив док се не докаже супротно. Зато, сачекајмо да видимо шта ће рећи судови, и да ли ће ишта рећи. Да се читава прича о „Агробанци“, „Азотари“ или нечем трећем не заврши као у свим досадашњим случајевима, медијском кампањом и харангом која је трајала неколико дана или недеља, а чије се коначне правне последице и судски закључци не знају (ако их је уопште било), или се спомињу на неким маргинама јавности, у далеко мањем интензитету него што је било медијско отварање читаве „афере“. Нпр. шта је са случајевима Шутановца, Дулића и њима сличних, шта се са тим тренутно дешава? Шта је нпр. са случајем Горана Кнежевића који је ухапшен као криминалац да би данас завршио као министар, и то као кадар напредњака? Све то и много шта друго што се развлачи по медијима говори да смо изложени њиховој несносној тиранији у којој истина и правда постају непрозирни и крајње релативизовани. Против такве агресивне стихије треба се борити, да би демократски друштвени поредак уопште могао да постоји и да се одржи.

Митологизација Вучићевог лика и „борбе против корупције“

Погледајмо сада имиџ који Вучић гради (или му медији граде) у ангажману на „искорењивању“ корупције. Није ли овде реч о јако израженој склоности ка мистификацији коју прати митологизација (о њему се у медијима већ плету приче као о „Елиоту Несу“, лику који иначе има полулегендарни статус)? Вучић је у претпоследњем „Утиску недеље“ (његове изјаве из ове емисије посебно ћемо цитирати и анализирати), рекао да се ради на „великим, страшно важним, огромним предметима, који су почели да тресу Србију или ће тек протрести Србију у правом смислу речи“. Ова реторика пренаглашавања и преувеличавања гарнирана драматичношћу, сензационализмом и на крају спектаклом (који се довршава и врхуни у медијима), читаву (Вучићеву) причу о корупцији и борби против ње мистификује у довољној мери да према њој будемо опрезни и критични. Да ли су ови предмети баш толико изузетни и значајни? Има ли неких других који су можда озбиљнији, а на којима се не ради, који се прећуткују? Другим речима, да ли су „крупне рибе“ које су ухапшене конкретно у афери „Азотара“ заиста толико крупне, и колико су крупне? О некима први пут чујемо, и треба да у целини и напречац верујемо на реч Вучићевим уверавањима, то је оно чему смо директно изложени. Али, глас сумње и критичности у нама опире се таквом поробљавању. Шта ако су ови људи који су данас „таргетирани“ у медијима само „жртвени јарци“? Шта ако нису криви, или су ако мање криви од неких других који тиме бивају покривени и спасени?

Не кажемо да Вучић никако није у праву (немамо за то поуздане доказе као ни за то да јесте у праву). Кажемо само да ми имамо право да постављамо ова разумна питања док се не уверимо у супротно, и да будемо резервисани према Вучићевим причама, можда не толико у неким детаљима, конкретним подацима који могу бити тачни, колико у погледу укупне слике и тумачења које нам се презентује, тим пре што смо до сада били сведоци недовољно потврђених гласина из истог (Вучићевог) извора. Сетимо се само сага о „великој изборној крађи“ и „прислушкивању“ које су у приличној мери (остале) недоречене и незакључене…

Сам Вучић у овој „борби против корупције“ поприма изглед некаквог митског јунака који се готово сасвим усамљен бори против Зла, он је налик светом Ђорђу који убива аждаху (корупције). Он ће, како каже у „Утиску недеље“, „скупље продати своју кожу него што његови непријатељи мисле“, „поштено ће се борити“, „уверен да ће на крају правда победити“, а у случају евентуалног пораза, биће га „срамота пред народом Србије“. Овде имамо (зло)употребу симбола херојског и часног страдања, па и жртвовања и мучеништва, у борби против арканских сила зла. Вучић против Никезића, Добро против Зла – митски архетипови могу се приметити у доминантној нарацији ове тематике.

 

Вучић, а за њим и медији, на овај начин манипулишу оним „тајновитим“ и „непознатим“, које треба сугестивно и фасцинирајуће да делује на јавност. Као у свакој митолошкој, ирационалној свести опчињеној тајанственим, што се о њему мање зна, то оно делује моћније, па се за разлику од чувене Беконове крилатице „Знање је моћ“, у овом случају незнање испоставља као моћ. У такве приче, недовољно (само)свесни и (само)критични, склони смо да лакше поверујемо. А медији, пре свега јавни интелектуалци које су њима појављују, уместо да рационално просвете, демистификују појаву корупције, откривајући јасне социјалне механизме како се она одвија, и како у њу бивају укључени сасвим реални људи са именом и презименом, ма колико били непознати широј јавности (и да објасни зашто остају непознати), својим преувеличавањем и претеривањем, на Вучићевом трагу, креирају слику о грандиозној „хидри корупције“ којој ми, обични грађани, видимо само „пипке“ (није случајно што је за илустрацију употребљена слика једног митолошког бића), и којој, по свој прилици, „херој“ Вучић треба да одфикари главу. На жалост, у креирању такве искривљене слике у споменутом „Утиску недеље“ учествовали су и Вучићеви саговорници, „независни експерти“ Марко Благојевић и Бранко Радун.

Треба ли оваквој митолошкој причи да верујемо? Ако је корупција толико раширена, ако је системског карактера (око чега се сви слажу), може ли се рационално схватити и свести на злочиначко замешатељство једног човека (Никезића, Мишковића или неког трећег), макар само у сегменту приватизације или банкарства, ма колико овај појединац моћан био? И да ли је Вучић у својој борби баш толико усамљен, без икакве снажније залеђине? Да ли његов већ препознатљив фанатизам извире само из еруптивне енергије његове личности, или се ослања и на неке моћне изворе са стране? Једноставно речено, откуда Вучић црпе толику самоувереност и самопоуздање?

„Борба против корупције“ по диктату Европске Уније

Одговор на ова питања можда ћемо добити ако погледамо на којим корупционашким предметима се ради, тј. како су они изабрани. Сам Вучић је у емисији рекао да се истражује 24 предмета, од тога 15 великих приватизација, о којима се претходно говорило и у Савету за борбу против корупције. Онда је „Европска Унија упутила то“ нашој влади (додаје се да „Европска комисија са Дежером на челу констатује да од 2007. идемо у канал кад је реч о борби против корупције“), па Вучић на крају славодобитно закључује да „нико не може да каже да је то власт бирала по било каквом аршину“. Али, тамо где Вучић мисли да је тријумфовао, крије се несвесно признање његове мизерне, поражавајуће политичке улоге и задатка. Вучић је у изливу искрености био сурово у праву. Наша власт није бирала ове предмете по било каквом сопственом аршину. Те аршине јој је прописала Европска Унија. Ништа друго нисмо ни очекивали. Одавно знамо да наша власт ништа сама не бира него једноставно извршава изборе и наређења која долазе из „Европе“. Није ли онда „Европа“ та моћна Вучићева залеђина која демистификује његову наизглед сасвим „усамљену“ и „чисту“, некорумпирану борбу против корупције? Не црпе ли Вучић замашним делом одатле своју јако изражену одлучност и енергичност, знајући да иза себе има моћног и великог „Брата“? И шта остаје од приче о „неселективности“ његове борбе против корупције ако видимо да „Европа“ шаље списак предмета које треба истражити? Да ли се онда може очекивати да ће бити испитано пословање фирми у које је иста та „Европа“ уложила свој капитал, а о којима се понекад и понегде, у истински слободним медијима, проговори са оптужбама (уосталом видимо како у самој „Европи“ једна за другом искрсавају корупционашке афере)?

Ако се већ говори да је корупција системска болест, онда се мора решавати на систематичан начин и на дубљим и ширим нивоима од сфере везане за површинску и променљиву конјуктуру власти, која тренутно „решава“ тај проблем искључиво према диктату и списку Европске Уније. И свакако према некој већ претходно израђеној стратегији, а не да та стратегија, како чујемо од самог Вучића, тек треба да се донесе за два или три месеца (ако му је веровати), што је имплицитно признање да се сада (као и раније) ради без стратегије, импровизовано, ad hoc, чега смо потпуно свесни. А прича о „институцијама које ћемо створити за неколико година“, које ће учинити да се корупција значајно сузбије а исцрпљујући разговори о њој више не воде (како Вучић рече), већ смо се заситили. Слушамо их још од петооктобарских промена, тако да нам Вучић понавља старе, излизане флоскуле које су одавно изгубиле сваку уверљивост. Илузија је да се (корумпирани) систем може озбиљније променити посредством самог тог (корумпираног) система, како би желео Марко Благојевић и слични системски добитници. Систем у коме су умрежени и увезани „Европа“, тајкуни, владајућа и опозициона политичка елита, „невладин“ сектор, и медији, унутар кога се воде уобичајени породични спорови и сукоби, на линијама „фронта“ које су крајње лабилне и пропустљиве за лак прелазак из власти у опозицију, и коалиције свакојаке врсте, а који већ дуго влада нашим друштвом, не може се променити изнутра. То се може десити само снажнијом иницијативом и интервенцијом снага које су већим делом ван система, по свој прилици на таласу ширег, можда и глобалног превирања и престројавања. Тек тада ће се отворити изгледније шансе за оздрављење нашег друштва, самим тим, и за видљивије излечење од корупције.

„Борба против корупције“ као камуфлирање признања Косова

Кад је реч о самом Вучићу, на некима од многобројних функција које је за себе приграбио, онима посвећеним одбрани и безбедности земље, по свој прилици не ради ништа значајно, или још горе, ради супротно дужности. Предавање у руке наше економије странцима (нпр. препуштање хидроенергетских потенцијала Дунава немачком капиталу), легализација отмице Косова прихватањем резултата „Боркових преговора“, опсесивно заклињање у „Европу“, све то може да се пронађе у Вучићевим изјавама и активностима. А од најутицајнијих медија и „независних аналитичара“ попут Благојевића и Радуна у поменутом „Утиску недеље“, не можемо чути да секретара Савета за националну безбедност и министра одбране упитају шта мисли и шта планира да преузме нпр. поводом подизања споменика терористичкој ОВПБМ у Прешеву, музеја „команданта Лешија“ у Великом Трновцу, спомен-плоче Аћифа-ефендије у Новом Пазару, или прослављања албанског националног празника „Дана заставе“ на југу Србије, окићеног стотинама албанских застава. Нити да га питају за антисрпске провокације које се дешавају по Санџаку (Рашкој), Војводини и осталим подручјима, а који су претња нашој националној безбедности и сигурности. Да ли смо онда од свих њих могли очекивати да се Вучићу било шта замери у погледу његових непрестаних изјава да нас чекају „тешке”, „болне“ одлуке кад је реч о Космету? Нарочито је била спорна она, наводно изречена на седници Владе, да неће жртвовати европске интеграције због Косова. Ако већ треба толико да верујемо медијима кад је у питању, рецимо, „Азотара“, зашто онда да не поверујемо и овоме? Зашто Вучић ову изјаву која му се приписује не потврди или демантује?

Вучић недавно рече да не треба „живимо у облацима“ кад је реч о Космету. Шта је ово ако не злокобно најављивање прихватања „реалности“, тј. de facto признања независности Косова, делом или у целини? Због тог „реализма“, узгред, Вучић, Николић и напредњаци наилазе на подршку Весне Пешић, муфтије Зукорлића и друштванцета око е-новина. А како видимо, улогу главног извођача радова на припреми терена за признање независности Косова игра неко ко би требало да на првом месту, по својој функцији, брани уставни поредак и територијални интегритет Србије?! Па није ли то врхунска корупција, примати високе плате за нешто што се не ради, штавише, што се ради крајње накарадно, и то у области најосетљивијих државних и националних питања? И није ли онда ова вучићевско-медијска халабука о хапшењима везаним за корупцију само перфидна покривалица за наш све већи национални суноврат? Наиме, не покрива и не прикрива ли се њоме „наше“ нарастајуће прихватање и признање независног Косова? На крају крајева, шта наш грађанин конкретно добија од тих хапшења? Треба ли можда да буде национално поноснији што живи у држави толико протканој и разореној гангреном корупције, пљачке и издаје? 

 

Никола Малабашки

НСПМ

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Мирослав Алексић: Андреј Вучић није једини из врха режима који је умешан у аферу „Јовањица“

4.9 (12) Потпредседник Народне странке Мирослав Алексић изјавио је данас да Андреј Вучић, брат председника …

МУП успорава поступак у вези прања новца СНС-а, СПС-а и УРС-а

5 (1) И поред две ургенције, МУП не одговара на захтев Вишег јавног тужилаштва у …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *