Жуто-црвени спољнополитички балвански стубови

0
(0)

Божо Бјелак

(Да ли Србија има сусједе)

Од када јавно говорим и пишем, трудио сам се да ухватим истину, а ухватити истину без чињеница је немогуће. Зато себе називам чињеничарем и нико нема право да се похвали да је то „звање“ увео, изговорио прије моје маленкости ( ко су коментатори, аналитичари, научни радници, уредници, то нека процијене читаоци). Нека чињенице говоре: недавно на трибини новооснованог Покрета у градићу подно Фрушке горе, срео сам једног од оснивача (учинио нам је част да допутује из Београда и да се појави на трибини). Повремено сам им слао неке моје „мудролије“ за програм, и текстове, објављене на Видовдану и које куде. Предствих му се (очекујући обострано задовољство тим првим сусретом) : знате ја сам онај, сјећате се, онај, ја што пишем …. Човјек ме гледа и ћути. Било ме је срам, осјетио сам и велико понижење. Одмах сам се извинио и културно се удаљио. Као за инат, два дана касније, срео сам на Обилићевом Венцу једног списатеља, који се потписује као аналитичар, односно себе сматра аналитичарем (читао сам и освртао се повремено на његове текстове). Питам га да ли је прочитао неке моје текстове (споменух наслове). Као из топа рече: „Не читам туђе текстове“. Нормално, васпитање ми је налагало да се и њему извиним.

Зашто наводим ове чињенице? Зато што сам недавно, између осталог, писао: “Чија је дипломатија (и спољна политка) стара 200 лета“, а не због сујете, која ми није својствена. Након тога текста, двојица угледних списатеља (што је повод овом обраћању), објавише озбиљну студију (на Видовдану) за коју су користили импозантних 46 извора (Посебно сам изненађен да су користили и „научно дјело“ извјесне Д. Митровић, коју је први ДОСОВ министар спољних послова, чувени Свилановић, послао за менаџера у Амбасаду СРЈ у Кини и која је, након ружне и у масмедијима велике афере, врло брзо враћена. Наиме, Свилановић је у сва ДКП одмах послао своје кадрове и дао им звање МЕНАЏЕР, што у дипломатији није било познато од прије Нове ере до тада. Уствари, то су били ДОСОВИ удбаши, који су доласком у ДК представништва успостављали страховладу над амбасадорима, другим дипломатима и административном особљу, јер нису били чланови партија). Студију насловише: „Четири стуба српске спољне политике“ (успут, сматрам да о јдном проблему, теми, не би требало писати у дуету). Немам намјеру да износим чињенице о тој студији (забрињавајуће је да се на њу нико није осврнуо, иако је то, ако низбогчега другог, а оно због Закључка, завриједила), осим једне и најважније: не ради се о четири стуба (четири ноге) „српске спољне политике“. Да поновим чињеницу: не постоји СРПСКА спољна политика. Требало би избјегавати, посебно у насловима, погрешне констатације и формулације.

Због тешке економске, политичке, идејне, моралне кризе, која је Србију гурнула у провалију, свакодневно и са разних страна, од пријатеља и овејаних непријатеља, стижу жучне полемике о прошлости, садашњости и будућности Србије и српског народа. О тим периодима, посебно о прошлости, свако има своју причу, односно све те „велике“ анализе и поприличлан број лапрдања, имају јасан циљ. Нико се, међутим, конкретно није запитао (осим пар, како нас зову, пискарала) о важном сегмену државе – спољној политици: Ко је креирао, гдје је креирана и најважније – чија је била, или чија је сада спољна политика у земљи Србији.

Уређена држава има центар, једну „операциону салу“, један тим, гдје се до филигранске перфекције доносе одлуке о правцима и циљевима (а не о стубовима или четири ноге) спољне политике (у неким земљама, као у Француској, то је Председник и тим око њега, у другим Влада, у трећим Парламент, итд.) Непобитна је чињеница да су сви аспекти живота једне земље прожети међународном димензијом. Такође, стално би требало понављати, да је спољна политика директно повезана са унутрашњом, односно ј убичајено је да се каже, да су то два лица једне те исте медаље. Како унутрашњих политика у Србији има више од 500 (то неки називају демократијом, јер чак Чедо, Чанак или амбасадор НАТО-а у Србији, равногорски Вук, имају своје спољне политике), логично је да толико има и спољних политика, односно „стубова“. Међутим, јавност и списатељи у Србији се углавном „ломатају“ око приватизоване и антисрпске спољне политиике, Тадића и Јеремића, политике „четири стуба“, „четири ноге“, као што је у доба комунизма спољна политика била прћија Броза и Кардеља, дакако чињенице говоре да је била антисрпска. 

Своједобно, када су Тадић и Јеремић говорили о стубовима, четири ноге од столице итд., спољне политике (ЕУ, Империја, Русија и Кина), што је иначе чиста фарса, како би се замаглио само један „стуб“ – ИМПЕРИЈА, писао сам да је Србија једина земља на свијету која нема сусједе, а сусједи су кондицио сине ква нон (condicio sine qua non) у спољној политици. Не може се сарађивати са другим земљама, ако прексочите сусједе, ако од њих направите провалије. Ни са једном земљом на свијету не постоји нити може постојати такав интезитет односа као са суједима. Са сусједном земљом се уређују односи конвенцијама, споразумима, уговорима, протоколима, меморандумима, којих има више од стотину (нпр. са Бугарском 109), док, примјера ради, са Корејом или Костариком или… имају један или два (са неким земљама ниједан) споразум, уговор, конвенција, и то углавном мултилатералног карактера.

Србија је у неким елементима фотокопија СФРЈ, која је на спољнополитичком плану имала превелики глобални ангажман. Тако се у Србији, на спољнополитичком плану, Вођа и жуто-црвени режим играју велике, глобалне политике, док заборављају чињеницу да се у пракси и теорији сматра да је за сваку земљу, била она мала или велика, најважније ријешити односе са сусједима (чак та жељно очекивана, иначе пропала ЕУ, поставља основи захтјев, услов за пријем свакој земљи да најприје ријеши односе са сусједима, иако то за неке земље није услов, као нпр. за Хрватску). Како се ради о билатералним односима и сарадњи (могу да постоје односи, али да нема сарадње, иако то неки списатељи не разликују), мора постојати обострана воља да би се могло говорити о успјешним односима и сарадњи са сусједима. У овим временима то је за Србију посебно важно, с обзиром на несрећне околности, након разбијања Југославије и споља инисцираног крвавог вјерског и етничког рата. Сваки иоле мислећи Србин је знао да ће за тај крвави рат бити проглашен само један једини кривац – српски народ. „Кривац“ је драстично кажњен (и свакодневно га кажњавају), ништа мање од кажњавања њемачких нациста на крају Другог свјетског рата: зликовачко бомбардовање и нуклеарно загађивање, створен је српски Нинберг – Хашка тамница, одузето је (за сада) 15% српске територије, уз свакодневне пријетње одузимања Југа Србије све до Ниша, те Војводине и Рашке области.

Србија и српски народ су због сусједа у великој безбедносној и свакој другој опасности. Ти сусједи немају ни жељу ни вољу да са Србијом уреде односе и сарадњу, који су ктастрофални (писао сам о односима Србије и Ц. Горе, Србије и Хрватске, а трало би хитно извршити анализу односа и са другим сусједимна). Седам од осам сусједних држава признале су фантомску државу Космет и сагласиле се са отимањем 15% српске територије. Безбједност је угрожена и због тога што Србија има националне мањине у граничним подручјима. Осим Албанаца, Македонаца, Бугара, Румуна, Мађара, Хрвата, Црногораца, пројектанти су створили од вјере нацију – тзв. бошњачку, као и новог сусједа, државу Косово, што је додана безбедносна опасност. Само добри и уређени односи са сусједима су јемство за безбједност овога сатанизованог српског народа. Неко ће помислити да је инсистирање на уређивању односа са сусједима израз слабости или да се Србија бави „локалним темама“. Напротив, основни циљеви и правци спољне политике Србије морају бити сусједи, без чега Србија не може остварити унутрашњи развој на свим пољима и нормално наступати на међународном плану, такође, на свим пољима.

Зато је неизбиљно говорити о четири стуба спољне политике, к томе називати је српском. Србија, као и било која друга мала земља, мора имати неку велику земљу као заштитницу, али се то не може назвати „стубом“ спољне политике. Садишњи режим и његов Вођа одабрали су Империју зла као заштитницу, односно највећег непријатеља Србије и српског народа. Осим империје, која не мијења своје циљеве и агресивну спољну политику, није ни ЕУ та која ће мијењати своју политику и принципе и покајати се, односно одустати од признања независности Косова. Сви, посебно источноњемачка комсомолка и бивша сарадница злогласне Штазије и њен министар спољних послова, са својим љубавником, у сред пријестоног града Београда, рекли су (запријетили): „нема кандидатуре, нема уласка у ЕУ док не уредите односе са новим сусједом – новом државом Косово. Рикнуо је и Рикер (лутајући дипломата Империје зла) у Приштини да је Косово држава, а то ће за који дан рикнути и у сред Београда. Чак и Вођа, на конференцији са амбасадорима признаје да: „Са Немачком морамо водити продубљени дијалог, морамо јој објаснити позицију Србије (да ли се може замислити да ће амбасадор Србије Хрват Висковић објаснити позицију Србије која и не постоји, прим. ББ), јер без подршке Немачке, Србија не може добити статус кандидата“. А, piccolo diplomatico Јеремић, на тој истој конференцији, као да се вратио из брања гљива, каже: „Без обзира шта може да се догоди на следећем изборима, можемо очекивати континуитет спољне политике (иако је изразито нарцисоидан, био је поштен и није рекао чије).

 

Видовдан

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Електромрежа Србије купила још пет одсто акција преносног система Црне Горе

5 (1) БЕОГРАД – Електромрежа Србије купила је данас још пет одсто акција преносног система …

Подсећање: 10. септембра 2012. Берлин – Потписан меморандум о разумевању и сарадњи у области енергетике

4.8 (5) Представници Електропривреде Србије и немачког енергетског концерна РWЕ потписали су данас, 10. септембра …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend