ТРОЈИЦА малишана, Филип (14), Саша (14) и Драгомир Дерикоњић (12) из села Мажићи, које се налази на граници Пријепоља и Прибоја, да би стигли до школе коју похађају, у Прибојској Бањи, свакодневно у једном смеру путују више од два сата. На том путу прво пешице превале преко брда, а затим користе речни и два друмска превоза, док пругу прелазе пешке. Упркос свему овоме, никада не касне на наставу.
Свакодневно путешествије малишана би се знатно скратило ако би Општина Пријепоље пристала да инвестира и асфалтира, на својој територији, сеоски пут у дужини од пола километра. Онда би то исто учинили и Прибојци, према раније датом обећању, на својој страни од Препрана и манастира Ораховица у Мажићима до међе са пријепољском општином. Тиме би се стекли услови за долазак минибуса у село и решиле би се муке како школараца тако и осталих житеља.
Тројица Дерикоњића буде се пре првих петлова, у сами цик зоре, о прво пешаче три километра до Потпећког језера. После табанања на ред долази вожња чамцем преко језера, а затим пењање стрмом козјом стазом и прелазак пруге Београд – Бар да би стигли до асфалта и сели у аутобус. То не значи и крај мука наших малих јунака, јер након само неколико километара вожње на ред долази ново преседање и чекање другог аутобуса да би напокон у 8.15 сели у школске клупе.
На путу до школе свакодневно прелазе преко пруге Београд – Бар
– Кад зими заледи језеро, тате морају да разбијају лед, лети опадне ниво воде, једном нам је тако другарица утонула, па се од тада и плашимо – каже ученик осмог разреда Филип Дерикоњић и додаје да им је проблематичан и прелазак преко необезбеђене пруге.
– Најгоре нам је кад је мрак, лед и магла. Кад је магла, не можемо да се оријентишемо где да изађемо из чамца – прича Саша.
Драгомир тврди да су навикли на овакав пут, али да им је зими најтеже, јер некад дуго чекају на преседање у други аутобус.
Једна рута ујутру, иста по подне, најкраћа преко плаховитог језера. Исто овако у школу су ишли и њихови родитељи који су сада њихове чамџије.
А кад их непоуздано језеро изда, иду пешке и десет километара од куће до аутобуса, па скоро цели дан проведу у путу. Препреке и време им никада нису били изговор да се правдају у школи и сви су добри ђаци.
– Могу да похвалим ову децу да нису никада закаснила, да немају неоправданих изостанака и да само болест може да их спречи да не дођу у школу – тврди разредни старешина Ацо Дујовић.
Филип, Саша и Драгомир се не жале, кажу навикли су, не завиде другој деци што се више наспавају. Они стигну и да науче и да се играју, па и да помогну родитељима.
Табанање козјом стазом неизбежна је свакодневица за мале Дерикоњиће
Вишегодишње обраћање житеља села Мажићи и вапај за решавањем њиховог животног проблема у пријепољској и прибојској општини засад је имало малу вајду. Филипов и Драгомиров отац Станоје Дерикоњић каже да им је Општина Прибој омогућила аутобус с друге стране језера, али да би им било много лакше када би Општина Пријепоље асфалтирала пола километра пута на њиховој територији, а Прибој завршио око пола километра на својој, па да не прелазе језеро, бар у летњим данима.
– На тај начин би минибус који вози из Мажића децу у школу могао да се спусти до кућа по њих, и да их превезе преко бране ХЕ “Потпећ” до школе – наглашава отац храбрих дечака.
ПЕТОРО УЧЕНИКА
Из села Мажићи Основну школу “Никола Тесла” у Прибојској Бањи похађа укупно пет ученика. Поред три дечака, у њу иду и две девојчице, које због страха од воде и преласка језера чамцем не користе исту маршруту као дечаци, већ их родитељи макадамским путем возе заобилазницом око језера.
