Јуриј АНДРЕЈЕВ | 20.01.2012
Потпуно је био у праву један од главних америчких идеолога и челични русофоб Збигњев Бжезински када је у својој књизи „Велика шаховска табла (Владавина Америке и њени геостратешки императиви)“ написао да „без Украјине Русија престаје да буде евроазијска империја“, и остаје само азијска држава, на коју ће притисак вршити и средњеазијске земље и, наравно, Кина. И обрнуто – подвлачио је Бжезински, спајање Русије са Украјином би аутоматски претворило РФ „у снажну империјалну државу, која се прострла и преко Европе, и преко Азије“.
Другим речима, за Русију је практично немогуће да постане геостратешки стабилна без Украјине. Управо зато САД и Европска Унија као свој најважнији геостратешки задатак имају онемогућивање удруживања потенцијала наше две земље.
Тако је и била схваћена идеја коју је у јесен 2011. године обрадио В.Путин у свом чланку „Нови интеграциони пројекат за Евразију – будућност, која се данас рађа“ – стварање на постсовјетском простору Евразијског савеза. Јер се у основи Путинове идеје налази, наравно, савез Русије и Украјине, Белорусије, као и Казахстана и других бивших совјетских република.
Запад ће учинити све што је могуће, па и немогуће, да онемогући такав савез. Тако треба оцењивати и тактику Брисела по питању закључења споразума о слободној трговини и о придруженом чланству између ЕУ и Кијева. Кривично гоњење Јулије Тимошенко и претње В.Јануковичу неће ни мало засметати капетанима Европске уније да се такав споразум закључи и да се „Украјинцима“ да „шаргарепа“ у облику обећања да ће Украјина бити примљена у Европску унију, чак и да ће стварно бити примљена (у далекој будућности) – само да би се сторнирало удруживање источнословенских народа и још више – удруживање на широј основи.
У овој геостратешкој конструкцији најважније место припада Украјини. Понуђено јој је да се припрема за ступање у НАТО, у организацију која би поуздано да сахрани све планове за стварање чврстих савеза међу словенима. Чак ни устав Украјине, ни руска база у Севастопољу (са правним оградама са обе стране) не би могли да послуже као било каква препрека томе (нешто слично се дешава и у односима НАТО-а са Грузијом).
Пријем Украјине у НАТО ја сам посматрао и, и сада посматрам, као стварање могућег casusbelli на европском континенту. Само би два корака у том случају делила свет од конфликта потенцијално глобалних димензија. Ступање у НАТО (први корак) и после тога размештање војних база НАТО-а по Украјини (други корак) запустили би објективне факторе невиђено кратког времена у коме би америчке ракете стигле до руских стратешких објеката. И никаква обећања и уверавања, никакве „правне гаранције“ овде не би помогле, полазећи од чињенице да ратови увек практично почињу од кршења принципа «pacta sunt servanda» (тј. договоре треба поштовати“). Уосталом, моје излагање те тезе деведесетих година у Бриселу, у штабу НАТО-а, није слушаоце оставило равнодушним. Смањење војне снаге је довело до тога да Русија изгуби могућност да нанесе удар као одговор, и за основу направило стратегију узвратно-сусретног удара, који директно зависи од узлетног времена непријатељских ракета. А прекратко узлетно време избацује у први план тада већ не узвратно-сусретни, већ превентивни удар, односно почетак оружаног конфликта. При чему није важно да ли се ради о нуклеарном или ненуклеарном оружју. Управо је зато ступање Украјине у НАТО тако опасно и препуно опасности за могућу катастрофу у глобалним сразмерама.
Другачија је ствар са Европском унијом. Ту се као најважнији појављују економски и социокултурни проблеми. И ту видимо велику колебљивост украјинских позиција – та колебања одређује жеља земље да не изгуби користи ни од Запада, ни од Истока. Украјина је 18.10.2011. г. у Санкт-Петербургу потписала Уговор о зони слободне трговине, који је прихватило 8 бивших совјетских република, а још 3 (Азербајџан, Туркменија и Узбекистан) треба да донесу одлуку о свом уласку у зону. Да, уговор није беспрекоран, он има изузетке (конкретно – нафта, гас, метали, шећер) али је циљ постављен – да се ти изузеци уклоне у што краћемроку.
Све у свему – развој економске интеграције на постсовјетском простору је врло сложен, често је праћен озбиљним застојима, а понекад и са одустајањем од постигнутих резултата. Да погледамо само елементарни почетак интеграционог процеса – формирање зоне слободне трговине. Прва варијанта те зоне је формирана још 1994. године, али одговарајући споразум земље-учеснице нису ратификовале. Тек 2011. године је потписан нов споразум. Међутим, зона слободне трговине – то је само бесцаринска трговина између држава-чланица споразума. Следећи корак је био Царински савез који су формирали Руска Федерација, Белорусија и Казахстан и коме се јако приближила и Киргизија. То удружење значи јединствену тарифну политику у односу на треће земље и практично – укидање граница унутар савеза. Још јачу форму представља Јединствен економски простор, у коме су усаглашени економска стратегија и тактика земаља чланица, у коме постоји јединствена економска политика, а појављује се могућност увођења јединствене валуте.
И Царински савез, и Јединствени економски простор предвиђају и могућност и потребу формирања наднационалних органа тих организација. А већ следећи корак може да буде и формирање Евразијског савеза.
Управо се о стварању таквог савеза говори у Путиновом чланку који је објављен у новинама „Известија“ од 4.10.2011. г. Одмах су о тој теми своје мишљење дали и остали: А.Лукашенко је проговорио кроз чланак „Судбине наших интеграција“, Н.Назарбајев – са чланком „Евразијски савез: од идеје до историје будућности“. Лукашенко је специјално подвукао у чланку позицију која је карактеристична за све постсовјетске државе – искључиво равноправност, искључиво поштовање суверенитета, искључиво неприкосновеност граница могу да буду основа интеграционог прогреса. Опет се појављује сакраментално питање: а где је у свим тим шемама Украјина? Зато треба да се констатује следеће: још 2003. године Путин је истакао идеју формирања Јединственог економског простора, у коме је и Украјина заузимала своје место. Међутим, даљи развој догађаја је у том простору оставило Русију, Белорусију и Казахстан, а Украјина није пошла према њему.
Тако да 18.10.2011. у Санкт-Петербургу Украјина потписује Уговор о зони слободне трговине у коју ће највероватније ући свих 11 постсовјетских држава (изузевГрузије).
Мудрост политике Москве ће бити у изградњи односа са Украјином у контексту интеграционог удруживања све вишег ранга. Наравно, то треба да се гради тако, да то буду интеграциони процеси који ће бити корисни по обе стране. Украјина учествује као посматрач у ЕврАзЕС, сада је потписала Уговор о зони слободне трговине. Такви постепени, паметни кораци који ће обема странама доносити корист ће и довести до успеха. И споразум Украјине о слободној трговини са земљама ЕУ и споразум о асоцираном чланству Украјине у ЕУ, ако буду потписани, без обзира на дубоку системску кризу Европске уније не треба да заустављају рад Москве на изградњи савезничких односа између Украјине и Русије. Шта више – управо такав правац треба да постане један од најважнијих у комплетној спољној политици Руске Федерације. Успех у том правцу ће бити много важнији од било ког достигнућа у сфери гасних, нафтних или „шећерних“ односа између наших земаља.
Међутим, геостратешка стабилност Русије захтева најпажљивије узимање у обзир још једног изузетно важног фактора. Ради се о односима РФ са Кинеском Народном Републиком. Наравно, сарадња РФ са КНР у оквиру ШОС-а и стратешки односи у оквиру БРИКС-а играју битну улогу у спољној политици Русије. Међутим, Москва ипак унеколико претерује, како се мени чини, са улогом европског позоришта (посебно после „азијског заокрета“ који је предвидела нова војна доктрина САД). У чланку В.Путина, на пример, каже се да ће Евразијски савез да се ствара као „нераскидиви део Велике Европе“, а то значи да у Евразијском савезу „европска нога“ ризикује да буде много већа од „азијске“.
Апсолутно је недопустиво да у питањима геостратешке стабилности Русије дође до умањивања процене улоге КНР. Зато ја хоћу да се поново вратим на руски предлог који се тиче припреме новог уговора о европској безбедности, као и на мој предлог да се тај пројекат развије у уговор о евроазијској безбедности, ако се узме у обзир пораст улоге и важно место Кине.Предстојећи дугачак посао на таквом пројекту у одбрамбеној области битно би допуњавао сарадњу у оквиру и ШОС-а, и БРИКС-а, тим пре што се ШОС види углавном као економски савез, а БРИКС представља неформално удружење.
Развој и продубљивање стратешког партнерства са КНР уз савезничке односе са Украјином (потпуно је јасно да не смеју да се оставе без пажње ни Белорусија, ни остали савезници) ће и створити чврсте спољне услове за геостратешку стабилност Русије, када никакви „савети“ никаквих маккејнова Москву неће моћи да заплаше.
Фонд Стратешке Културе
