Гладују и смрзавају се, чекајући шансу за нови живот у Европи

НЕМАМО где да се вратимо. Било је или да се прикључимо талибанима или да кренемо у Европу, изабрали смо ово друго и сада нам је преостало само да чекамо прилику да остваримо свој циљ – полако, бојажљиво, на сасвим солидном енглеском језику, каже седамнаестогодишњи Мехрим из Авганистана.

Са још два друга, вршњака, пре десет месеци напустио је своју земљу и после препешачене Грчке, Македоније и целе Србије стигао у Суботицу. У напуштеној циглани, у непосредној близини депоније на ободу града, неколико дана, чекају шансу да без новца и докумената пређу границу са Мађарском и домогну се Европске уније.

– Оца су убили талибани, мајка је остала код куће, испратила ме плачући и са само једном жељом, да на овом тешком путу не посустанем и да жив и здрав стигнем до Немачке – прича даље, показујући нам пут како да пронађемо остале имигранте. – Целим путем смо пратили пругу, тако ћемо и наставити. Тамо нас сигурно чека бољи и мирнији живот.

На простору старе циглане, у условима недостојним човека, у блату, без воде, хране, топле одеће, тренутно борави више од 40 имиграната из Авганистана, Пакистана, Сирије, Еритреје…

Неки су ту стигли јуче, а неки пре скоро две недеље. Испод импровизоване надстрешнице суше одећу и обућу, греју се и покушавају да санирају промрзлине и пликове на ногама. Са оно мало ћебади, што су им донели добри људи, покривени су болесни и изнемогли. Исто је и са оно мало хране коју добију од добронамерних. Најпре се подели женама, деци и онима који су овде најдуже.

– Има доста болесних и изгладнелих, они имају предност. Ја сам стигао јутрос и још нисам гладан, а надам се да већ сутра нећу бити овде – склањајући се са стране прича Надим, тек загазио у трећу деценију.

Многи имигранати нису очекивали да ће им се пут толико одужити и да ће зиму дочекати оскудно обучени. Неколико њих је ових дана одведено у Хитну помоћ због шуге и упале плућа.

– Када смо кренули, било је пролеће, пут се одужио и нисмо се надали да ће нас затећи зима у Србистану – своје путовање нам описује деветнаестогодишњи Али, такође из Авганистана. – Побегли смо од једне невоље, али су нас на путу дочекале нове. Сав новац, око 8.000 евра, дао сам једном човеку да ме од Албаније доведе до Беча, а он ме је довео до једне велике пумпе и оставио, убеђујући ме да сам стигао. Мојој срећи није било краја када сам видео како се неки велики град сија у даљини, али када се разданило, схватио сам да је реч о Београду.

Одатле је пешке, пратећи ауто-пут, стигао до Суботице. На сличан начин у највећи град на северу Бачке стигло је много његових земљака.

– Покушао сам да пређем границу испод пода једног шлепера, али су нас ухватили на граници и задржали у притвору – додаје тридесетогодишњи Нураган.

– Имам рок од десет дана да напустим земљу и надам се да ћу то учинити и да ћу стићи до Белгије, јер су ми тамо већ ујак и брат.

КРЕНУЛА ЦЕЛА ПОРОДИЦА

НА тежак, неизвестан и мукотрпан пут углавном крећу мушкарци, са надом да ће стићи до жељеног места и да ће онда лакше тамо довести своје најмилије. Међутим, није реткост да се целе породице на то одваже.

– Жена и ћерка нису хтеле да се раздвајамо и пошли смо заједно, зато што у Пакистану нема будућности, а ми желимо да нашем детету пружимо прилику да одрасте у неким нормалним условима – објашњава Мамархин, држећи у рукама трогодишњу Сатереш.

 

Јелена Лемајић, Новости

Фото Дарко Дозет