Главни токови највеће пљачке у историји Србије: Где је нестало и 10 милијарди евра девизних резерви?

0
(0)

Економско убијање Србије налази се у завршној фази. Из ње је за десет година изнето застрашујућих 51 милијарду долара, али, то је само део незапамћене пљачке државе и народа која још увек траје. Само у прошлој години Србија је задужена за нових 3,4 милијарде евра, како би владајућа олигархија могла да „сервисира“ своје незајажљиве потребе. Вучићева криминална машинерија ове године потражује нових 5,5 милијарди евра кредита. И не пита колика је камата. Проблем је што им тај новац више нико неће дати. Девизне резерве су нестале. Нико , почев од бившег премијера Цветковића, па до гувернерке Табаковић, не зна где је нестало 10, 4 милијарди српских девизних резерви. И нико се и не труди да им уђе у траг. За очекивати је да ће Вучићева камарила кренути у продају свега што се још продати може, како би могла да задовољи своје животињске апетите. На мети је „Телеком“, па чак и пијаћа вода и градски водоводи! Вучић је спреман да употреби сва средства, укључујући и оружани обрачун са народом, ако се побуни против нових отимачина.

У овој години српском буџету, по предвиђањима министра финансија Лазара Крстића, недостаје половина средстава, односно 5,5 милијарди евра. С обзиром да је у првом тромесечју подбацио буџетски приход, ова сума ће се до краја године још повећати.

Да би се покрио буџетски дефицит штедња није довољна, потребно је ново задуживање. По плану владе из новембра прошле године, Србија ће се овако задуживати: влада Уједињених Арапских Емирата даће три милијарде евра, Фонд за развој Абу Дабија додаће још 275 милиона долара, од Светске банке доћи ће 790 милиона долара, од кинеске Еxпорт-Импорт банке добићемо 610 милиона долара, државне обвезнице биће продате у вредности од 750 милиона долара, Банка за развој Савета Европе додаће нам још 35 милиона евра, а влада Турске 40 милиона долара…

Све су ово лепе жеље, али се већ на почетку види да ће то и остати само жеље. Од планираних три милијарде евра влада УАЕ је са владом Србије потписала само уговор о зајму од једне милијарде долара, а ни те паре још нису ушле у овдашњи буџет. Парламент није ратификовао тај споразум.

Оно што се одмах примећује јесте да од свих познатих светских финансијских институција једино се од Светске банке очекује неки новац. На списку нема ни Међународног монетарног фонда, а ни Европске банке за обнову и развој (ЕБРД), која се, међутим, појављује на страни расхода у овогодишњем буџету: Влада мора ЕБРД-у да положи депозит од 200 милиона евра за стенд бај аранжман са Агенцијом за осигурање депозита.

Истовремено, иако ни цента нећемо видети од ММФ-а у овој години, Србија испуњава све захтеве ове организације у погледу реформи које ће до краја пауперизовати домаће становништво. О чему се ради?

Обртање опљачканог

У току је, једноставно речено, завршница једне од највећих пљачки у историји ове земље.

Девизне резерве Србије крајем марта су по подацима Народне банке Србије износиле 10,4 милијарде евра. Од ове суме држави припада 7,047 милијарди евра, док су остало обавезни депозити банака и улог ММФ-а за монетарну стабилност Србије. Будући да ће само за отплату дугова пропалих банка (Агробанке, Нове Агробанке, Развојне банке Војводине и Привредне банке Београд) отићи више од две милијарде евра, то значи да су потрошена сва средства депонована од стране домаћих банака.

Депозити нису поклон, они једног дана морају да се врате, због чега држава и узима стенд бај кредит од ММФ-а. Поставља се питање: зашто се за ово не употребе нето девизне резерве, које номинално износе преко седам милијарди евра? Одговор је једноставан: зато што та средства постоје још само на папиру.

Када су се 2007. појавиле прве назнаке велике светске економске кризе, паметне земље, као на пример Словенија, повукле су из иностранства готово све своје резерве и ставиле их на располагање домаћој привреди. Српски економски „стручњаци“ у то време на власти ово не да нису учинили, већ су кренули да новац позајмљују другима. Божидар Ђелић је тада, на самом почетку глобалне кризе, изјавио како ће Србија чак да профитира од светске депресије. Србија није профитирала, али јесу појединци на власти. До тог времена, отприлике, транспарентно је могло да се прати где су и у којој висини потхрањене наше девизне резерве.

Последњи пут се у Скупштини Србије о месту депоновања српских државних девизних резерви дискутовало у децембру 2007. године, када је тадашњи премијер Мирко Цветковић дословно рекао да он не зна где су паре и да је то тајна у коју је упућен једино гувернер Народне банке?!

Приликом промене гувернера НБС у лето 2012. Драган Марковић Палма, као члан владајуће коалиције, такође је констатовао да нико у врху власти не зна где су паре. Све је остало на тој констатацији, а неколико дана касније је новоизабрани гувернер Јоргованка Табаковић потврдила медијима да још увек није ушла у траг домаћим девизним резервама! После тога се ово питање више није ни потезало.

Упућенима је све одавно познато. Сходно суманутој идеји самопрокламованог банкарског стручњака Божидара Ђелића, како ће Србија да профитира од светске кризе, девизне резерве ове унесрећене државе почеле су да се полако одливају у нетранспарентне инвестиционе фондове регистроване у разним пореским рајевима. После тога су та средства за рачун приватних власника поменутих фондова била пласирана у краткорочне хартије од вредности солвентних држава, где не постоји ризик од банкрота. Такве хартије од вредности, међутим, доносе слабе приносе, па се од тога веома брзо одустало.

Осим тога, трошкаџијској власти у Београду је зафалио кеш. У помоћ су тада притрчали државни функционери, власници поменутих инвестиционих фондова.

У последњим месецима владе Мирка Цветковића, државне обвезнице су на тржишту хартија од вредности продаване и по годишњој камати од преко седам одсто, дакле три пута скупље него да је узиман кредит од ММФ-а. Јасно је да иза ове трговине стоје упућени инсајдери који су планирали да државне милијарде обрну тако што ће зараду да ставе у спопствени џеп.

Да је све урађено у уском кругу пријатеља види се и из тога да су касније државне обвезнице продаване и по каматној стопи испод пет одсто, упркос чињеници да је у међувремену бонитетска кућа „Фич“ смањила кредитни рејтинг Србије на ББ- са тенденцијом даљег пада. Сви знамо шта се десило Грчкој када јој је кредитни рејтинг нагло смањен, али је, за дивно чудо, у случају Србије све прошло безболно.

Разлог је управо тај да ни пре овога прави страни инвеститори нису били заинтересовани за српске државне обвезнице, а оне који су их куповали нису интересовали рејтинзи, већ политички налози.

Пошто су девизне резерве потрошене, односно заробљене у све мање вредним обвезницама, оне ни не могу да се користе за помоћ привреди, како су чиниле и још увек чине државе чија је власт искрено заинтересована за добробит сопственог народа. Због тога је потребно узимати нове „кредите“, односно реинвестирати приватизовани новац из резерви, како би он наставио да се обрће и властодршцима доноси нове приходе. Ионако ће све то „народ позлатити“, боље речено платити.

Пошто нема реално свежих прилива девиза у Србију, садашња влада је приморана да креше расходе, а први на удару биће пензионери и најсиромашнији слојеви.

У припреми је и пљачка питке воде

Како сада изгледа, највећи грех бившег министра привреде Саше Радуловића био је тај што је први јавно проговорио о ономе шта нас чека. Тако је управо из његовог министарства својевремено процурела информација како се планира да све пензије буду у истом износу. Иако је то, уочи предизборне кампање, брже-боље демантовано, јасно је да нас управо такав сценарио очекује, јер пара у каси, једноставно, више нема.

Прошлу годину је Србија завршила са 3,4 милијарди евра нових дугова, а да народ уопште није осетио никакво побољшање. Новац је, једноставно, потрошен за отплату старих задужења и за намиривање политичких олигарха. У међувремену је готово нечујно ликвидирана и Агенција за страна улагања и промоцију извоза (СИЕПА), јер новца за то расипништво више није било. Ако је ликвидирана Агенција, не значи да је обустављено и плаћање, па ће наредних недеља бити потписани нови уговори којима ће бити бенефицирано отварање нових радних места. Сада ће крађа новца на овај начин бити још прикривенија, јер нема више јавне контроле СИЕПЕ и њеног пословања.

Како нема инвестиција, а ни страни кредитори нису одушевљени да нас и даље помажу, а пошто смо проћердали девизне резерве, преостаје нам још једино да распродамо оно мало сиротиње што нам је остало пре него што сви поумиремо од глади. За приватизацију се спремају преостали велики, стратешки системи: Електропривреда, телекомуникације и водовод.

Прича која се са врха власти упорно пласира како су, после издвајања за допуну пензијског фонда, највећи издаци за помоћ неефикасним јавним предузећима, никако није случајна. Јавна предузећа, посебно она на комуналном нивоу, заиста су неефикасна, али могу да се трансформишу и без приватизације.

Приватизациони купац новац улаже како би добио добит, а не из хуманистичких побуда. Држава, са своје стране, има и социјалну обавезу према становништву. Због тога је за, овај ионако већ до голе коже опљачкани народ, боље да стратешка јавна предузећа остану у државним рукама, како би се одржала ниска цена њихових услуга, али и да се истовремено смање непотребни издаци. Исту ту штедњу би, ионако, спровео и приватизациони купац. А места за кресање расхода има више него довољно. Само за одржавање возног парка који имају владине службе и јавна предузећа годишње се из буџета издваја преко пола милијарде евра!? Да ли је, заиста, неопходно да сваки виши службеник има службени ауто?

Целокупно тржиште снабдевања становништва питком водом у земљи са 7,5 милиона становника није вредно мање од четири милијарде евра. Садашња власт, међутим, планира да сва јавно-комунална предузећа из области водовода приватизује за мање од једне милијарде евра. Овој суми, свакако, треба додати и провизију коју ће срећни купац да плати властодршцима, али она не улази у републички буџет.

Да би се становништво припремило за предстојећу приватизацију и драстично повећање цене пијаће воде, редовно се пласирају приче о лошим водоводним цевима и неквалитетној води опасној по здравље.

Тога, свакако, има, али се заборавља да се каже како би само уштедама од луксузног возног парка за пет година могао да буде ревитализован највећи део водоводне мреже Србије.

Осим тога, заборавља се и на већ одобрене кредите за обнову водовода које не користимо, али за њих плаћамо пенале.

Криминални поход на буџет

Србија се у протеклих неколико година задужила за око 4,5 милијарди евра инвестиционих кредита, од чега је, према последњим подацима Управе за јавни дуг, од средине марта ове године, повучено свега око 1,4 милијарди евра. Разлика је 3,1 милијарда, а зашто се тај новац не повлачи нико не зна. Наводно, нема довољно квалитетних пројеката, али се онда одмах поставља питање: како је то неко могао да се задужује, а да не зна на шта ће новац да оде? Одговор лежи у провизијама које се плаћају за овакве послове. Само прошле године је та ставка износила 7,9 милиона евра, односно толико смо из буџета платили за услуге оних који су нам омогућили ове беспотребне кредите.

Ни садашња власт не намерава да макар раскине неповољне уговоре, ако већ није у стању да их реализује. На овај начин би била уштеђена знатна средства, па не бисмо морали да смањујемо пензије, али онда не би било ни провизија за властодршце, тако да нико о овоме ни не размишља.

Од власти која је директни експонент најбруталнијих светских финансијских институција ни не треба очекивати другачију политику. Нови министар привреде Душан Вујовић је опробани кадар Светске банке, а како је недавно написао његов претходник Радуловић, највећи проблем биће му Александар Вучић. „Од будућег министра привреде будући премијер ће тражити не само потписивање штетних уговора, свих Београда на води, Етихада и иних тајних арапских дилова, већ и њихово предлагање. Од будућег министра привреде будући премијер ће тражити тајне намештене приватизације ала Вршачки виногради и Прва петолетка. Јер ту је простор за уградњу“, написао је недавно Саша Радуловић на свом блогу.

Од Вујовића не треба очекивати већи отпор, јер он доследно примењује политику Светске банке и ММФ-а, вековима испробавану на поглавицама колонија: „Важно је да су властодршци финансијски намирени. Народ се о судбини земље ионако не пита.“

Због тога не треба очекивати ни да ће он, а још мање необразовани и до ушију заљубљени Лазар Крстић, тражити разјашњење где је отишло око десет милијарди евра девизних резерви. Јер, што је Србија задуженија, то је она лакши плен за власнике међународног капитала.

И Крстић и Вујовић ће се ограничити на штедњу тамо где њих најмање боли, а то су пензије, социјална давања и плате за обичне раднике у јавним предузећима. Ситним смањењима и сопствених плата покушаће народу да замажу очи, јер они ионако не живе од тих плата, већ од провизија за пљачкашке походе на српски буџет.

А 1.

Злочинци и слуге

Приликом посете делегације ММФ-а Србији у лето прошле године, једна од тема разговора било је и транспарентно приказивање девизних резерви Србије. Готово безначајно мали део тих пара налазио се на рачунима банака од угледа код којих јасно може да се прате токови капитала. Највећи део је, по папирима, био у финансијским институцијама сумњивог рејтинга које најчешће и служе за прање новца.

Како је српска влада одбила да да тражене податке, позивајући се на извештаје поменутих института који само приказују улазак капитала, али не и његове даље токове, ММФ је прекинуо даље преговоре.

Од позитивног исхода ових преговора зависили су и већ одобрени кредити од по 200 милиона долара од Светске банке и Руске Федерације, које никада нисмо добили. Уместо тога држава је новац набавила опет на тржишту хартија од вредности продајући обвезнице са кратким роком доспећа поново за 7,5 одсто, иако је пре неуспеха преговора могла да их прода по само 4,5 одсто годишње камате.

Прекид преговора са ММФ-ом који се, очигледно, наставља и у овој години не би био никакво зло за Србију да је власт одлучила да крене стопама Исланда, Аргентине или Мађарске, земаља које су радиле потпуно супротно од онога што је тражила ова међународна организација и за кратко време успеле да се извуку из дужничког ропства. Насупрот њима, Србија са провереним кадровима Светске банке и ММФ-а на свом челу наставља да испуњава највећи број пред њу постављених захтева, али кријући пљачку девизних резерви истовремено буџет лишава финансијске помоћи из иностранства. Двострука штета, дакле.


А 2.

Удар на пензионере и сиротињу

Повољнијих кредита од Међународног монетарног фонда неће бити ни ове године, јер овдашња власт упорно одбија да открије где се налазе наше девизне резерве и да ли су оне уопште још увек у власништву државе Србије, или су дате на коришћење политичким олигарсима. А ради се о скоро десет милијарди евра, више него довољно новца да се спасе српска привреда и без смањења пензија и масовних отпуштања

 

Милан Маленовић

Таблоид

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Да ли је Торлакова вакцина заиста Торлакова? (видео)

5 (2) Kакво лудило, па Торлак и није правио вакцине, ко зна одакле су стигле …

Београд поново најзагађенија престоница у Европи, Нови Пазар по загађености ваздуха трећи у свету!

0 (0) Престоница Србије константно има проблем са загађењем ваздуха, нарочито у ово доба године …

6 Коментара

  1. Основати радничку полицију и тачка.

  2. Sve manje više poznato, samo neko treba da radi i da radi, iiiii…………

  3. Ko ne zna gde su? Uzeli tajkuni da ih obrcu! Americki recept! Vucic, stecajni upravnik Srbije! Nema dalje/ kraj!

  4. ОТВОРИТЕ: JouTube.Потражите Домагоја Маргетића. Човек јавно износи чињенице.Наше власти не виде и не чују !!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend