Истине о Јеринином граду

У Монографији „Маглички замак“ археолог Марко Поповић расветљава прошлост једног од најочуванијих средњовековних утврђења. Изградња замка текла паралелно са обновом Жиче у последњим годинама 13. века. Није познато ко су били неимари, нити ко је био први господар

ТВРЂАВА Маглич је једно од најочуванијих средњовековних утврђења. За град у долини Ибра, смештен између Краљева и Ушћа не зна се поуздано кад је саграђен, нити ко је био његов први господар. Можда у време кад и Жича, ради њене заштите или у доба краља Милутина због заштите од Кумана и Татара. Постоји легенда да га је сазидала Ирина Кантакузин, жена деспота Ђурђа Бранковића, омражена и зато названа проклетом Јерином. Здање се и данас у народу назива Јеринин град. Стручњаци, међутим, ту легенду одбацују, јер би то значило да је саграђено почетком 15 века.

Тврђава, која је и у 21. веку тешко освојива, до ње се долази преко несигурног висећег моста на Ибру, а затим уским путељком, дуго времена привлачи интересовање археолога др Марка Поповића. Своја сазнања преточио је у монографију „Маглички замак“, коју су објавили Археолошки институт САНУ и Завод за заштиту споменика Краљево.

ЦРКВА СВЕТОГ ЂОРЂА У САМОМ средишту замка подигнута је Црква светог Ђорђа, чији су остаци до данас сачувани. Замак је завршен у доба архиепископа Данила ИИ (1324-1337). Наводећи сва добра дела која је за живота учинио његов животописац је написао да је у Магличу подигао „прекрасне палате и да је у Цркви светог Ђорђа утврдио божанствени закон“. 

– Кроз анализу археолошких остатака, на брегу изнад Ибра у 12. веку, подигнуто је утврђење, које је било претеча Магличког замка. Ово старије утврђење у Магличу не спомиње се у историјским изворима – пише Поповић. – Без сумње је то био релативно мали дворац на природно брањеном положају, какви су грађени у време династије Комнина. Његова судбина током српско-византијских сукоба није позната, археолошки остаци указују на то да је после једног пожара дошло до обнове. Такође се може претпоставити да је коначно уништење уследило након спаљивања, али нема поузданих података када се то догодило.

Поповић наводи да је за настанак Магличког замка од пресудног значаја било заснивање манастира у Жичи. Задужбина Стефана Првовенчаног, која је постала седиште аутокефалне српске архиепископије, грађена је, што је и познато, током друге деценије 13. века. Повељама ктитора добила је имања од којих се највећи део налазио у широј околини манастира. Жичком властелинству дарована су и села у околини Маглича, али се међу дарованим насељима не спомиње град у Магличу.

– Претпоставља се да је утврђење већ тада било напуштено, али постоји могућност, мада мало вероватна, да је у то време била у рукама неког другог поседника. Ипак, склони смо мишљењу да је маглички брег са рушевинама припадао жичком властелинству.

Аутор монографије сагледава и шири историјски контекст који је претходио изградњи Магличког замка:

– Можда је то био наговештај намере да се државно седиште пресели ка северу, али такву замисао која је могла потећи од умних Немањиних синова, Стефана и Саве, унуци и наследници нису успели да остваре. Државно седиште је током 13. века било у Расу, да би пресељење владарског седишта на Косово наговестило правац ширења Немањићке државе ка југу. Жича је остала још удаљенија од владарског двора, без организоване одбране и прибежишта у случају опасности.

– Није познато ко су били маглички неимари, нити одакле су потицали. Судећи по ономе што су остварили може се закључити да им је била блиска архитектура Ромејског царства. То би значило да су дошли из грчких земаља, што је било чест случај. Не искључује се ни учешће градитеља са подручја српског приморја, којима византијске традиције нису биле стране.

Као један од главних проблема на које је наишао током истраживања Поповић наводи то што се не зна ко је у то доба живео иза зидина Маглича. Војска и неколико монаха сигурно нису били главни корисници дворане и прекрасних палата. До турског освајања Магличког замка слике се нижу фрагментарно, каже он, састављене на основу археолошких истраживања, али прецизних података нема. Чак није познато ни да ли је пре коначног турског освајања опседан и нападан.

ДВОРАЦ – НЕСПОРНО је да је у питању замак као утврђени резиденцијални комплекс са типичним средњовековним двором, намењен обитавању великодостојника – пише Поповић.

– Током археолошких истраживања није било налаза који би указивали на борбе око замка или на рушење бедема – пише. – У време турског запоседања, Маглич је по свој прилици заузет без борбе. За разлику од устаљене турске праксе да после коначног освајања заузета утврђења освоје, Маглич спада у ред малобројних тврђава које су задржане и запоседнуте поседима.

Резултати археолошких истраживања оповргли су досадашње мишљење да је тврђава напуштена током 16. века, по свему судећи били су ту све док ратови нису захватили ово подручје. Сачувана су сведочанства да су у току рата 1688-1690. Аутријанци сматрали Маглич турским упориштем. Тих година запосели су га српски устаници, а последње борбе око Маглича вођене су 1815. године.

– Те борбе су наговестиле ослобађање Србије. Остало је забележено да су на самом почетку Другог српског устанка у борбама са Турцима око Карановца, данашњег Краљева, српски војници користили магличке бедеме и куле.

Рушевине Маглича привлачиле су пажњу путника и знатижељника који су у освит 19. века и касније пролазили Ибарском долином. У књизи су дати сачувани записи који сведоче о раним покушајима да се о утврђењу нешто сазна. Своје виђење дали су Јоаким Вујић, Феликс Каниц, Ђурђе Бошковић, Милан Кашанин и други.

 

Новости