Из Заплања за пола века отишло 70 одсто становника

Ниш – Пра­зни се ју­жна Ср­би­ја, га­се се се­о­ска на­се­ља и све је ма­ње жи­те­ља у око­ли­ни Ни­ша. Оп­шти­на Га­џин Хан ис­под Су­ве пла­ни­не у За­пла­њу оста­ла је у по­след­њих по­ла ве­ка без 70 од­сто ста­нов­ни­ка. Иако је оп­штин­ски цен­тар у ко­јем по­но­си­то и да­ље сто­ји спо­ме­ник „Око со­ко­ло­во” Дра­гу­ти­ну Ма­ти­ћу нај­по­зна­ти­јем из­вид­ни­ку Срп­ске вој­ске у Пр­вом свет­ском ра­ту, са­мо пет­на­е­стак ки­ло­ме­та­ра од Ни­ша Га­џин Хан по­ла­ко се пра­зни.

– По­чет­ком ше­зде­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка на те­ри­то­ри­ји оп­шти­не Га­џин Хан са 34 се­о­ска на­се­ља жи­ве­ло је ви­ше од 30.000 ста­нов­ни­ка. Да­нас их је тек око се­дам и по хи­ља­да. У са­мој ва­ро­ши­ци Га­џин Хан 1965. го­ди­не жи­ве­ло је 3.500 љу­ди, да­нас их је све­га око 1.300… Не­га­ти­ван при­род­ни при­ра­штај је ве­о­ма из­ра­жен, чак и тра­ги­чан, око 20 од­сто на го­ди­шњем ни­воу. У прет­ход­них пет де­це­ни­ја оста­ја­ли смо без не­ко­ли­ко хи­ља­да ста­нов­ни­ка. Са­мо у прет­ход­ној 2017. го­ди­ни на те­ри­то­ри­ји оп­шти­не умр­ло је ви­ше од 300 жи­те­ља, а ро­ђе­но је са­мо 27 бе­ба – ре­као нам је пред­сед­ник оп­шти­не Са­ша Ђор­ђе­вић.

У це­лој оп­шти­ни има два­де­се­так основ­них шко­ла, али са­мо јед­на ве­ли­ка „Вит­ко и Све­та”. Све оста­ле су у се­ли­ма са ма­ло ђа­ка. То су ис­ту­ре­на оде­ље­ња ма­тич­них шко­ла, нај­че­шће са­мо че­тво­ро­ра­зред­не. У Га­џи­ном Ха­ну не­ма сред­ње обра­зов­не уста­но­ве.

– При­вре­да је ско­ро уга­ше­на. Да­нас у Га­џи­ном Ха­ну по­слу­је је­ди­но Фа­бри­ка спе­ци­јал­них во­зи­ла за ко­му­нал­ни от­пад „Ре­сор”, ко­ја за­по­шља­ва око 150 рад­ни­ка, че­тр­де­се­так их ра­ди у по­го­ни­ма пред­у­зе­ћа за про­из­вод­њу елек­тро­ма­те­ри­ја­ла „Елид” и исто то­ли­ко у не­ко­ли­ко при­ват­них мле­ка­ра. Ста­нов­ни­штво је усме­ре­но ка Ни­шу где је и нај­ви­ше жи­те­ља за­по­сле­но и сва­ко­днев­но од­ла­зи да ра­ди. У оп­шти­ни и по­ред из­у­зет­них ту­ри­стич­ких и дру­гих по­тен­ци­ја­ла ко­је је по­да­ри­ла при­ро­да, не­ма ин­ве­сти­ци­ја, не­ма но­вих рад­них ме­ста, све је ма­ње ста­нов­ни­ка и, на­жа­лост, све се га­си, жи­вот за­ми­ре.

Иако је у прет­ход­ном пе­ри­о­ду би­ло мно­го ре­чи о из­град­њи ски­ја­ли­шта, жи­ча­ра, хо­те­ла и дру­гих уго­сти­тељ­ских ка­па­ци­те­та, по­кре­та­њу сто­чар­ске про­из­вод­ње из­град­њом фар­ми ова­ца и ју­на­ди, про­из­вод­њи здра­ве и хра­не вр­хун­ског ква­ли­те­та, све је оста­ло „мр­тво сло­во на па­пи­ру”.

Аутор: Т. То­до­ро­вић, Политика.рс

Фо­то Душан Матић