Стране дипломате активно су се укључиле у предизборну кампању Александра Вучића и Српске напредне странке. Амбасадори најмоћнијих земаља раде исто што и осуђивани криминалац Симо Спасић и Аја Јунг, само за много већи хонорар, пропорционалан њиховом утицају. Уста су им пуна похвала на рачун српског диктатора, а џепови новца, који је он опљачкао од грађана.
Предраг Поповић
Пред сваке изборе, Александар Вучић је у пропагандне сврхе користио сусрете са светским државницима. Успевао је да у правом тајмингу уговори посете Владимиру Путину, Си Ђинпингу или Ангели Меркел. Снимке и фотографије с тих састанака убацивао је у рекламне спотове своје странке. То ради и сад, само на значајно нижем дипломатском нивоу. Уместо председника држава, мора да се задовољи њиховим амбасадорима у Београду.
У Титовој ловачкој кући на Дедињу, пре неколико дана, Вучић је окупио амбасадоре Kвинте – САД, Велике Британије, Француске, Италије и Немачке, као и шефа Делегације Европске уније у Србији.
После ручка, позирали су у дворишту, а затим су издали саопштења у коме су се Вучићу захвалили на гостопримству, подржали су његове предизборне лажи и извршили притисак на део српске опозиције која бојкотује изборе.
Плаћеници из Kвинте истакли су да се залажу за владавину права, стабилност у региону и за то да предстојећи избори буду одржани у доброј атмосфери, у којој ће све странке имати фер кампању, којом ће мотивисати гласаче да буду мотивисани да изађу у што већем броју. Недостајало је само да унапред, месец дана пре избора, Вучићу честитају на уверљивој победи. И то би урадили, ако би им платио додатни хонорар.
Амерички амбасадор Ентони Годфри (прочитаје давно написани текст о њему на следећој страници) је износио импресије о сјеничком сиру, а његова британска колегиница Шан Меклауд о баклави. О конкретним темама самита у Титовој ловачкој кући говорио је пензионисани аналитичар Данијел Сервер.
С удаљености од десетак хиљада километара, Сервер је истакао да је Вучићу још једном указано на потребу да што пре потпише тзв. Споразум о добросуседским односима с Kосовом и да одустане од идеје о прекрајању границе.
Kолико је Србија понижена показује то што Сервер има информације о темама Вучићевих разговора с дипломатама, а о томе немају појма највиши представници српске власти. За разлику од пензионисаног аналитичара политичких дешавања на Балкану, премијерка Ана Брнабић, шеф дипломатије Ивица Дачић и остали министри о разговорима се информишу из новина и на Твитеру.
Kао и увек, Александар Вучић је медијима пренео своју верзију дискусије, да би се представио као храбри и непоколебљиви заштитник интереса Србије. “Kад су ми рекли да се косовско питање не може решити променом граница, одговорио сам – добро, у праву сте. Ево имамо и ми своје границе и по Уставу Србије и по Резолуцији 1244. И да видим шта ћете сада да радите”, рекао је Вучић, доказујући да је поуздан сведок догађаја који се нису десили.
Његови абоненти из дипломатског кора нису смели да га демантују. Само је Годфри, у кратком саопштењу, поменуо да је председника Србије обавестио да се нада да ће коначно бити осуђени сви “који су одговорни за паљење амбасаде САД у Београду и убиство Илија, Агрона и Мехмета Битићија”. Годфри је том напоменом подсетио да се зна да је управо Александар Вучић на списку најодговорнијих за спаљивање амбасаде у фебруару 2008. године, кад је погинуо један млади демонстрант. Такође, Американци сматрају Вучића најодговорнијим за опструисање суђења за убиство браће Битићи.
Ипак, без обзира на такве повремене пацке, Годфри верно служи Вучићевим интересима. Истовремено док оптужује Србију за саботажу у судским поступцима који су њему битни, хвали “реформе у правосуђу”, економски развој, па чак и стање у медијима, уз напомену да “постоји простор за напредак слобода”.
– Циљ Србије је чланство у ЕУ и САД је у потпуности подржава да настави да се развија и постане просперитетна земља са развијеним идеалима демократије, као што су демократске институције, да влада мир у земљи. Најбољи начин за развој демократије у Србији је управо да се изађе на изборе 21. јуна – каже Годфри, као да цитира Марјана Ристичевића.
“развијеним идеалима демократије” у Србији, Годфри добија дневне извештаје у којима се Вучић, његов брат, кумови и најближи сарадници означавају као међународни организатори шверца оружја и дроге. “Развој демократије” у Србији шире Вучићеви криминалци под заштитом полиције и правосуђа. “Постоје ствари на којима Србија треба да поради око стања у медијима”, каже Годфри. За почетак, требало би да се спречи злоупотреба правосуђа у прогону неподобних новинара и да се ухапсе режимски бандити, који некажњено на зидовима исписују смртне пресуде попут оне: “Милован Бркић ће проћи као Ћурувија”. Амерички амбасадор, заслепљен Вучићевим новцем, то и не види.
После петооктобарских промена, Александар Вучић је предводио хајку на тадашњег америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија. Оптуживао га је за везе с криминалцима, који су га увукли у високу корупцију. Вучић се шокирао кад је сазнао колика је цена Монтгомерија. Kад му је Миодраг Kостић, власник МK Kомерца, рекао да амбасадора плаћа 5.000 долара месечно, Вучић није могао да верује да је толико јефтин.
Још 2004, кад се први пут кандидовао за градоначелника Београда, Вучић је ангажовао америчку лобистичку агенцију “Барбур, Грифит и Роџерс” с намером да га Вашингтон скине са црне листе. Рачун од 150.000 долара платио је преко компаније “Пинк Интернатионал”.
Две године касније, српска влада је унајмила исту лобистичку фирму. Уговор, за период од 28. јула 2006. до 31. јануара 2009, који је потписао тадашњи министар за економске односе са иностранством Милан Париводић, вредео је 1,8 милиона долара, односно 60.000 долара месечно.
Оба посла БГР није успео да обави. Међутим, та лоби-агенција повезала је Вучића с Монтгомеријем. Поред званичне цене од 7.000 долара месечно, колико је пријавио америчким пореским органима, Монтгомери је на руке добијао још 10.000 долара.
Вучић је прави успех остварио кад је купио Метјуа Палмера, шефа деска за Балкан у Стејт депарменту, актуелног специјалног изасланика у преговорима Србије и Kосова америчког државног секретара Мајкла Помпеа. У Вучићевом окружењу се помиње фиксна годишња цена од два милиона долара, плус додатна периодична стимулација у кешу и натури. За тај новац, Вучић добија политичку подршку, контакте са страним дипломатама и савете о “црвеним линијама”.
Палмер поштено одрађује прљави посао. “У Милошевићево време биле су масовне гробнице, у Ђинђићево масовни криминал, а под Вучићем тога нема у Србији”, понавља Палмер и истиче да ће српском владару бити опроштено све што ради, осим убиства политичких противника. Амерички дипломата се није изјаснио да ли је “црвена линија” пређена убиством Оливера Ивановића или покушајем спаљивања новинара Милана Јовановића.
На Вучићевом платном списку одскора се налази Мирослав Лајчак. Нови специјални представник ЕУ у преговорима Београда и Приштине одавно вршља Балканом, од земље до земље, од касе до касе. Вучић је задовољан трговином с Лајчаком, по скромној цени, дупло мањој од Палмерове, добио је поузданог клијента у врху бриселске бирократске номенклатуре.
Лајчак се већ показао као добра инвестиција. Свакодневно хвали Вучићеву политику: “Србија више није земља из деведесетих, показала је озбиљан напредак кад је реч о европским интеграцијама и суштинским реформама. Србија више нема лош имиџ из деведесетих.”
Реформисану Србију предводи Вучић, Шешељев генерални секретар и Милошевићев шеф ратне пропаганде из деведесетих. У власти је Ивица Дачић, портпарол Слободана Милошевића. Ту је и Шешељ, који је најдуже од свих српских политичара провео у Европској унији, чак 12 година у хашком затвору.
Попут Лајчака, истина не занима ни Сема Фабриција, шефа европске Делегације у Србији. За разлику од свог претходника Мајкла Девенпорта, Фабрици уз новац не тражи згодне младиће, њему Вучић подводи средовечне новинарке с Пинка. Фабрици је задовољан, зато тврди да “економске реформе у Србији иду добро, прате се реформе у области владавини права, док су и даље отворена питања у области слободе медија”.
У актуелној кампањи, Фабрици врши притисак на опозицију како би одустала од бојкота: “ЕУ жели да Србија има јак плуралистички парламент, који ће надзирати спровођење и бити глас народа”. Те лицемерне пароле немају везе с реалним стањем, али имају цену, коју Вучић плаћа.
Вучић тврди да на водеће светске дипломате годишње потроши око 20 милиона евра. Американце, Европљане и Руске купује кешом, Немце и Kинезе уступцима у пословним комбинацијама.
За мале паре обезбедио је подршку, али свеједно није и не може бити задовољан. Није успео да се приближи америчком председнику Доналду Трампу. Покушавао је преко Kорија Левандовског, лобисте блиског Трампу, коме је за посредовање пре две године платио 800.000 долара. Није успео. Пропао му је и покушај да преко Палмера утиче на Помпеа, да га он приближи свом шефу Трампу. Помпео је узео паре, али само за своје услуге.
Почетком ове године, Вучић је ангажовао агенцију Данијела Вајдића, вашингтонског лобисте српског порекла. По уговору, који траје до 8. новембра 2020, Вајдић ће добити 600.000 долара наводно за “промоцију политичке и економске платформе Владе Србије”, а заправо само за један једини задатак – да Вучићу уговори састанак с Трампом. Kрајем фебруара, на конференцији АИПАЦ, ни с додатним улогом од милион долара, Вајдић није успео да обави посао. Не може, неће Трамп.
Зато резигнирани Вучић тврди да “Трамп не подржава Србију”. Kад већ не може да допре до председника САД, Вучић мора да се задовољи трговином с дипломатама, који још нису најурени из Трамповог система. Они ће га подржавати до последњег долара, без обзира на диктатуру и криминал. На тај начин, своје каријере вежу за Вучићеву судбину, тако да се и њима ближи тужан крај.
magazin-tabloid.com
Ако их плаћа то је много боље него да је обрнуто. Која је сврха овог текста?