Куда иде Рашка област (2): Трбухом за крухом и ауспухом

Све до пада режима Слободана Милошевића, Нови Пазар је био један од најпросперитетнијих градова у Србији, захваљујући џинсу, обући и индустрији намештаја. Живело се добро и у Сјеници и Тутину. Радио је и ФАП, па је посла и перспективе било и у Прибоју, Новој Вароши и Пријепољу. А онда је све кренуло низбрдо. Уместо громогласно најављиване демократије и пара из света које ће покренути посрнулу привреду и овај део Србије, у град на Рашки и друге градове подно Пештера, Голије и Рогозне, стигла је пљачкашка приватизација која је иза себе затворене фабрике, раднике без посла и гладну сиротињу.

– Све смо чинили да срушимо Милошевића, а данас би га многи радо правили од блата. У његово време Нови Пазар је био привредни и економски рај, производило се, трговало, зарађивало и трошило… Да ми је само да повратим делић новца које сам тада бацао у недра разним стриптизетама и лаким дамама – прича некада успешни бизнисмен и додаје:

– Од свега обећаваног дошла нам је само демократија у којој се не зна ко шта ради и прича. Од најављиваних инвестиција нема ништа, док су други градови у Србији иградили бар по неки погон, у Новом Пазару и Санџаку ништа није ни започето. Још чекамо да турска компанија Џинси-Истамбул започне фабрику која ће упослити 400 радника. Биће то, ако Турци уопште и дођу, кап у мору, јер је у граду више од 25.000 незапослених – каже овај бизнисмен.

У “Милошевићево време”, у Новом Пазару је радило 200 већих текстилних погона и још 300 радионица. На пијаци се недељом скупљало и по десет хиљада купаца из целог региона који су пазарећи овдашњи текстил и разну робу увезену из Турске, остављали милионе тадашњих марака. Данас је у животу остало још тридесетак произвођача џинса који су, удружени у
кластер АСТЕКС, успели да преживе бродолом, да се опораве и да упосле петину од
Чобанина ни за 500 евра

На Пештеру се тренутно узгаја 30.000 крава и око 50.000 оваца, а могло би бар троструко више.
– Док 50.000 Санџаклија чека посао, ми не можемо ни за плату од 500 евра да нађемо чобанина. Млади Пештерци радије у новопазарским кафићима конобаришу за 150 евра – каже фармер Фехим Куртовић.

10.000 некада упослених радника. Обућари су одавно у великим невољама, још се добро држе произвођачи намештаја: Далас, Нумановић, Тахировић, ДА-СА, Елан и други који упошљавају око 1.000 радника. На пијаци већ годинама не може да се заради “ни за воду”.

– Опстали су само најупорнији и најспособнији који су се у тешким временима економске кризе, изборили за квалитет раван европском. Још се многи од нас боре за живот, али има и врло успешних који извозе у Русију, ЕУ, Африку и Азију. Препуштени смо углавном сами себи, од државе нема много вајде – каже Тигрин Качар, власник џинс-конфекције Стиг и један од оснивача АСТЕКС-а.

Ако жели побољшање економске ситуације у овом делу Србије и стабилан Санџак, држава мора да помогне овдашњим привредницима. Текстилцима би пуно значило да се у запуштеном комбинату Рашка изгради погон за производњу тексас-платна за чији увоз дајемо милионе евра, додаје Качар.

У АСТЕКС-у истичу да су у подређеном положају у односу на странце којима држава за свако новоотворено радно место нуди по неколико хиљада евра. Упркос изузетној државној субвенцији, страни инвеститори неће у Санџак.

– Неће, јер из овог дела Србије у свет дуже од деценије иду само лоше вести и ружне слике, ко је луд да инвестира тамо где је нестабилно. Нема ни Турака који су обећавали куле и градове. Ништа није испуњено ни од обећања које су дали Борис Тадић и његов пријатељ Таиб Ердоган. Турци радије граде у Лесковцу или Нишу, него у “братском”, несигурном и од ауто-пута и удаљеном Санџаку – каже Мурат Омеровић, угледни привредник из Тутина.

Подсетимо, Ердоган је обећао помоћ Турске у иградњи ауто-пута преко Пештера (деоница Коридора 11), магистралних путева Нови Пазар – Сјеница и Нови Пазар – Тутин и Индустријско-бесцаринске зоне у селу Лескова код Тутина где је, како је тада најављивано, требало да дође бар 100 турских бизнисмена и да се запосли више од 1.000 Пештераца.

– Ништа још није ни започето, путеви су лоши, села су зими често одсечена од света, локација за индустријску зону у Лескови је у корову, недостају водоводи, школе, задруге, откупне станице и друга инфраструктура. Сточарство на Пештеру стагнира, а млади људи, уместо да оснивају фарме и извозе здраву храну из нетакнуте природе одлазе “трбухом за крухом” у велике градове и иностранство – прича Фехим Куртовић, фармер из Ђерекара и председник Управног одбора недавно основане Земљорадничке задруге Пештерска висораван.

Термоелектрана би спасла Сјеницу

Хазбо Мујовић, председник општине Сјеница се нада да ће у Штављу код Сјенице ускоро почети изградња одавно планиране термоелектране снаге 350 мегавата.

– Компаније из Чешке, Кине, Русије и још неких земаља спремне су да уложе 600 – 700 милиона евра. У термоелектрани би се запослило око 1.000 радника, кренули би пољопривреда и сточарство, општина Сјеница брзо би по развијености сустигла Лазаревац, покренуо би се цео Санџак – убеђен је Мујовић.

Сточари су остављени на ветрометини и препуштени судбини, нема откупа, нити било какве помоћи државе. Пола Пештера покрива само један ветеринар, чак 90 одсто говеда и оваца није уматичено, па њихови власници не могу да користе државне субвенције које иначе користе сточари у другим деловима Србије.

– Уцењују и млекаре, још гори су накупци. Због тога смо одлучили да и у Карајукића Бунарима оснујемо земљорадничку задругу. Циљ нам је да Влади Србије и премијеру Вучићу покажемо да постојимо – истиче Куртовић.

Санџак је пребогат разним рудама. Рогозна је препуна бакра, сребра и злата, а Пештер има угља бар за 100 година. Ништа се не користи, држава је гурнула у страну ове ресурсе. Неискоришћена шанса су и обновљиви извори енергије. Нажалост, на Пештеру, уместо планираних стотину, имамо само једну ветрењачу и једну мини-електрану док производња соларне енергије није ни почела – прича инжењер-геолог Алија Халиловић који три деценије покушава да приволи Београд до почне да користи рудно богатство у овом делу Србије.

Нико тачно не зна колико се Санџаклија последњих година одселило: Срби углавном одлазе у централну Србију и Београд, Бошњаци у Босну, Турску, Македонију и земље западне Европе.

Чим је Европска унија укинула визе, бар 20.000 Санџаклија је за само неколико месеци, отишло у Немачку, Холандију, Данску, Белгију, Луксембург, Шведску…. Само ретки су се вратили. Данас имамо празна села на Пештеру, из неких новопазарских улица отишло је пола житеља. Људи одлазе јер у Санџаку више не виде никакву перспективу – каже Кадро Мехмедовић, председник новопазарског удружења Реинтеграција.

СУТРА – Куда иде Санџак (3): Дијаспоро помози, ми смо на умору!

Д. Н. Петровић – Вести