КАДА је пре неколико година из Београда дошла у Доње Точане, село крај Куршумлије, Љубинка Петровић (59) имала је намеру да на родитељском имању остане само недељу дана. Остала је све до данас и сада је међу највећим произвођачима житарица у целој општини…
– Када сам пре пар година, као и безброј пута пре тога, дошла да обиђем мајку и помогнем, схватила сам колико је имање запуштено. Сваки посао који сам започела изискивао је пуно времена и труда и тако се мој боравак одужио, започиње причу Љубинка.
Каже, имала је сигуран посао у Београду, али је одлучила да оживи родитељско имање. Почела је да обрађује њихова два хектара ораница, узела под закуп имање суседа, бацила се на узгајање стрних жита, оживљавање воћњака, узгој животиња… У почетку су сви, па и кћерка и син, на њену одлуку гледали са резервом.
– Чак ни комшије у селу нису веровали у моју решеност да и после мајчине смрти наставим да живим у родитељској кући и радим и најтеже сеоске послове. Али када сам све оранице, зарасле у коров, преорала и на њима засадила жито, схватили су да сам одлучна.
ПРИМЕР МЕШТАНИМА
ЉУБИНКА каже да су је и комшије у почетку гледале са подозрењем јер је посао за касом у једној престижној београдској трговини заменила мотиком. Поносна је јер је временом некима који нису обрађивали имање и послужила као пример. Иначе, у селу са педесетак домаћинстава живи свега шесдесетак углавном старијих мештана.
Ове године продала је 1,5 тона жита. Већину послова око сетве обавља сама, али током жетве помажу јој син и кћерка чије породице последњих година снабдева здравом храном.
– Гајим пилиће, ћурке, свиње, телад и посебно сам поносна што се мојих петоро унучади здраво хране… Срећна сам што могу деци да будем од користи. Да сам остала у Београду не бих оволико могла.
Љубинка је ових дана, међу првима у селу, засејала жито. Испекла је претходних месеци и неколико стотина килограма ракије од шљива из сопственог воћњака који је унапредила. Од продаје ракије обезбедила је новац за гориво, али и семе жита. Признаје да је живот на селу некада тежи него у граду, али и то да слободу и „ширину“ коју овде има никада не би мењала за београдски асфалт.
– Само ми је жао што се у село нисам вратила раније. Овде је упркос напорнијим условима све некако безбрижније, а и сама сам себи газда. Срећна сам и што сам посао у фирми у којој сам радила уступила онима којима је потребнији, а ја сама овде задовољнија – прича у једном даху Љубинка и додаје:
– Најзадовољнија сам када стигну резултати рада. Када роди оно што сам посејала.
Новости
