ВЕРНИЦИ из околних лозничких села излили су на велики хришћански празник Цвети две велике свеће, које се у јадарском крају зову “ратарске”. Оне су од чистог воска, тежине више од 50 килограма и високе око 1,5 метара. Тај догађај део је традиције у овим крајевима, старе више векова, а коју су, по старом предању, утемељили монаси који су у јадарски манастир Троноша, код Лознице, долазили из Хиландара.
После, на Велики четвртак, верници ових села, свечано, у већим групама, стари и млади, многи и са децом у наручју, из два правца, од Зајаче, односно Тршића и Воћњака, доносе “ратарске” свеће до чесме “Девет Југовића”, коју су по предању подигли славни Југовићи, и то годину дана пре боја на Косову. Онда од чесме креће заједничка литија до манастирске цркве, где их, најсвечаније и у посебној атмосфери, дочекују монахиње и духовник ове светиње – отац Николај.
– Свеће се уз пригодну свечарску молитву уносе у цркву. Овогодишње нове свеће биће први пут упаљене на Васкрс, а онда потом и у дане сваког празника и, обавезно, недељом – прича отац Николај. – Оно што преко године не изгори, сабира се уз нови восак, који се обезбеђује прилозима верника. И у најтежа времена за наш род, народ овог краја, Јадрани, људи који су чували и сачували веру од свих удара и изазова, одржали су овај леп обичај. Истина, када су биле кризе, свеће су биле нешто мање.
Монахиње и отац Николај с поносом показују још једну огромну свећу о чистог воска, коју је, пре неколико година, даровао велики пријатељ те богомоље професор др Зоран Ковачевић са особљем Клинике за нефрологију ВМА и пријатељима.
– Свеће су у давна времена назване “ратарске” или “тежачке”, јер, по народном веровању, оне се дарују манастиру како би њиве тежака боље родиле – каже мештанин Зоран Марјановић, који са супругом Весном и кћеркама близнакињама редовно даје прилог за свеће и долази на светковину њиховог даровања манастиру, који је задужбина Немањића из средњег века.
Људи овог краја воле да поносно препричавају народне приповести да се “ратарским” свећама радовао, и у светковини учествовао, и сам Вук Стефановић Караџић, реформатор српског језика. Мали Вук не само што је у Троноши стекао прву писменост, сада тамо постоји и Музеј Вуковог раног школовања, већ је његова кућа била баш у правцу из ког, вековима, стиже једна “џиновска” свећа.
Међу великанима овог краја, у том обичају је, поред осталих, тврди се у истим причама, учествовао и наш најчувенији географ и антрополог, Јован Цвијић, по многима и најсвестранији српски научник, председник Краљевске академије наука.
ДЕЧАШТВО
КАО дечак Цвијић је у манастир Троношу долазио са мајком, која је рођена у Коренити, селу где је манастир и чији су мештани, по традицији, на челу припремања свећа са комшијама из других села.
Новости
