Став

Народне кухиње- чему то?! (10 разлога за укидање)

1. Иако се зову народним примећено је да народ уопште не кува у њима, већ долази на готово понашајући се као у хотелу, бре!

2. Одсуство манира за столом: то мљацка, срче, умаче хлеб у супу, мрви по столњаку, прича пуних уста…

3. Све више корисника народних кухиња нагло добија на килажи, чему следе висок притисак, холестерол, чир на желудцу, нередовна столица и што је најгоре- осећај ситости који подстиче размишљање, а народ који размишља сит је празних обећања…

4. Смарају, брате, нон- стоп неким тужним причама, ко да гостују код Вање Булића, уместо да севне неки виц, пошалица, доскочица… Ако су већ социјални случајеви не морају да се „хвале“ тиме и набијају на нос онима кој нису те среће и што једва варе тешку храну у скупштинском ресторану кубурећи с хемороидима од оноликог седења, за наше добро.

5. А, зашто нико од тих не остане да опере судове, рецимо, него морају Вулин и Мали све сами, ко они мученици из Виљабахо и Виљарибе?..

6. Да се не лажемо више- добро се ти наводни социјлаци прво наједу из контејнера, па ондаимагес још и навале на народне кухиње! Сито је то, бре, па тражи „леба преко погаче“!
Једно од та два заиста треба затворити, а много је теже контејнере тако да…

7. А, што се лепо не пријаве у ботове, па ем рад за рачунаром, господски, могу и на Фејсбук а и оне безобразне сајтове; ем сендвичић, ем неке користи за државу од њих?!

Посла има ал то неће да ради него да кука: „Имам 80 година, пензија ми за канапче, поштено сам радио 40 година“…

Е, па да си поштено радио нашло би се за канапче, а сад од државе очекујеш и да те храни и да ти обезбеди грану, хоклицу и омчу! Е, па што је много- много је, имате мостове господо…

8. Јел Тома Николић могао да штрајкује глађу и жеђу до смрти, па да васкрсне као председник, а онај његов мали (сад највећи у држави, региону, свету, васиони) на том васкрснућу заплива ко Кристина у „Маратонцима“ пред Ђенкиним објективом- могао је! Значи, није све у храну, изелице пусте, нешто је и у идеју, визији, снази воље… Некад се мора и умрети од глади да би се живнуло, разумете?

9. Улењило се то и размазило, море, па неће да се отима с псима луталицама за храну, а лично прехрањујем неколико чупавих створова у крају, знам из прве руке- нигде социјалног случаја да се порве с кером и избори за своје парче хлеба и уз хлеба, ццц…
Не може то тако, господо, не може! Није ни власт добила фотеље на готово већ се кидала за њих ко питбулови, па зато с правом и кидишу ко чопор ако неко и помисли да заседне уместо њих!

10. Помислите ли, гладнице, пре него што се сабијете у редове пред мензом: „А, кад је они сирото дете од Алеко последњи пут појело нешто на кашику, или кашику, а ради 38 сати дневно“?!

Па, у тоалет није ишао шест месеци, а прича се да још једе погачицу коју му је Тома дао на „самрти“ уз аманет: „Осећам да ми се ближи крај, причувај ми ову погачицу као Србију што ћеш, ја сад одох…до wц-а да поједем нешто, тамо ваљда не снимају“?..

Михаило Меденица, Два у један

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!