fbpx
Насловна / Србија / Економија / ОСПОРАВАМ ВУЧИЋЕВУ ТЕОРИЈУ: Довођење странаца у Србију, пут је у колонизацију, а не у индустријализацију
ОСПОРАВАМ ВУЧИЋЕВУ ТЕОРИЈУ: Довођење странаца у Србију, пут је у колонизацију, а не у индустријализацију 1

ОСПОРАВАМ ВУЧИЋЕВУ ТЕОРИЈУ: Довођење странаца у Србију, пут је у колонизацију, а не у индустријализацију

Разбијајући окоштале и демодиране демократске принципе по којима грађани оцењују власт, а не обрнуто, премијер Србије је, овога пута пред нордијским привредницима, по ко зна који пут, јавно критиковао народ.

Између стања у коме се Србија данас налази и срећне скандинавске будућности испречили су се непредузимлјиви грађани који су изгубили радне навике и нису научили да буду предузетници. По премијеровој процени, потребно је око сто година како би се менталитет грађана променио и приближио нордијском (протестантском), коме се премијер тако често и тако јавно диви.

На знам на основу чега је премијер извео заклјучке које је извео, не знам да ли их је извео сам или му је неко помагао, али чињенице му не иду наруку.

Постоктобарска политичка елита је за мање од једне деценије разградила државу. Успела је да уништи индустрију и ослаби полјопривреду, успела је да уништи домаћи банкарски систем, да уништи културни, образовни и медијски простор. Листа је дуга. У том деструктивном процесу стотине хилјада грађана је остало без посла и перспективе, а део предузетних Срба се иселио и заувек напустио землју, склањајући се од реформатора-спасилаца.
Једни разлог због кога систем како-тако функционише су управо предузимлјиви грађани који у општем безнађу и далје не губе наду. Огроман број лјуди, без претеривања и патетике, у дневној је борби за живот и у њој не посустаје. Све што се могло урадити предузимлјивошћу, голим рукама, главом, малим улагањима, у Србији живи и бори се.

Сектор услуга је у Србији фантастично развијен и непокривеног простора готово да нема. Од занатских, медицинских и интелектуалних услуга свих врста, од трговине до туризма, од пекара и продавница брзе хране до елитних ресторана, од хостела до малих хотела, све је покривено и препокривено. Овај сектор више не може да апсорбује оно што индустрија отпушта. Конкуренција је беспоштедна, готово нездрава.

Оно што Србији мањка су индустријски погони и индустријски предузетници. У 21. веку они не настају преко ноћи и на ледини, нити настају у систему који је уништио оно што је постојало и чији је царински систем широм отворио врата страној роби.

Индустрија тражи велика и дугорочна улагања. Индустријски предузетници не могу настати, нити могу опстати у систему у коме банкарски систем нема никаквог интереса да подржи индустријски развој, и у коме држава више брине о интересима странаца, него о интересима домаћих предузетника.

И најважније, развити се индустријски није исто што и полје прећи. Нема привредног развоја тамо где нема јасне индустријске или полјопривредне стратегије, где не постоје ни дефинисани приоритети нити механизми за снажну и систематску подршку домаћој привреди.

Не недостаје предузимљивост, већ фали квалитетан државни апарат, фали усмеравање и помоћ, на начин како су то радиле све землје које су се успешно развиле. Само у амбијенту економске наиве и глобализацијских флоскула може се веровати како ће странци развити землју, па им зато валја платити да дођу. То је пут у колонизацију, не у индустријализацију.

На истој линији економске наиве је и друга премијерова теза, изнета такође пред нордијским привредницима, да су стабилне јавне финансије основни услов напретка. Нису. Када би заиста било тако, данас би пред државама попут Авганистана, Судана или Хаитија, Босне и Херцеговине, Македоније или квази државе Косова, била сјајна економска будућност, болја од српске. Све набројане државе имају и нижи буџетски дефицит и нижи јавни дуг од Србије, али биће да то није најважније.

Јавне финансије јесу важне, али се њихова стабилност може одржавати рестриктивно – кроз бедне плате и пензије, кроз јадно стање инфраструктуре, војске, здравства, школства или културе, на пример. Динамичан привредни развој који Србија још увек нема, једини је пут ка истински здравим јавним финансијама. Обрнуто не важи!

Но, вратимо се основној тези с почетка текста. Људи предузетничког духа су у свим друштвима у мањини, док већину чине савесни и употреблјиви радници чија ментална структура није предузетничка.

У Србији ће увек бити пасивних и лењих лјуди који чекају да новац падне с неба или да им га неко донесе кући, али ни то није само српска особеност. У Србији, можда више него другде, има и болећивих родителја који не би да им се деца муче радом. Али, поред деце из таквих кућа, постоје и деца која раде и која се лавовски боре.

Драма Србије није у непредузимлјивости и лењости њених грађана, већ у неспособности, непрофесионализму и очајном квалитету њене безидејне политичке, и не само политичке, елите. Нема реторике иза које се та основна чињеница може сакрити.

Пише: Небојша Катић, пословни консултант, Политика.рс

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Небојша Катић: Технологија завере 11

Небојша Катић: Технологија завере

Да ли је свет у раљама малог броја богатих људи који контролишу јавни простор и …

Небојша Катић: Јавни дуг и статистичко слуђивање 12

Небојша Катић: Јавни дуг и статистичко слуђивање

Веровали или не, како је то рекао председник Србије, јавни дуг је на крају августа …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *