Став

Ранко Пивљанин: Србија на распродаји

Једног дана, а тај дан није далеко, ова земља ће бити или бетон и асфалт или рударски коп или једна велика депонија, а најпре, све троје заједно.
Пре неколико дана одборници градске скупштине Лозница су гласали за усвајање Просторног плана за Јадар чија је основна сврха да се великом међународном концерну омогући експлоатација литијума у овом подручју. Ти људи нису за само за осуду него и за дубоко жаљење јер су, фактички, потписали смртну пресуду за велики део овог подручја које ће белосветски капитал жртвовати на олтару грамзивости и профита.

Страдаће пољопривредно земљиште, реке, ваздух, нестаће села, иселиће се људи а копачи литијума ће, након што процене да су довољно зарадили, рудник напустити или препродати још горим од себе и отићи за новом зарадом. Јадар и Подриње ће остати са ранама које више никад неће зарасти, затрованог земљишта и водотокова, кроз рушевине напуштених кућа и штала удариће коров, а сан о просперитету замениће кошмар беде и накнадна памет. За тридесет или мање година ће питање „Шта нам би?“ бити ирелевентно и реторичко. Они који су копали биће далеко, они који су им то омогућили трошиће на неким лепшим местима новац од провизије, док ће потомци тамошњих домаћина ламентирати над јаловином, шутем и прашином под којим ће лежати имања њихових предака.

Кад схватимо да се литијум не једе, нити може да утоли жеђ, биће касно за све, чак и за кајање. Као што сада гледамо како Арапи којима је продата ПКБ корпорација, једну по једну гасе фарме крава, а оне које су задржали музу четири пута дневно па животиње падају од исцрпљености, док прерађену луцерку из овдашње фабрике шаље у Абу Даби. Хоћемо ли сутра, кад овде погасе цео сточни фонд, млеко увозити из Емирата, као што данас од „Кока коле“ купујемо „Росу“ и „Књаз Милош“? Ко ће и како сутра одржавати онај мастодонт од Београда на води где смо најлепши део градског земљишта раскрчмили сумњивим инвеститорима који ће, такође, кад извуку зараду, нестати у виду ластиног репа?

Гледао сам сопственим очима како је такозвана брза саобраћајница која треба да повеже Ваљево и Лајковац са ауто-путем Милош Велики, искидала имања тамошњих људи, а да некима од њих нису ни исплаћене надокнаде за експропријацију. Многи од њих више немају приступ до својих њива, а са зебњом чекају прве велике кише и поплаве које ће им, због промене конфигурације терена, поплавити оне преостале, заједно са кућама.

Ко је и зашто решио да једну пољопривредну земљу као што је Србија залије асфалтом и претвори у рударске копове и њене ресурсе и становништво препусти извозницима прљаве технологије који измештају села и систематски од Бора и Мајданпека, преко Смедерева до Панчева трују ваздух и околину? Ко је одлучио да је легитимно планинске реке сабити у цеви како би алави инвеститори зарађивали на тзв. зеленој струји, терјући отуд и оно мало људи што је преостало? Како се власти, које булазне о некаквом „српском свету“, уста пуних приче о бризи за српски народ, не сетише да патриотизам може имати и економски предзнак, него су нам земљу изложили као робу на међународном бувљаку од које свак узима колико му треба, а плаћа колико хоће?

Сведочимо, готово ћутке, распродаји Србије и на крају неће бити само криви ови што то раде, него и ми који смо их пустили. Каква год да је ова, ми другу и резервну земљу немамо.

Извор:
НСПМСрбија

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!