Став

Остоја Симетић: Бели и Белац

Калигула је својевремено увео коња у римски сенат, а у Србији ће, сва је прилика, коњ увести човека у скупштину. Говорим о белцу на коме је Бели ујахао у Младеновац.

Саговорник Срђе Поповића из Отпора, па онда из Канваса, Лука Максимовић, алиас Љубиша Прелетачевић Бели, постао је инстант херој масе незадовољне политичким системом у Србији и злоупотребама истог које годинама, пунећи своје џепове и живећи давнашње влажне снове, безосећајно чине политичари из свих партија од увођења вишестраначја, а нарочито од успостављања петоктобарског поретка.

Пре више од петнаест година Дејан Перишић, тада млађи неко Лука сада, написао је, у једном „десничарском“ часопису, да је Калигула увео коња у сенат а сада би он (коњ – прим. О.С.) могао, без проблема, да прође на демократским изборима, само ако има адекватну кампању. Исти аутор у једној полемици тврди да Бели управо то ради. Коме је то у интересу сам Signore зна, али то је мање важно. Бели уопште није, битна је наша реакција. Откуд толика попустљивост. Нешто мени ту није јасно, а то су двоструки аршини. Кад се Златибор слика са Дућом и Милетом реакција – УЖАС КРИМИНАЛ! Рекао бих оправдана. Али кад се Бели слика са светским монструмом за којег су она двојица „бечки дјачаци“, ( јер су унесрећили много мање људи од њега) онда је то cool. Шта параноишеш!?! Па чекајте мало или ће и једно и друго да буде – опуштено брате, баш је симпатично или ћемо у оба случаја да будемо „параноици“.

Максимовић је шеф политичког покрета „Сарму пробо ниси“ из Младеновца, који чине његови другари. Двадесетшестогодишњи студент комуникологије и пријатељи из кварта, постигли су невиђену популарност, исмевајући манир бахатости и користољубља српских политичара. Неко је њихове игроказе уочио на јутјубу, предложио им да заиста оснују политички покрет и кандидује се на младеновачким изборима, а остало је, јелте, хисторија. Као штос је ОК. Мислим, успело је да нас насмеје. Међутим, изгледа да се код момака појавила права политичка амбиција. То, по себи, није уопште спорно, пасивно бирачко право је уставна категорија.

Оно што мене занима јесте следеће: да се Бели домогне и 100% власти у целој земљи, шта би он био у стању да уради за Србију, за свакога од нас? На основу чега би умео да процени који спољнополитички курс да заузме држава? Какву монетарну и фискалну политику ваља водити? Како одредити приоритете у култури, образовању, здравству?

Остоја Симетић: Бели и БелацБез радног стажа, још увек студент, колико год некоме био духовит или симпатичан, он је потпуно нестручан за било који озбиљан посао. Држава је најозбиљнији посао, а кандидује се на изборима. Неће, засигурно, пропустити ни парламентарне, ако их ускоро буде. Лука и екипа примају надокнаду за одборнике, а сутра ће и посланичке плате. На основу ког знања и искуства ће они да анализирају и критикују законе у скупштини Србије? Шта ће нам његов коњ, бунда и бело одело донети у смислу бољег живота?

Момак је нашао начин да постане популаран, да запоседне, тренутно, локална, а касније јамачно и места у државној скупштини, тврдећи да је дисидент који субверзијом поткопава систем. Наступ је кловновски, по мени. У реду, о укусима се не расправља, ви слободно можете да га волите. Ја држим да му је садржај далеко слабији од индексоваца, надреалиста или „Државног посла“.

У пародији политичког система којом се истакао, не видим ништа ново. Неле Карајлић је у „Топ листи надреалиста“ имао фантастичан скеч „штрајк владе“ пре тридесет година.

Што се субверзивног деловања тиче, многи су се позивали на то како би оправдали своју глад за функцијама и политичким успехом. У једном од претходних сазива парламента, студент у оставци, Никола Тулимировић, као први на листи лажне влашке партије НОПО, успентарао се у посланичку клупу, која је за длаку измакла Силном Влах Ђорђију, у народу познатом и као Ђорђе Вукадиновић. Остоја Симетић: Бели и БелацОни су оправдавали своју очигледну злоупотребу позитивне дискриминације предвиђене за мањинске странке – субверзијом. Борили су се против система, показујући колико је шупаљ. Вода, комшија, што би рекао др Неле. Истом субверзијом, послужио се и знаменити Томислав Бокан, који је у новосадску скупштину ушао преко ромске демократске партије, иако међу одборницима није уопште било Рома. Толико о субверзији чистог образа с једином жељом да се помогне грађанима, држави и васколиком Српству.

Наравно, свако има право да верује коме хоће, па тако и Белом или Ђорђу, Ниџи и Бокану.

Да буде јасно, ја не замерам Белом што има амбицију. Мене жалости што толики број људи, поглавито младих, нема порива да трага за нечим дубљим од скеча. Жао ми је што ће боље прихватити спрдачину локалног шаљивчине него књиге и беседе, рецимо Косте Чавошког, Мила Ломпара, Леона Којена или Мише Ђурковића. Важно је бити кул?! Измотавати се, зезати кризу, шегачити се, изругивати се. То пролази боље него смислена политичка идеја. Људе „смара“ да размишљају. Књижевне вечери посећују десетине, а дочеке ватерполиста десетине хиљада Срба. Људима је лакше да пођу за пајацима, него за озбиљном идејом, повезаном са захтеваном личном жртвом и службом у смислу „Који хоће да буде први нека буде последњи од свију.„.

Остоја Симетић: Бели и Белац
Јован Скерлић

Нека буде неко нов!!! Захтевају људи. Бити нов је мање важно од бити стручан, способан, честит и родољубив. Бели је млад и добро се зеза. Ок, млад је, у другој половини двадесетих, студира, вероватно ће и дипломирати. Није глуп, мада не задивљује елоквенцијом. Мене, додуше, чуди да је постао толико популаран, те да се огроман број људи, не само младих и не само једног идеолошко вредносног усмерења, у тој мери њиме одушевљава. У његовим годинама, Јован Скерлић је, уз Богдана Поповића и Слободана Јовановића, који су свега десетак година били старији, уређивао фантастично значајни „Српски књижевни гласник“ који је проносио идеје слободе, индивидуалног развоја и права човека. Са само деветнаест година, речени Јовановић је, врло компетентно, писао о идеји слободе Џона Стјуарта Мила. У Прелетачевићевом узрасту, Коштуница је напустио Правни факултет, због Устава из ’74.

Нажалост, да васкрсну такви млади људи, па на један максимално озбиљан и значењски пун начин покрену теме од суштинске важности за ову нацију, не би, сасвим сигурно, наишли на пријем какав добија Бели.

Остоја Симетић: Бели и Белац
Бранислав Нушић из младости

Кад је написао „Народног посланика“, Нушић је имао свега деветнаест година. „Погреб два раба“ је написао као двадесеттрогодишњак. Исмејао је самог краља Милана и заглавио робију. Две године. А Белог обожавамо, јер је страшан сатиричар. Без сикирације! Вау, каква дубина. Само јако! Како слојевита и вишезначењска порука. Такве, парнасовске, висине досеже можда, још једино, Марко Видојковић у „Канџама“. Радоје Домановић је са двадесет и осам година написао „Вођу“.

Сатира Белог у поређењу с делима поменутих је као дечија кула у песку у односу на Кремљ, али савременом човеку је то врхунска фора. Обожаваоци му учитавају невиђену памет, страховиту интелигенцију и убитачни шмекерај. Ја их не видим, али то сам само ја. Мени изгледа као просечно информисан момак, са смислом за хумор који ме не дотиче, али опет, ја сам у мањини, не волим ријалитије, не читам Исидору Бјелицу или Јелену Бачић Алимпић, не пратим професионални спорт, не једем у Меку и не слушам Гранд, за разлику од већег дела народа. Оно што му се мора признати јесте да је предузимљив. Нешто ипак ради, док већина других, незадовољних, седи код куће и кука. То је за честитку.

Да подвучем, мени уопште не смета Бели. Не саблажњава ме ни његова кандидатура ни манир јавног наступа. Само ме једи низак укус оних бирача који за себе уображавају да размишљају. Уображавају да су елита, а збиља се претварају у хор зомбија. Иду за клепетушом. Ако једна група гласно прича да је глуп свако ко је не разуме и не прихвата, лакше је прикључити јој се, него преиспитати њене „истине“. Конформизам ми је одувек био одвратан. Хајде да заједно промислимо неколика питања!

Остоја Симетић: Бели и БелацПошто се Бели кандидовао, крајњи резултат ће бити његов пораз или избор за председника државе. Ако победи, каже да ће изабрати у кабинет јако способне и паметне људе. Сјајно. На основу чега ће памет и способност будућих сарадника оценити несвршени студент? Замерамо Томи што нема школу, а Вучићу радно искуство. Где је Бели радио? Каже у Швајцарској. Вероватно као професор универзитета или директор неког сектора у Новартису. Поента је да он нема ни стручног ни животног ни радног искуства да одреди и процени нечије знање и способности, сем своје интуиције, а то је несолидна основа за темељ било чега.

Можда он и друштво могу да, као апсолвенти или свеже дипломирани људи, релативно компетентно учествују у раду младеновачке скупштине, али држава је преозбиљна играчка за момке из краја.

Рецимо, изађу на парламентарне изборе. Освоје неке мандате. Те мандате добију Бели и пријатељи му. О чему они озбиљно причају у скупштини? Шега и шала не помажу. Како нам је свима боље од тога што је Лука постао посланик? Затим, странка крене да расте. Одбори се оснивају по целој Србији. Учлане се хиљаде стручних и поштених људи. Много компетентнији, искуснији и речитији од Белог и првобораца. Шта бива? Бели се склања, одлази на место које му меритократски припада? Не верујем. Ако не, која корист? Који ће то, професори, доктори, економисти, адвокати, писци… од угледа и струке, допустити да им шефује дечкић из Младеновца? А зашто би тај момак, након што је, на сабљу, добио популарност и мандате, све препустио другима, паметнијима, образованијима и стручнијима од себе? Би ли он то учинио? Ја не верујем. Ако не, они би отишли и ми бисмо, као гласачи, опет имали само зафрканте са ћошка. Дакле, мислим да, дугорочно, покрет око Белог нема значај нити будућност. Можда ће моћи да своју популарност опосли добијањем места ТВ водитеља, што му је, колико чујем, велика жеља. Ту га подржавам. Ако могу Амиџић, Ивановић или Сарапа, заиста нема разлога да Максимовић не успе. Бар се школује у том смеру, а публика воли гегове.

Остоја Симетић: Бели и БелацКраткорочно, и зато ми његова кандидатура и не смета, ова представа може да буде корисна. Ако он стварно успе да извуче апстиненте на гласање, па то помогне да буде другог круга, онда је успео, а и ми с њиме. То је корак ка слободи, али ако бисмо добили хрпу ликова попут Белог у српској политици у блиској будућности, драматично се актуелизује песничко питање „Хоће ли слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој?“

Његове присташе су изузетно агресивне на друштвеним мрежама, безобразне, склоне вређању и омаловажавању свега и свакога ко не види Белову генијалност и дубину његове поруке. Бунт младих, кажу они. Младост сам увек волео и поштовао, али у оној мери у којој сам, у њоме благословеним људима, препознавао памет, набујале животне, духовне и мисаоне снаге, те, на првом месту – вољу за жртвом. Генерацијски култур расизам попут Винаверовог из година после Великог рата ми је отужан, огаван и себично интересџијски поган. Белове хипстерске бригаде и ратници од тастатуре и оптичког миша, тврде да, пошто је систем труо, они хоће све да исмеју и све сруше, а онда ће, са згаришта да граде нов систем. На том путу, увреде, псовке, понижавања неистомишљеника, вербална, а ко зна, можда и каква друга агресија се толеришу. Све ме то одвише подсећа на морбидне руске нихилисте и револуционаре деветнаестог века, о којма је сјајно писао Саша Кнежевић.

Остоја Симетић: Бели и БелацКо не увиђа сву генијалност Белог, глуп је и време га је прегазило, лармају његови обожаваоци. Док Бели по њима истаче своју бриткоумност, они му френетично скандирају, не тражећи чак ни да мало шара. У том стилу и ноторни Жељко Цвијановић проглашава глупацима, издајницима и корисним идиотима сваког оног ко не увиђа његове и вођине мудрости, док кроз хриди и вирове воде српски државни брод. Ако они то раде – бедно је, кад ми то радимо – кул је и јако паметно. Практично, критика њиховог идола би требало да буде прогнана из јавности, јер ко јој се одаје или је безнадежно тупав или ради за режим, резонују ови блистави умови. Тоталитарни вирус титоизма, сасвим очигледно, жестоко нагриза мождано ткиво ових савремених кич јакобинаца. Зашто Бели не би био предметом критике? Зар мора свима да буде симпатичан? Је ли допуштено сумњати у његову духовитост, памет или врлине и мотиве?

Остоја Симетић: Бели и Белац
Остоја Симетић

Никада нисам волео да се додворавам укусу већине, чак ни међу мојим читаоцима и пријатељима. Једнако тако, уопште не волим похвале. Мислим да је за човека једна добра и добронамерна критика далеко кориснија од хиљаду панегерика. Зато ја тражим од Срба да подигну лествицу за оне који желе да се баве политиком, те да од њих захтевају врхунске личне и стручне особине. Сваки појединац треба од себе тражи и очекује највише. Да изоштрава свој укус и интелект. Свако ко хоће да гласа на изборима, дужан је да се информише, чита, размишља и коначно, уланчава своје душевноинтелектуалне снаге у опште народно прегнуће за бољом будућношћу. Једино у том смилу и обраћам пажњу на „сатиричног“ лика нивоа провинцијског аматерског позиришта. Момку желим срећу у животу, али не и политичку каријеру, док за њу не стаса.

Ave Beli, stultus te salutant!

Петком, на овом сајту пише Остоја Симетић

Српски културни клуб

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!