fbpx

Последњи ресурс поклон тајкунима

0
(0)

Београд — Измене Закона о планирању и градњи само су наставак тајкунизације Србије, кажу стручњаци.

Тим изменама ће, уколико посланици подрже предлог Министарства грађевинарства и урбанизма, на годину дана бити одложена примена одредби о конверзији земљишта.

Једини ресурс који није био продат у приватизацији, грађевинско земљиште, овим потезом биће фактички поклоњено онима који су фирме купили не да би развијали делатност, него као некретнину која ће рентирањем увећати њихово богатство, каже Махмуд Бушатлија.

Он подсећа да су на тендерима и аукцијама била предузећа у чију цену није улазило право коришћења градског грађевинског земљишта, иако је у неким случајевима то била једина вредност фирме. Дулићевим законом отворена је могућност да се то право које је добијено уз купљену фирму конвертује у власништво уз накнаду уколико не служи за развој делатности, али је за протекле две године, колико је закон у примени, од поднетих више од хиљаду захтева, окончан поступак само у једном случају. 

„Прави пример злоупотребе овог закона је случај Мишковићевог Делреала. Он је покушао да трошкове опремања земљишта и његовог превођења из статуса пољопривредног (у Блоку 53 на Новом Београду!?) у градско грађевинско прикаже као улагање, па је парцелу требало да добије без додатног плаћања. При том, он је није узео за развој неког бизниса, него да би је рентирао немачкој фирми. Када је посао пропао, он је још тражио да му држава плати за улагања у опремање парцеле. Таква ароганција заиста би требало да престане“, каже консултант за инвестиције Бушатлија 

Он додаје да је читав процес приватизације креиран у корист рентног капитала који доноси само профит власнику али не и нова радна места, што је затворило фабрике и створило армију незапослених.

Фото: Тањуг
И други аналитичари тврде да је одлука о „суспензији“ конверзије уз накнаду проблематичан потез, а већина указује и на то да је највећи појединачни добитник Милан Беко, чија Лука Београд је на чекању имала 63 захтева за конверзију. Укидањем те обавезе, отклања се препрека за добијање грађевинских дозвола, па се у овом случају спекулације настављају на пројекат „Града на води“, комерцијално стамбеног комплекса који би требало инвеститору да донесе добит од више стотина милиона евра. 

Стручна јавност је и на тај план, промовисан још у време бившег градоначелника Ненада Богдановића, имала бројне примедбе а основна је била да постојећа градска инфраструктура не може да издржи ту инвестицију, па би о трошку града, у случају да радови заиста почну, морале да се проширују не само саобраћајнице, него и водоводна, електрична и телекомуникациона мрежа. 

Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић каже за Данас да је конверзија била „неправедан чин“, али и да ће потез актуелног министра Велимира Илића довести до још већег проблема. 

„Предлог да се без накнаде дозволи власницима предузећа да користе државно земљиште може да доведе до великих проблема. С једне стране, у погледу опоравка привреде то је можда прихватљиво, али с друге може да доведе до лова у мутном. Држава ће након што приватници изграде оно што желе, доћи у ситуацију да мора да призна затечено стање“, каже Савић.

„Обичном“ човеку наиме, читава расправа око конверзије права коришћења земљишта у право својине, тога да ли је потребна или не, коме одговара, а коме не, мало је нејасна. Недовољно јасне су и најаве које стижу из државног врха, тачније Министарства грађевинарства. Оно за шта се нова власт залаже јесте доношење новог закона о планирању и изградњи.

Конверзија би, напомиње он, могла да буде прихватљива уколико би се власници обавезали да остану у истој делатности, у супротном власник никако не би смео да добије ексклузивно право на земљиште, већ оно мора да иде на лицитацију – па ко да више. 

Проблеми су, сматра саговорник Данаса, почели још од усвајања Закона о приватизацији 2001, а да су се после само гомилали. 

„Људи су у бесцење куповали фирме на добрим локацијама, после их претварали у стамбено-пословне просторе. Из угла економске струке неко ко купи земљиште слободан је да ради с њим шта хоће, међутим држава је та која је требало да води рачуна“, напомиње Савић. Он каже да не може да замера инвеститорима што хоће да праве профит, али да је држава та која је требало да размишља. 

„Држава је морала да зна да ће тиме што дозвољава новим власницима да промене намену, после неког времена да одсече грану на којој седи“, истиче Савић.

А шта је требало и могло да се уради? Савић наводи да је држава, на пример, у случају фабрике ИМТ могла да прода фабрику не очекујући да купац настави да се бави тим послом и да новац искористи тако што ће направити фабрику на другом месту. 

„Сулудо би било очекивати да ће инвеститор наставити да производи тракторе у оном окружењу, где је стамбени простор. Разумно би било решење изместити фабрику. На тај начин, локација би се привела намени, а фабрика би наставила да живи“, напомиње Љубодраг Савић.

Министар Илић је по доласку на власт рекао да ће се до октобра тај закон наћи у Скупштини. Закон, сад је сасвим сигурно, неће бити усвојен још неко време, вероватно не следећих шест месеци. Укидање плаћања накнаде, из перспективе државе, тако би требало да буде нека врста прелазног периода, док се конверзија која није дала резултата, не укине потпуно.

 

Данас

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Курц: Доста је са наметањем правила из Брисела

5 (1) БЕЧ – Аустријски канцелар Себастијан Курц, две недеље пред изборе за Европски парламент, …

Србија: Политичка мафија обавља припреме за стварање двопартијског система

0 (0) Странка која не изађе на изборе у року од осам година биће избрисана …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *