fbpx
Насловна / Србија / Проклетства – мит или стварност: Секиром на свето дрво!
Проклетства – мит или стварност: Секиром на свето дрво! 1

Проклетства – мит или стварност: Секиром на свето дрво!

Божја казна брзо је стигла оне који су се дрзнули да посеку дрво – запис, амајлију житеља шумадијских села

Прастари обичај да се, на дан сеоских литија, одлази до одређених стабала, обично храстова, а у неким селима до крушака и липа, и да се на њима праве зарези у облику крста који се преливају вином, одржао се до данас. Верници, уз пригодне црквене песме, јело и пиће, тог дана урезују крстове на овом дрвећу, па му отуда остаде име “записи”. Захваљујући том веровању, “преживело” је бројно дрвеће, неретко и више од три века старо. Према мишљењу старијих мештана, ова стабла представљају светиње и није препоручљиво да им се откине чак ни лист. У многим селима, трасе нових путева су заобишле записе зато што нико није желео да замахне секиром на ове реликвије. Приче времешних мештана у шумадијском селу Влакчи, Рогојевцу и још некима, уверише нас да све то у вези са записима нису само пука веровања и обичаји. Постоји на десетине примера како је Божја казна стигла све оне који су посекли ове светиње.

СТРЕЛАЦ

На веру је заборавио и Светомир Н. из села надомак града на Лепеници. Да би показао како је рашчистио са вером и религијом, “уперио” је цев пушке ка крсту на кубету сеоске цркве и опалио. Није оштетио храм, али га је, кажу житељи његовог села, Божја казна стигла постхумно.

Ноћ уочи сахране, његову кућицу “потлеушу” погодио је гром. Тада су се запалиле електричне инсталације и захватиле кров, а комшије су једва успеле да угасе пожар и спрече да дом изгори заједно са власником-покојником!

Обарање у Влакчи

У брдовитом селу подно Рудника, 1960. године мештани одлучише да, после “увођења” струје и зидања зграде Дома културе, изграде и игралиште за мале спортове у дворишту основне школе. Договор је лако учињен, али су проблеми настали кад је ваљало да се рашчисти терен склони три века стара крушка која је, кажу од памтивека, служила житељима Влакче и околних села као запис. Нико није желео да секиром “насрне” на свето дрво. Кад је већ изгледало да од градње неће бити ништа, сеоски учитељ Миливоје Милојевић, чијом заслугом су у брдовито шумадијско село стигла бројна модерна обележја, на једвите јаде је пронашао још двојицу људи спремних за овај посао. Тако су се сеоски учитељ и Влакчани Тодор Мојсиловић и Милутин Јовановић Рус латили секира и почели да обарају запис.
– Побогу, људи, шта би Учи, Милутину и Тодору да “ударе” на запис? Вала, ово на добро неће да изађе. Јер, ко год је сек‘о свето дрвеће, кад-тад га је стигла Божја казна! – говорили су Влакчани.

Струја, гром, па удес!

Нажалост, како су времешни људи прорицали, тако је и било. Још истог лета кренула је Божја казна. Док је повезивао жице на електричном стубу у центру Влакче, погинуо је од струје учитељ Миливоје Милојевић. На мермерном споменику испред школске зграде и новоизграђеног игралишта, мештани уклесаше Његошеве стихове: “Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити”. Потом су овоме додали да је неуморно радио за напредак села до задњег часа 9. августа 1960. године.

Две године касније, казна је стигла и Тодора Мојсиловића. На дан 23. јуна 1962. године, овај пољопривредник је са кћерком и зетом скупљао сено на ливади покрај Јасенице. Оловни облаци су изненада долетели са оближње планине Рудник, “спустили се на земљу” и опасно запретили радницима. Бојећи се непогоде, скупљачи сена су напустили посао и пожурили кући. Провала облака их је задесила на пола пута. Са још 13 земљака који су, такође, побегли од олује, потражили су уточиште у трему мештанина Љубивоја Радосављевића. Тек што су се нашли у “сувоти” и стали да препричавају где је кога затекло изненадно невреме, жестоко је загрмело, севнула је муња и Тодор, једини међу шеснаесторо у заклону, падне на земљу и остане непомичан. Присутни су покушали да га врате у живот, али без успеха. Наредног дана је овај човек сахрањен на сеоском гробљу.

Селом су, још једном, почеле да колају приче како је Божја казна наставила да се остварује. Тада су сељани стали да прогнозирају колико је још трећем секачу записа остало овоземаљског живота. Препричавали су ове догађаје и на њих готово и заборавили. Присећали су се тога једино у време комишања кукуруза, сеоских моба и других прилика у којима су се окупљали мештани подрудничког села.

Кад су већ помислили да се Милутин Јовановић Рус некако “провукао”, овај 38-годишњи радник је 13. августа 1968. године, возећи мотоцикл, налетео на запрежна кола на самом уласку у варошицу Страгаре, где је био запослен. Ударац је био толико жесток да је несрећном мотоциклисти “срчаница” запрежних кола пробола грудни кош, па је издахнуо у највећим мукама. Тако је неписано правило, још једном, потврђено.

Градимирова трагедија

Еуфорија сече записа није мимоишла ни село Рогојевац на размеђи Шумадије и Груже. Таласу сече светог дрвећа опирали су се људи који су вековима поштовали веру и традицију и није било лако пронаћи некога ко би био спреман да се, са секиром, устреми на запис. Захваљујући томе је стара крушка-запис у сеоској порти, на уласку у село, дуго одолевала зубу времена. Данима су људи из Месног народног одбора узалуд убеђивали сељаке да оборе запис. Сваки пут су људи из одбора налазили на одговор:

– Влас’ поштујемо. Одредите да учинимо шта год ‘оћете, али са записом се није шалити! Овде у Шумадији се више пута показало да онога ко посече запис, убрзо сустиже Божја казна!… На несрећу, у већини села пронађени су неки “савременији” људи, који су пристајали да ураде овај посао. Тако је на крају било и у Рогојевцу. Кад су понудили Градимиру Јовановићу, имућном сељку који је имао неколико хектара окућнице, да посече огроман запис и дрва отера својој кући, једва је дочекао:

– Ма, људи, шта се нећкате?! Ако нико неће да се лати овог посла, ја ћу то да урадим. Морамо да се понашамо у духу новог времена и да раскрстимо са старим навикама и обичајима!

Наредних дана пролазници су запазили како је у засеоку Брод нестала огромна крушка која је памтила многе векове, сеоске догађаје и верске обичаје. Свето дрво је завршило у Градимировом дворишту. Знајући за пргаву нарав свог мештанина, житељи Рогојевца нису смели да приговарају осионом четрдесетогодишњаку, али су се, у међусобним разговорима, питали да ли ће починиоца да стигне казна. Нагађање је потрајало више од деценије и по, а онда је потврђена изрека како је правда спора, али достижна. Кад је Градимир кренуо да се својим “тристаћем” провоза по околини, предвиђање се испунило. Шкрипа кочница, звекет поломљеног стакла и страховит тресак, нарушили су поноћну тишину код моста на Угљешници у Петровцу. У смрсканом аутомобилу, остало је беживотно Градимирово тело. Једно од најимућнијих домаћинстава у околини почело је да пропада, а око куће је израстао коров.

Пише Голуб Лазаревић

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Власт и Храст 11

Власт и Храст

Прича иде овако… Крене једног дана Власт неким својим послом и наиђе на стари Храст. …

Уживо са деонице ауто-пута Савинац где је јутрос посечен Храст стар 600 година! 13

Уживо са деонице ауто-пута Савинац где је јутрос посечен Храст стар 600 година!

Тек направљен потпорни зид већ се срушио…   МН, Србија данас Да ли је овај …

7 Коментара

  1. U nasem selu,covek koji je osekao zapis da bi se dodvorio komunistima je poludeo,tri unuka od tri sina su ostala neozenjena.Na zalost nije se zavrsilo na njemu

  2. Ма каква Божија казна ? Па зар није неверничка рука свети Крст на нашим црквама ломила па ,колико видим, казна није стигла неверника већ полако остајемо и без наших цркава.

  3. Stići će ih prokletstvo sigurno. Ali, pre toga treba da odgovaraju za svoje postupke i osete miris zatvora.

  4. Miodrag Tomić Stublinski

    Х(РАСТ) НАШ ДУХОВНИ И НАЦИОНАЛНИ

    Пише, Миодраг Томић Стублински

    Тек што се устоличио у Београду деспот Стефан Лазаревић окупи властелу српску и верне му слугe па им заповеди да оседлају атове и спреме се да са њим обиђу Деспотовину. Идући тако према западу наиђоше на диван крајолик окићен зеленим брежуљцима и цветним ливадама . Шума не беше на стреломет сем једног храста висине људскога раста, потанкога стабла али већ прилично разгранате и сеновите крошње. Видевши да у околини ниједног дрвета нема Деспот нареди да се овај храстић чува као очи у глави па како у околним селима ни цркве православне не бејаше Деспот сељацима овај храст, као молитву, у аманет остави. До турскога земана храст нарасте још добрих седам осам аршина а стабло достиже дебљину људскога струка. Пролазили су крај храста аге, бегови и турски башибозлуци. Многи су, путници намерници, под његовом крошњом ноћивали и по јулској врућини главе од сунца склањали. Једног дана овим крајем нанесе пут , по злу чувенога Мехмед агу Изметбеговића са ордијом. Турци, недалеко од храста, на пољанчету,разапеше чадоре. Натераше сељаке да их служе јелом и пићем и водају им опанке а за ноћ у ложнице доведу сељанке па онако пијани бесни и помамни хтедоше храст одсећи и у ватри га наложити. Кад за ту богохулну намеру сазнадоше српски сељаци а међу њима и часна старина Милоје Косанчић паде на колена пред Мехмед агу молећи га да им сву стоку узме и да иште каквог још хоће блага само да им храст-молитву не дира јер то ни нашем Богу а ни њиховом Алаху мило бити неће. „Како то мислиш, каурине, да мом Алаху неће мило бити ако тај храст посечем?“ „Ето тако, вели старац Милоје , заклео нас је наш Деспот да храст не сечемо и да нам он молитва буде а да ако неко на храст секиром крене да ће га Свети Илија громом устрелити“. „Е баш ћу , каурине, сутра око ићиндије под њим рахатлуке јести а онда ћу слугама наредити да га одсеку и у огању запале“. Сутрадан Мехмед аги душеке под храстом разместише и чибук запалише, рахатлуке послужише а небо се на мах замрачи. Севну светлица, гром пуче и уби Мемхмед агу под храстом. Турци се, у страху, разбежаше. Од тога доба се храсту више нико од Турака примицао није .Под њим се о Ђурђеву дне сатајали хајдуци. Крај храста се , које куде, заклеше Карађорђеви устаници а кад је Прота Матија Ненадовић Свету Литургију код Храста служио из крошње замириса измирна и тамјан а лишће поприми златно жуту боју.Литија обиђе три круга око храста.Дечачић неки, од око осам година старости, узвикну: „Људи видесте ли огањ што око храста гори а не сагорева га?“ Многи видеше и гласно потврдише: „Бог се јави!“. Деси се да летње олује, откину суву грану са храста, нема тод човека Србина који би се за грану руком машио и кући је за потпалу понео. Светиња се у огањ не баца.Кад 1914. Преко Дрине нагрнуше Аустријанци на Србију, са врха овога Храста је осматрач даљинар одређивао српској алтилерији а лично је краљ Петар под Храстом, са врховним штабом, три дана српске положаје надгледао.Вукашин Катић је после рата причао да је једва храст одбранио од неког војног лиферанта Пантелије Тошића који је од храста хтео намештај да направи па да га, за скупе паре, прода неком банкару Јеврејину . Између два рата, у Храстовом срезу је служио један много загуљен шумар. Ниси могао дрво одсећи док он печат не удари па да ти је лично Бог отац. На храст беше бацио око ондашњи министар трговине Прибићевић, Мутио је нешто са Немцима па хтео храст да одсече и прода га Шваби Курту Меркелу који је тај храст још за првога рата ошацовао. Не даде шумар а скочише и сељаци, обгрлише храст и повикаше „Сеци нас Прибићевићу, молитву нам одсећи нећеш“. Сврши се и други рат, због чега Храст Немци не одсекоше нико не зна а народ слути да га је сами Бог сачувао. Одмах после рата у Храстовом срезу Друга Црног , партизанског комесара, поставише за управника Земљорадничке задруге а њему прво што му паде на памет је да би Храст – Молитву требало одсећи из два ртазлога. Први јер верски затуцани народ неће око храста више моћи метанисати , богоносати и литијати. а други је разлог што се од храстове грађе могу направити скамије за ђаке и астал за учитељицу. На срећу друг Црни се напрасно разболе од јектике , одвезоше га у неки санаторијум одакле се никада није вратио , да ли што се на Храст био наканио ил због нечега другог што је радио само Бог зна. Раскрупњао се Храст, седам људи не могу да га обухвате. Пустио жиле на све четири стране света.А поводом тога Храста је и калуђер Фотије сан уснио. Ево какав је сан, о тим храстовим жилама, уснио калуђер Фотије. Дође му на сам Свети Никола Мириклијски и рече му „Фотије пођи са мном“ Кад дођоше до Храста, испод оне најдебље жиле се отворише једна позлаћена врата а иза врата се указа ходник који се рачвао на све четири стране света. Кроз ходнике су се протезале храстове жиле чак до манастита Високи Дечани. Друге жиле су пузале до Шишатовца на Фрушкој гори, треће до Книнског Косаова и манастита Тврдош, четврте до Цетиња, пете до Светог Наума на Охриду. Тада проговори Свети Никола. „Видиш ли Фотије одакле Србија црпи снагу и како Храст жилама држи земљу да се не распе и не отклиза. Док је тог Храста дотле ће и Србије бити и ништа јој неће моћи але земаљске са својим моћним оруђима и оружјима али ће у Србији доћи на власт сецикесе, лихвари, лицемери, продане душе, мамонове слуге, пијандуре, наркомани и педери, па ће се од њих издвојити неколицина најгорих издајника, добровољних вазала и западних марионета. Тад ће унук онога Швабе Курта Меркела што је око бацио на српски Храст уцењивати вашега Јуду да Храст до корена одсече и корење му раскопа, жиле и жилице почупа из српске историје и колективног памћења. Зна Шваба да Храст много зна и да је запамтио злочине које је око Храста починио његов деда и отац. Зна Шваба да се са навишље храстове гране виде Шумарице, Јајинци, Старо сајмиште, краљевачка Црвена земља. Ретки Срби , што им разум није помућен намерним заборавом и одрицањем од Деспотовог аманета, виде чак до Дахауа и Аушвица. Кад Храста више не буде нестаће и сећање на старе и нове швапске злочине а онда ће тихом лоботомијом бити испрани млади српски мозгови. Док Храст постоји и чврсто буде везан за Земљу освежаваће вам историјско памћење, враћаће вам веру у постојање за будућност. Чуваће вам писмо, језик, културу а то је баш оно што се Србима мора обрисати из луде главе. Смислили, непријатељи најбезболнији начин како да се Храст уклони а да се пробуђени Срби јаду не досете. „Овуда мора да прође аутопут нареди Шваба Клајне Шванц“. „Зар баш преко Храста“ побуни се пијани министар Илија?“ „Зар је један обичан Храст важнији од аутопута глупи Србине?“ Обрецну се Шваба Клајне Шванц „Тај Храст г-осн Швабо смо сви ми Срби. Ми смо у његовим коренима,Све наше прошле генерације су у храстовим гранама. Наше песме су у његовој крошњи, наша историја, снага и знање је у његовом стаблу. Ако њега одесечемо одесећи ћемо се од својих прадедова, од свега што нас чини аутентичним , самобитним и вредним. Храст није само наше памћење он је део и вашег и нашег планетарног памћења, културе, уметности , свега.“Не лупетај Илија ако ти је глава милија. Док се ја питам, а сад се само ја питам Храста ту неће бити. Уместо тог глупог остарелог конзервативног Храсзта биће модеран аутопут и шлус!“ Дрекну други ресорни министрар за вербалистику.У том часу са запада се навукоше густи тмасти облаци, муње распараше небеса, громови се огласише диљем Србије, јак југозападни ветар се упути ка Храсту. Из крошње Храста, помешани са јауцима ветра, се огласише Деспот Стефан, старац Милоје, калуђер Фотије, Карађорђе, чак и Друг Црни , јави се и онај дечачић што је викао „Људи Храст гори али не сагорева“ Диљем земље Србије се просу клетва тежа од црне земље, дужа од овог несрећног века. Свети Никола Мириклијски затвори очи да не догледа шта све Србе и овог црног дрвосечу у његовом несрећном животу чека.

    Х(раст) су посекли – клетва је бачена на челнога
    наредбодавца – проклет да је семе му се затрло!

  5. STIŽE PROKLETSTVO!?

    Na deonici koridora 11 Ljig-Preljina urađeni su tuneli Brđani i Šarani, zbog nečije nemarnosti, niži za 30 centimetara, zbog čega šleperi ne mogu da prolaze. Ta omaška će koštati dodatno oko četiri miliona evra. Odakle ovakva greška? Naime, jula meseca 2015. je posečen je hrast u Savincu star 600 godina zapis u gluvo doba noći, kao što je urađeno rušenje objekata u Savamali. Sada je stiglo prvo prokletstvo, a koliko će ih biti o tome ministarka ne odlučuje. Da li postoji greška u gradnji tunela ili ne, cenu će platiti penzioneri, povećanje penzija izgleda da je pojela maca. Stičiće i njihova kletva. U ovoj zemlji i ono što je nekada vredelo sada ništa ne vredi niti će vredeti, zakoni, standardi i sl. Jedino opstaje ”reci-kazala“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *