ЦИПЕЛЕ сваке године замени опанцима и до хиљаду житеља великих градова, који за будуће адресе бирају – село. Најчешће у селидби у рурална подручја су млади пензионери, али све чешће и радници који остају без посла и спас виде у комаду земље која им је остала у наследство. Миграције из града у 4.600 села, међутим, неупоредиво су мање од селидби у супротном смеру, јер се на асфалту годишње насели и до 250.000 људи.
Тачан број оних који одлуче да будућност проведу међу шљивицима и ливадама, осим статистиком, замагљен је и бројем “сеоских грађана”. Њихове адресе су у градовима, али највећи део године проводе у родним местима. Село лети хвали, али зими у граду живи тако и до 10.000 грађана Србије.
Према подацима Републичког завода за статистику објављеном у последњем Миграционом профилу Србије, који се односи на 2010. годину, чак трећина свих миграција у држави догоди се у селима. На нивоу Републике Србије број унутрашњих миграната је 258.664, док је из једног места централне Србије у друго прешло 205.928, а у Војводини око 50.000 грађана.
ДЕЦЕНИЈА ПРАЗНИ 500 НАСЕЉА ДА је српском селу преко потребна свежа крв показују и подаци да у њима самује 260.000 неожењених момака и око 100.000 неудатих девојака на прагу пете деценије. Да људи шансу не препознају на њивама говоре и прогнозе да ће наредних десет до 15 година нестати око 700 сеоских насеља у којима је мање од 100 становника, а очекује се и да ће наредна деценија и по испразнити још 500 насеља.
Демограф Института друштвених наука Владимир Никитовић сматра да је број оних који градове замене селом ипак мањи него што то статистика показује.
– Највећи део од трећине унутрашњих миграција је на релацији село – село – објашњава Никитовић. – Ова врста података обезбеђује се на основу пријава боравка, из чега се не види ко је стигао са асфалта. Прецизније податке о овоме имаћемо тек пошто буду објављени комплетни резултати пописа становништва.
За живот у селу најлакше се одлучују они чија имовина на селу може да омогући пристојан живот. Углавном је реч о брачним паровима који имају снаге за промену живота. Они су, међутим, малобројнији од породица којима је пољопривреда само додатни извор прихода.
Да је број повратника у сеоским срединама и даље премали сматра и Бранислав Гулан, члан Одбора за село САНУ. Он каже да би криза и велика незапосленост могли да буду шанса за опустела села, али и истиче да је око 1.200 села у фази нестајања.
– Да би се то догодило мора да постоји јака политичка воља – објашњава Гулан.
– Велики број оних који остану без посла, уз пристојну отпремнину, окренули би се пољопривреди и животу у некој од 50.000 напуштених или 145.000 неусељених кућа. Живот у селу, међутим, не сме да буде посељачење. То значи да би држава морала и селу да обезбедни минимум животних услова који постоје у граду.
Новости
