fbpx

Руси су прижељкивали Штирлица за председника и зато су добили Путина

0
(0)
  • У Русији је 1998. године обављено једно веома интересантно социолошко истраживање. Испитаницима је било постављено питање: ко од филмских јунака треба да постане председник Русије? Победио је Штирлиц – то су била народна очекивања… И 2000. године председник Русије постаје В. В. Путин који је радио као обавештајац у Источној Немачкој
  • Да ли је то случајно? Нипошто. Руско друштво је очекивало људе који умеју да виде иза хоризонта. Друштво је чекало обавештајца. Зато што обавештајци покушавају да схвате и предвиде логику будућих светских догађаја
  • У царској Русији је функционисала илегална монархистичка организација Света дружина са моћном обавештајном мрежом од око 800 људи, док је добровољних помоћника било око 15 000
  • У њеном саставу постојала је специјална јединица задужена за решавање задатака нетрадиционалним методама (Тајни биро)
  • На челу Тајног бироа био је чувени генерал-мајор руског Генералштаба Николај Пржеваљски, а Стаљин је – његов син
  • Сарадници Тајног бироа су чинили основу такозване личне обавештајне службе генералисимуса Стаљина
  • Сарадници Тајног бироа су потом формирали „Смерш” – најбољу специјалну службу у Другом светском рату

Аутор: Игор Панарин*

ПОСТОЈЕ три основне врсте рада обавештајних служби у свету: тактички, оперативни и стратешки.

На сваком нивоу обавештајног рада постоје обавештајци-стратези, односно они који владају стратешким размишљањем.

2. Систем светске обавештајне службе.

Обавештајци-стратези увек гледају мало даље иза хоризонта. Тако је било и хиљадама година пре.

А да би се могло погледати иза хоризонта, треба много тога знати и управљати својим психофизичким стањем. Сећамо се Штирлица – нашег омиљеног филмског јунака. Тај Штирлиц је свеобухватни лик најбољег обавештајца-стратега: Не само у нашој земљи.

У Русији је 1998. године обављено једно веома интересантно социолошко истраживање. Испитаницима је било постављено питање: ко од филмских јунака треба да постане председник Русије? Победио је Штирлиц – то су била народна очекивања… И 2000. године председник Русије постаје В. В. Путин који је радио као обавештајац у Источној Немачкој, конкретно у Дрездену који је варварски у фебруару 1945. године уништила британско-америчка авијација.

Да ли је то случајно? Нипошто. Руско друштво је очекивало људе који умеју да виде иза хоризонта. Друштво је чекало обавештајца. Али зашто? Па зато што обавештајци покушавају да схвате и предвиде логику будућих светских догађаја.

Макс Ото фон Штирлиц

Они су упућенији од обичних људи, боље су припремљени, они располажу са огромном количином информација и умеју да их чувају. Они понекада знају д уђу у посебно глобално поље информационе Истине. Зато су управо они први видели, у мојим аналитичким разматрањима у Линцу септембра 1998, моје јавно предвиђање да је могућ распад САД.

Тамо их је била већина међу учесницима из 43 земље света. Они су са великом и искреном пажњом (додао бих и са великом тактичношћу) односили према мени, а та пажња је након неколико година прерасла у уважавање.

Осећао сам се веома пријатно у тој светској обавештајној средини после свог извештаја од 9. септембра. Са једне стране, то је било неочекивано, а са друге – закономерно. Штавише, више пута сам имао осећај да су ме многи од њих потом „покривали” у тешким ситуацијама.

Такав осећај сам имао неколико пута, током много година и то у разним земљама (Немачка, САД, Парагвај и Филипини).

У свету обавештајних служби постоје одређена неписана правила – можемо их условно назвати Кодексом светских обавештајних служби. У принципу, његове базне тезе нигде нису написане и њих нигде не можете прочитати, али, у основи, светски обавештајци-професионалци их се придржавају. Увек сам се трудио да тај Кодекс светских обавештајних служби поштујем. Сматрам, да из њега треба издвојити неколико кључних теза, полазећи из искуства личних активности у светском обавештајном простору.

Обавештајни рад је пре свега анализа и разматрање, хладнокрвност и увереност, издржљивост и тактичност, интуиција и узајамно уважавање.

3. Светски обавештајни раст и Рус (Стара Русија)

Често се поставља питање: зашто је Рус (стара Русија) била непобедива?

Познато је да је нико никада није могао освојити. У чему су били корени њених славних победа?

Сматрам да је управо Рус наследница славне Тројанске империје која је управљала древним светом хиљада година, као и Првим и Другим Римом. Стотинама година, почев од XВИ века, идеолози либералног колонијализма од нас скривају праве изворе наших словенских победа.

Први који је отворено проговорио о реалној историји Руси је М. Ломоносов.

Михаил Васиљевич Ломоносов

Ја, исто тако као и он, сматрам да је Рјурик (соко) велики словенски кнез. Рјурик је око собе био објединио две словенско-руске линије; по линији оца – кнезове Годослава и по мајчиној линији – Умиле, ћерке новогородског кнеза Гостомисла.

Рјурик је био потомак и 14. колено цара Авуста Октавијана из етрурско-тројанског царског рода Дардана.

Друге две кључне фигуре историје Руси били су (после Рјурика) велики благоверни руски кнез Александар Невски и највећи руски цар Иван Грозни. А потом је руска обавештајна служба могла да на трон доведе царицу Јекатерину. Циљ је био мистички – обновити древну етрурско-тројанску династију Рјуриковича која је прекинута након што је отрован Иван Грозни и наставити посао изградње Трећег Рима у новим историјским условима кад је Британска империја постала Трећа Картагина.

Руска царица Катарина Велика није била Немица, већ западна Словенка која је игром судбине одређена да у Русији обнови династију Рјуриковича који су са власти збачени током смутних времена.

Она се родила у граду Шверину (бивши словенски Зверин) у земљи словенских племена (Лужичких Срба). Српска принцеза била је из тројанског рода потомака Антенора који су дуго времена владали територијом Немачке (Баварском, Швабијом и Померанијом), Аустријом и Швајцарском.

У ИX веку њен род лужичких Срба (сораба) ородио се са Рјуриковичима. Ћерка Рјуриковог брата Синеуса, Ана, удала се за сорабског кнеза Драгумира који је владао Унутрашњим Нориком (на терторији савремене Баварске и Аустрије).

Пржеваљски и Стаљин

Хипотезу да је и сам Стаљин био син генерала руске обавештајне службе Николаја Михајловича Пржеваљског (1839-1888) први пут сам изнео у мојој књизи „Први светски информативни рат. Распад СССР”.

Желим још једном да скренем пажњу на то да је Стаљин био једини успешни организатор вођења информационог рата Русије у ХХ веку. Зашто је он успео да добије информативни рат и да СССР претвори у нуклеарну супердржаву? Зато што је успео да превазиђе туђе идеје – британску социјалну доктрину пролетерског интернационализма и да врати националну геополитичку доктрину „Москва – Трећи Рим” – које су биле у супротности са идејом Треће Картагине?

Управо зато што су га „одгајиле” и подржавале најбоље патриотске интелектуалне снаге Русије. Зато што је он син истакнутог руског обавештајца, генерал-мајора руског Генералштаба Николаја Пржеваљског.

У тешким и дугим експедицијама којима је руководио Пржеваљски, није погинуо ни један човек – то је феноменална појава у историји светских географских истраживања. У саставу свих експедиција Пржеваљског били су само људи који су били у служби Руске армије, што је омогућило челичну дисциплину и добру борбену припрему експедиционих одреда. Ни један путник није прешао дужом маршрутом него што је то прешао Н.М. Пржеваљски.

Пржеваљски био је члан тајне организације „Света дружина”. То је била илегална монархистичка организација у Руској империји, основана за борбу са терором одмах после убиства цара Александра ИИ 12. марта 1881. годне. Основни организатор Дружине били су гроф П.П. Шувалов и гроф И.И. Воронцов-Дашков.

Игор Панарин

Света дружина направила је моћну обавештајну мрежу: број чланова Дружине био је око 800 људи, док је добровољних помоћника било око 15 000. Међу иницијаторима формирања и управљања Дружином били су – поред грофова Шувалова и Воронцова-Дашкова – и кнез А.Г. Шћербатов, херој Балканских ратова генерал Р.А. Фадејев (његов родослов потиче од Рјурикових), П.П. Демидов, министар унутрашњих послвоа Н.П. Игнатјев, министар за државну имовину М.Н. Островски, обер-прокурор Синода К.П. Победоносцев, велики кнезови Владимир и Алексеј.

У самарском одељењу Свете дружине, каријеру је започео Петар А. Столипин.

Око половине личног састава Дружине били су војници, међу којима 70 одсто официри који су имали високе чинове.

У њеном саставу била је већина представника руских аристократских породица.

Организација је била веома конспиративна, зато података о њеном устројству и непосредном руковођењу и дан данас нема.

У оквиру њеног Другог одељења била је формирана специјална јединица која је била задужена за решавање задатака нетрадиционалним методама (Тајни биро). Иницијатори његовог формирања били су генерал Р.А. Фадејев (ујак познате Јелене Блаватске) и министар унутрашњих послова Н.П. Игнатјев.

Управо је генерал Пржеваљски био на челу Тајног бироа.

Кључне позиције у овој сутруктури заузимали су његови непосредни потчињени – сарадници руског Генералштаба који су учествовали у свим његовим експедицијама. Сарадници Тајног бироа после су чинили основу такозване личне обавештајне службе генералисимуса Стаљина.

Сарадници Тајног бироа су формирали „Смерш” – најбољу специјалну службу у Другом светском рату.

* Руски спољнополитички експерт, професор Дипломатске академије МГИМО која припада МИП РФ

(следи наставак)

Факти

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Радовановић о званичном броју преминулих од короне: Највећа подвала у историји српске медицине

4.3 (3) Епидемиолог Зоран Радовановић изјавио је да не одступа од раније изреченог става да …

Александар Раковић: Јововић, Фон Штауфенберг и света освета

3 (2) Нема никакве разлике између чина Благоја Јововића и чина Клауса фон Штауфенберга. Када …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *