fbpx
Насловна / Став / Шта је алтернатива?

Шта је алтернатива?

„Добро, лепо је све то што кажеш, али хајде да чујемо шта је алтернатива. Лако је само критиковати. Шта ти, мој брајко, нудиш и шта предлажеш да се ради?“ У донекле различитим формулацијама, ово је лајтмотив који се провлачи кроз део критичких коментара на текстове које годинама објављујем на овом месту. У последње време, овом стандардном приговору придружио се још један, који спочитава злонамерност, то јест, да је стална мета актуелна власт (читај, Вучић – јер у Србији никакве друге власти ни институције нема), и да ми „ништа није добро“ што са те, „режимске“ стране долази.

Разуме се, део те критике се може игнорисати као злонамеран. (Уосталом, познато је да је у Србији увек много боље и лукративније „храбро“ критиковати ону бившу власт.) Може се, такође, рећи да није обавеза колумнисте да даје позитивна решења и може се присетити оног Скерлићевог одговора на сличне замерке које су му својевремено упућиване, додуше, више због књижевних ствари: „Ја можда не умем да носим златна јаја, али врло добро знам да препознам мућак.“ Али макар једним делом ове примедбе ипак завређују одговор, чак и независно од (не)добронамерности оних који их изричу.

Елем, шта је алтернатива актуелном политичком курсу и шта би то Србија требало да уради и какву политику да води – кад „није Швајцарска“ и кад „нема атомску бомбу“. При чему ова „духовитост“ са Швајцарском и атомском бомбом служи да се демонстрира немоћ и већ у старту обесмисли свако озбиљно трагање за политичким и економским алтернативама. Јер, тобоже, мали смо, бедни и слаби – и једина нам је нада да се неко велик и моћан (ту се обично мисли на Вашингтон или Берлин, евентуално, Москву) смилује и буде тако добар да нас, мале и недостојне, узме под своје моћно окриље. И само се ради о томе да „паметно“ одаберемо најпогоднијег „заштитника“ и господара – а то у преводу обично значи пледоаје за оног (тренутно) најмоћнијег и најагресивнијег. И онда се та, у суштини, „недићевска“ политика још правда и рационализује позивањем на „обреновићевску“ политичку мудрост.

Шта, дакле, предлажем као контрапункт тренутном курсу? Укратко, економски и политички „суверенизам“, ослањање на сопствене снаге и вођење рачуна првенствено о сопственом интересу. „Ха. Па, шта хоћеш – то мање-више и Вучић каже“, већ чујем примедбе. Али у томе и јесте проблем. Каже, али не ради – већ ради све супротно томе. Зато што политички и економски „суверенизам“ у овом смислу који имам на уму није компатибилан са политиком „евроинтеграција“ по сваку цену, коју спроводи (и) ова влада. Није компатибилан са снисходљивим односом према страним моћницима (што у случају Ангеле Меркел већ иде до неукуса), ни са Бриселским споразумима, нити са „пузајућим“ приближавањем НАТО-у. А још је мање компатибилан са поданичком политиком према страним инвеститорима и најављеном практично комплетном распродајом јавног сектора (ПКБ, ЕПС и наново „Телеком”) по налогу ММФ-а и диктату међународне финансијске олигархије.

Аргумент да морамо све да распродамо зато што је јавни сектор „огрезао у корупцији и непродуктиван“ апсолутно је труо и лицемеран. Па актуелна власт (читај, Вучић) има све могуће полуге моћи и ингеренције да свуда постави способан менаџмент по критеријумима стручности. Нико их у томе не може спречити – па зашто то онда не ураде?

И ова последња светска економска криза нас је могла поучити да без јаке националне привреде (па макар она била штићена неком врстом привилегија и протекционизма) нема ни јаке и стабилне државе. И то подједнако важи и за јавни и за приватни сектор. Писао сам већ о томе. Без националног – и национално контролисаног – капитала нема националне државе. Да не буде неспоразума, не мора то уопште бити „Делта“. Може бити, на пример, ДИС. Или, пак, неко трећи, неки конзорцијум домаћих привредних субјеката који би, уз владину подршку, контролу и благослов, направио регионалну експанзију и ослободио Србију понижавајућег колонијалног положаја који тренутно има не само у односу на велике светске играче, него чак и на регионалне економске и политичке „чимбенике“, попут Хрватске, „Идеје“ и Ивице Тодорића, на пример.

Немам ништа против човека. Кажу да је вредан и способан предузетник. Али се не бих кладио да су му баш само те врлине – а не, рецимо, дугогодишња и систематска подршка хрватске државе – омогућиле да постане највећи привредник на простору бивше Југославије. И како је могуће да смо више од десет година слушали о „монополу Темпа“, а да је та прича потпуно замукла оног часа када је Темпо откупио белгијски „Делез“? И како то да данас нико не труби о „монополу Ивице Тодорића и „Идеје“ (или бар „дуополу“) иако је он у међувремену „анектирао“ „Меркатор” (који је претходно откупио „Роду”), па тако само на потезу од Славије до Теразија, дакле, у центру центра Београда, има најмање четири велике „идеје“ и тек један или ни један други објекат ове врсте?

Знам да вам то није приоритет. Али ипак размислите мало о томе у ове летње дане – док се хладите у пријатним „Идејиним” објектима и сладите „Фрикомовим” сладоледом.

Ђорђе Вукадиновић, Политика

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Вукадиновић: Зашто Бернар Анри Леви и Тони Блер нису проглашени за „персоне нон грата“ у Србији?

Посланици у Скупштини Србије тражили су данас обавештења о посети француског филозофа Бернара Анри Левија …

Ђорђе Вукадиновић у емисији „Лични став“: Вучић није ни дошао на власт изборима, и само њима неће ни отићи (видео)

Опозиција није у стању да сама из својих редова изнедри председничког кандидата јер су сви …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *