Врховни касациони суд заузеће став поводом судске праксе у предметима о стамбеним кредитима у швајцарским францима, сазнаје незванично „ Политика”. О овом спорном питању, суд ће се изјаснити ускоро, посебно после прве правоснажне пресуде коју је у корист власника кредита донео Апелациони суд у Новом Саду.
Став Врховног касационог суда требало би да послужи нижестепеним судовима који одлучују о хиљадама оваквих предмета у целој Србији, а судска пракса, после тога убудуће би била уједначена како се не би догађало да неко у Нишу, на пример, добије спор против банке, а у Суботици га изгуби.
Да Врховни касациони суд мора што пре да се изјасни о проблему грађана задужених у швајцарским францима недавно је у интервјуу за „Политику” изјавио судија Уставног Суда др Драгиша Слијепчевић. Он је нагласио да је став Врховног суда важан да би се спречиле све штетне последице било каквих спорова.
– Требало би да заузме јасан став, да се проблем не би свео на то да првостепени суд пресуђује једно, а другостепени предмете враћа због формалних разлога – рекао је судија Слијепчевић.
На саветовању судија које је пре неколико дана одржано у Врњачкој Бањи опет је било речи о банкарским уговорима и стамбеним кредитима у швајцарским францима. Весна Субић, судија Апелационог суда у Београду, имала је излагање о судској пракси, која се односи на уговоре за кредите са валутном клаузулом. Она је указала да се за сада разликују ставови првостепених и Апелационог суда када је реч о тужбама за раскид уговора.
– Првостепени судови сматрају да нема разлога за раскид уговора због измењених околности, док је Апелациони суд у Београду заузео став да би требало извођењем доказа (вештачењем) поуздано утврдити да ли су због енормног скока девиза у односу на динар, од закључења уговора до подношења тужбе, уговори изгубили основ. Да ли су корисници кредита у време узимања ових зајмова могли да предвиде оволики скок швајцарског франка и да ли је промена курса утицала на њихову могућност да и даље испуњавају своје обавезе по уговору – наведено је у излагању судије Субић.
Иначе, одлуке судова који одлучују о ништавости ових уговора са валутном клаузулом, одредби о промењивој каматној стопи, али и тужбама за раскид уговора због измењених околности значајни су, како се чуло у овом излагању, не само због грађана или банака, него и због судова и судске праксе која би требало да се уједначи.
– Када је реч о ништавости уговора у целини, судска пракса јесте уједначена и то тако што судови сматрају да су уговори о динарским кредитима са валутном клаузулом између грађана и банака пуноважни у смислу форме и садржине, јер испуњавају услове прописане Законом о облигационим односима – сматра судија Апелационог суда у Београду.
Судска пракса је уједначена и када је реч о одредби о промењивој каматној стопи у складу са пословном политиком банке. Судови сматрају да су ове одредбе ништаве јер су у супротности са основним начелима облигационих односа, пре свега једнаке вредности давања. Овлашћења банке, да висину каматне стопе у складу са пословном политиком, обавезу корисника чини неодређеном и неодредивом.
Последица поништаја ове одредбе је да су банке дужне да клијентима врате разлику за преплаћене износе, с тим да и даље постоји разлика у одлукама судова у којој валути би требало да им врате новац (динари или девизе у динарској противвредности на дан исплате). Судови се различито односе и када је реч о камати, односно да ли тужиоци имају право на камату на сваки појединачни месечни износ који су преплаћивали банкама или на камату од дана подношења тужбе.
Аутор: А. Петровић – Ј. Антељ, Политика.рс
Фото Жељко Јовановић
