Јахачи медијске апoкалипсе

0
(0)

„ Шта?! Србија – мета медијске агресије Запада… Kакве глупости, још једна теорија завере!“. Пред камерама Студија Б, надмено ми се, право у лице, овако обраћа заменик министра инфомисања СФРЈ, Хасан Ченгић. Година 1990. То је будући министар војни Алије Изетбеговића, брат Мустафе Ченгића најмоћнијег међу ратним профитерима у стратешки испровоцираном грађанском рату у БИХ.

Хасан јe главни гост на округлом столу око кога сам, уз пристанак директора опозиционог ТВ Студија Б Којадиновића, и асистенцију глодура Рогановића, у оно време најгорљивијег портпарола „слодобних новинара“ и медијатора жучних дебата опозције са влашћу, окупио кључне актере инфомисања некадашње Југославије: представнике савезне владе, директора и глодура агенције Танјуг, главне и одговорне уреднике писаних и ТВ медија.

Поручује Ченгић свима њима и јавности окупљеној пред екранима, а у име раштимованог државног врха, иначе већ увелико распадајуће федерације „на Титовом путу“, да „танјуговац нема друга посла, него измишља некакав непостојећи антисрпски медијски фронт“.

Одбацује, дакле, и то као званичну оцену државног врха, сваку помисао да је Београд пред незаустављивом агресијом атлантистичких медија, фаланги будућег НАТО интервенционизма. Прво у Босни, па над Србијом.
А савезне власти, које су нешто раније упрегле Танјуг и савезну телевизију као ексклузивне „сведоке“ за лажно извештавање из Букурешта и Темишвара, о некаквим „десетинама хиљада жртава режима“ током обарања Чаушескуа, разуме се, верују свом функционеру.
Како и не би, кад су сви они редом, припадници титове номеклатуре, уплетени у ту западну медијску фалс флег операцију. И том „подухвату“ је бивша несврстана агеција подметнута као тројански коњ зарад пуне кредибилности пропаганде Запада у вези са оправданошћу рушења режима у Румунији. У којој саучествује и Јељцинова Русија.

Та превара, у којој су, по налогу ССИП и његове обавештајне службе СИД, Танјуг и РТС подметнути као тројанци да сведоче о „аутентичности“ прве ружичасте револуције, касније ће постати бумеранаг, који се прво о главу обио необјашњиво флегматичној републичкој власти у Београду – макар само немом посматрачу, ако не и саучеснику, те инфомативне преваре.

Налогом кртица савезне владе, који су колегију агенције издали „привесци“ ЦИА-е и МИ6, извршен је пресудни утицај да Танјуг и РТС, извештавањем из Букурешта, афирмишу прву у низу обојених револуција, од којих се последња управо одвија у Јерменији, Путину на прагу. А она „наранџаста“ га је пре тога већ угрозила, у Украјини.

Поход из Букурешта

Ова прљава медијска работа из Букурешта, где су камерама, као жртве режима, потурани лешеви извучени из хладњача и мртваци из свеже раскопаних гробова, потом ће постати модел специјалног рата против истине и идејни основ свих конструкција повода за интервенције типа Маркале, Сребреница, Рачак, Батајница.
Без Букурешта и вешто подметнуте и злоупотребљене агенције бившег Титовог „информативног Титаника“, не би било ни тако успелог пучистичког октобра у том истом Београду. А можда ни муњевитог пожара тих размера арапских и свих осталих, долазећих – чеченских, ирачких, либијских, украјинских, сиријских и других „пролећа“. Нити ужасних плодова деструкције – стотина хиљада мртвих, претежно деце и цивила.

И зато не чуди дрскост, дволичност, самопоуздање и олакост геста савезног функционера из беговске породице Ченгића, са којом је пред камерама, баш у јеку припрема за пуцањ у Сарајеву, дезавуисан у Студију Б уредник емисије „Танјуг јавља“.

А баш кроз руке овог новинара и уредника, водитеља емисије, свакодневно почетком деведесетих, пролазе стотине агенцијских спинова и лажних оптужби водећих западних агенција, водећих медија, Радио Ватикана, о „геноцидним плановима великосрба и Србије“.

Колико је било могуће на таласима Радио Београда 2 које је користио, Танјуг је сваког радног дана од 11.30 до 12 јављао шта се иза брда ваља, а то су аргументовано коментарисали интелектуалци, професори, новинари, историчари, сви редом указујући на опасност која се надвија над Србијом.

Присутна је , минутажом чак и у већем обиму, јер је тако тражила савезна влада, друга страна, са својим контрама, представници НВО и опозиционе Србије – дакле, Весна, Зоран, Вук, којима је у Танјугу, једном недељно, сваког четвртка, отворен „округли сто опозције“, а његови закључци се упућују у свет, на четири језика, преко генералног сервиса агеције. Све редом – отворене антирежимске поруке. Редовно су то напади са платформе губитника Осме седнице.

То су, дакле, оне „мрачне деведесете потпуног медијског мрака и информативне диктатуре Милошевића“ који једва, 1992, четири године по доласку на власт, успева да се убаци у уређивачку политику агеције. И то тек пошто се Југославија дефинитивно распала. Дотле су агенцијски колегиј, под контролом министра Буде Лончара, као и већи део дописничке мреже, пуном паром радили у корист Милошевићеве штете.
Зато не чуди што је, поучен тим искуством, Вучић драстично смањио Танјуг, са 400 на свега 40 себи лојалних новинара, претворивши га у своју личну, лојалну агенцију, а о трошку државе. Далеко, дакле, аутократскије него и сам Тито, његов узор, за чије је потребе Танјуг и створен 1943.
У радијски дебатни клуб критички интонираног коментарисања вести страних извора укључују се масовно, на дежурни телефон, слушаоци које емисија директно пушта у етар. А „Танјуг јавља“, који себе свакодневно најављује као „слободни и независни радио“ у Србији све више почињу да доживљавају као неку врсту демократске трибине.

Супротно жељи ССИП и дела колегија, емисија није окренута ни одбрани ни нападању Милошевића, већ превасходно указује на то да је он само лажна мета, а да је истински циљ – разарање Србије.
А започето на „Танјуг јавља“, које се отргло матици стамболићевске уређивачке политике, у општој предратној информативној гунгули немогуће је преко ноћи прекинути. Јер телефонски извештаји са лица места афирмишу и брзину и свеприсутност агенције како код куће, тако и у свету, а финансијски прилив је изненађујуће велики. Тек после октобра, ДОС преноси емисију у посед сорошевске БЕТЕ.

Медијске хијене

Хорде медијских хијена на старту деведесетих, на задатку су дан и ноћ. Нешто као у недавној афери Скрипаљ која је Путину, без икаквих доказа, инпутирала да је руски Борџија. Није важно што је утврђена лаж, дипломатски рат против Русије је покренут, и то као претходница неког много опаснијег, већ испланираног, чија је међустаница ракетирање града Думе у Сирији.

Као дописник агенције у Риму, па потом у Женеви, био сам, током суровог медијског рата против Срба и Србије, сведок немерљивих заслуга својих колега (често хонорараца западне медијске машинерије) за антисрпску кампању, згранут убитачним цинизмом у том послу такозваног „слободног и независног новинарства“, а у креирању матрице демонизације сопственог народа. После октобра, бројни међу њима постају амбасадори, лидери НВО, „независних“ новинарских удружења, један чак и министар спољних послова – алијас Дража и шампион Прелетачевић.

Четири године после округлог стола Студија Б, где је неславно пропао мој наивни покушај да пренем комирану и слуђену јавност, обрео сам се, 1994, у лабораторији производње „правде и истине за Балкан“, усред антисрпског перформанса дописника водећих светских телевизија, радија и листова, у Палати нација у Женеви.

Лица искривљена од беса, исплажени језици, букарање греленим ригањем „ууу… уа…“, некакво режање, мумлање из кога се дало разабрати да се ради о повицима: „говна“, „убице“, „фашисти“, очи испуњене опаком мржњом. Нешто налик лајању бесног пса – то је била емотивна сплачина која се, на излазним степеницама сале за преговоре у Палати, сручила на Младића, Караџића и Крајишника, на званичну делегацију РС. Година 1994, август, Женева.

Био сам потпуно затечен. Тек пристигао као дописник Танјуга у обећану Швајцарску, земљу кукавица, чоколаде и „преговарања о миру на Балкану“. Запрепaшћен тим варварским наступом западњачке журналистичке коњице, наоружане атавистичким мрзитељством према Словенима, усмереним ка Русима пре свега, али – ако Руси нису на дохват руке, добри су и Срби. Ипак, недовољно за задате циљеве понижавања до краја тог, по њима, наводно, инфериорног дела беле расе.

Као да су дописници и „дописнице“, непријатно мушкобањасте, држали све време поред узглавља Мајн Кампф, а не Библију или повељу о људским правима и слободи штампе – у шта се они, иначе, у свим својим текстовима, заклињу, заоденути својим лажним човекољубљем и наводном борбом за истину.
Бахато су, у стакленој палати на ћувику изнад Женевског језера, обрубљеног луксузним ВИП клубовима, јахтама, ови преплаћени припадници „седме силе“ изагравали богомдане делиоце правде и истине. Копирајући Аманпурову, и опредељени, без изузетка, за једну страну.

За ту срамну работу свакодневно су им „стрингери“, хонорарци са терена, потплаћени новинарски компрадори из Београда, Загреба и Сарајева, слали сировину за убитачну муницију медијског рата против Срба и Србије. Били су то, готово редовно, најбољи ђаци кумровачке политичке школе, деца Титове номенклатуре, носиоци долазећег новинарства и предстојеће постоктобарске „промене свести“. У дубокој конспирацији служби и прелетача из титоизма у неолиберализам, припремала се и кадровски размештала та дружина, а у сусрет распаду Југославије.

Стасали су, неретко одгајани и пупчаним врпцама повезани са „централама“, нови идоли нове журналистике – тијанићи, марићи и потоњи следбеници, чије су перјанице, однедавно, вучићевићевци.
Они су започињали још у транзиционој Ђинђићевој „Демократији“, обревши се данас у својству корифеја медијске деспотократије Александра Вучића, ликвидационог управника судбине Косова, да га подрже, отворено или околишно, како је већ стратешки пожељно, после сваког његовог потеза и изјаве, ма колико били кратковиди и штетни по Србију. Заиста, шта би Србија без вољене Немачке која је, својевремено, преко свог министра унутрашњих послова Клауса Кинкела, „краљу тргова“ понудила план за 9. март 1991, у ствари покушај државног удара и придобијања војске и полиције на своју страну, што је успело непуну деценију касније, 5 октобра 2000, уз подмазивање од сто милиона долара.

Кумровачки птићи

Још током осамдесетих, али још интензивније деведесетих, лиферовани су нови кадрови журналисти у кључне медије са седиштем у Београду. Право из Брозовог семеништа Кумровца, а све под будним оком Хрвата Шувара, Словенца Доланца, заједно са премијером СФРЈ, Босанцем хрватског педигреа Микулићем, па министрима спољних послова – Врховцем и његовим наследником у разбијању СФРЈ Будимиром Лончаром.
Мада умешан до грла у аферу увоза калашњикова из Мађарске у сам освит распада СФРЈ 1991, а за потребе сецесионисте Туђмана и ХДЗ, о чему је „Танјуг јавља“ известио свега неколико минута по преласку шлепера у Југославију, и све време саветник Фрањи у рату за разбијање Југославије, ових је дана овај првоборац хрватског сецесионизма, у својој 94. години, позван да гостује у најгледанијој политичкој емисији РТС – „Око“.

Посађени су ови новинарски компрадори, одабиром по подобности, као фронтмени будућег медијског рата против Србије, а из срца Србије, у аутодеструктивни систем планираног српског самопорицања и беспоговорног прихватања свих кривица и критике патриотизма као „српског шовинизма“, баш док су се Србија и САНУ повијале под теретом оптужби у вези са, наводно великосрпским, меморандумом.

После петооктобарског пуча, прометнули су се ови „борци“, са НАТО стране, рата против српског народа, у амбасадоре, директоре и уреднике сорошевских медија и агенција, у главешине НВО, глодуре такозване жуте, Западу псеће одане, медијске фаланге.

По њима, а следећи матрицу Константиновићеве „Филозофије паланке“, у Србији је, као наводно огрезлој у паланачком духу и шовинизму, родно место нацизма и фашизма. Није то, дакле, ни британски расизам на југу Африке, нити конц логори за Буре и гета за урођенике. Све у том и таквом извештавању данашњих српских медија функционише баш као код страних дописника из Женеве пре готово четврт века. Редовно у режији спина, спектакла виртуелне стварности прожете лажима.

Мој извештај агенцији Танјуг о понижавању тројке преговарача РС, које је мудрима све казивало о будућности која и нас у Србији чека после Дејтона, па Рамбујеа, на матрици неоколонијалне западне „одбране људских права на Балкану“, није угледао светло дана, захваљујући баш оваквим уредницима, који тек 1994. колективно прелећу из државне у Сорошеве новинске агенције, да би, мало затим, тражили укидање Танјуга, колевке професије у којој су одрастали у љуте и добро плаћене противнике „српског национализма и шовнизма“, како упорно крсте преостале, презрене патриоте. Та нит извештавања агенције негована је још од њеног оснивања у Јајцу.

Повлачење пред медијским интригама Запада почело је још после Брозове смрти, а радо је прихваћено међу троцкистима из номенклатуре, који су се, десет година после његове смрти, припремали за пад Берлинског зида и прелет из комунистичких капиталиста у неолибералне.

Нема разлога да се чудимо ономе што нас сналази данас у информисању које је у рукама Сороша и Петреуса. Није освануо у штампи, још почетком јануара 1995, ни извештај овог дописника из Женеве о срамотном дочеку Нове године у главном холу европске испоставе ОУН, где су страни дописници, маскирани у Радована и Ратка, са српским шапкама на глави, у присуству своје „новинарске војске“, шутирали у гузицу специјалног изасланика ОУН Јасушија Акашија – само зато што је покушао да буде макар мало непристрасан у повереној му мисији у БИХ.

Сви су се громко смејали. Осим мене. Била је то главна тачка свечаног дочека нове ратне године на Балкану, која је крунисана Србима и намештеним „геноцидом“ у Сребреници, заједничком операцијом ЦИА-е и одметнутих делова служби и данас привржених титоизму.

А када неко и проговори истину о свему, о путу издаје без алтернативе, чак и у пола гласа у забаченом медијском буџаку, војска плаћеника инсталираних у НВО и купљених новинара по кратком поступку му натиче лудачку кошуљу, проглашавајући га за фашисту. Мада су неофашизам и неонацизам у пуном залету управо на оној другој страни, глобалистичкој, која заговара холокауст над свима који не желе да се сагну и покоре њиховим НАТО послодавцима.

Све ће, ипак, оној агенцији „Нове Југославије“ а без Југославије, четвртој на свету све до „оног“ октобра, када је у поноћ између петог и шестог, на кратко, била угашена, бити опроштено. Макар због брзог, тачног, убитачно прецизног и, посебно са Косова, херојског извештавања тима новинара, о агресији 1999. Њима се Србија, и том Танјугу, никада није достојно захвалила.

Једином гласу истине у свету о „хуманизму“ НАТО, који је данас човечанство довео на руб армагедона. То, надајмо се, схвата и Хасан Ченгић. Треба ли додати да ти журналисти нису били ни на чијој листи нити платежним јаслама. Они су само радили свој посао, бранећи истину и отаџбину, жртву неонацизма.

Драган Милосављевић

ВасељенскаТВ

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Новац за медије, само режимским фирмама: Фирми основаној дан пре отварања конкурса шест милиона

0 (0) Резултати овогодишњег конкурса за суфинансирање медијских садржаја из области јавног информисања у Београду …

Др Мирјана Анђелковић Лукић: Пандемијска хистерија

5 (3) Живимо у опасним временима. Већ дуже траје борба између глобалиста и суверениста. У …

Један коментар

  1. Ех господине Милосављевићу, професији дугујемо поштовање јер нас хлебом храни. Домовини дугујемо сваку врсту заштите јер смо под тим небом поникли. Родитељима дугујемо сопствено родитељство.
    Но некако се испилио сој који ником ништа не дугује, све себи може дозволити, без дилеме….
    Сама сам била сведок догађаја које су ми тумачили људи са интернет презентације… У расправама се догађало да се понеко лати дијагнозе, истина није плаћен као дијагностичар, али је добро плаћен да замути воду, свестан да га једна бистра вода односи са медијске сцене… Нисам пристајала на све те „истине“па ме то и коштало. Свеједно и после свега не бих се другачије понела…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Send this to a friend