Миша Ђурковић: Проблеми у Српској

Најзаслужнији за Додикову победу је човек који је водио кампању – Владимир Беба Поповић, што се видело и по новим механизмима које је Додик користио и у постизборном процесу

За разлику од пре четири године, када га је само глупост Огњена Тадића сачувала од политичког пораза и губитка на свим нивоима, овај изборни циклус Додик завршава као апсолутни господар целе политичке сцене у Српској. Штавише, Човићев губитак места у Председништву води ка томе да велики део преосталих Хрвата у БиХ Додика доживљава и као заштитника својих интереса у Председништву.У понедељак, седамнаестог, два месеца после октобарских избора Република Српска је добила нову владу, чиме је фактички окончан процес попуне институција на нивоу ентитета. Остало је још да се види како ће се решити питање састављања Савета министара на нивоу Босне и Херцеговине. Након састанка Председништва БиХ (одржаног без заставе Републике Српске), Додик је врло оптимистично најавио скоро формирање „владе БиХ“ са Србином на челу. Овај прагматизам око заставе је најава врло сличног прагматизма и око формирања Савета где се очекује да се СНСД после четири године врати и на овај ниво власти, и то у коалицији са СДА!

Ко је пратио овај циклус у Српској видео је како је читава кампања СНСД била базирана на застрашивању народа причом о томе како опозиција у служби западних центара моћи припрема обојену револуцију у Српској. Последње две недеље кампање обележило је стално емитовање документарних пропагандних филмова на РТРС који су приказивали деловање Отпора, разних обојених револуција широм света и најављивали да ће опозиција покушати да преко улице уради исту ствар и у Српској. Дешавања на Тргу крајина, протести већ заборављеног Давора Драгичевића и његове претње, фактички су изванредно послужили управо ширењу овог осећаја страха. У све то се уклопила потпуно безидејна опозиција, такозвани Савез за побједу, који је водио кампању без кампање очигледно стављајући све своје наде у Драгичевићев протест. Уз стандардне балканске механизме додатног обезбеђивања гласова путем коришћења државних ресурса, СНСД је остварио неочекивано велику победу.

Велики део заслуга за ову победу иде на рачун председника Србије који је Додику обезбедио значајну финансијску инјекцију пред изборе, и очигледно се током избора ставио на његову страну. Ипак, најзаслужнији је човек који је водио Додикову кампању, Владимир Беба Поповић, дајући свој карактеристичан печат, а што се видело и по новим механизмима које је Додик користио и у постизборном процесу. Поповић је, занимљиво, тиме заокружио простор Црне Горе, Србије и Српске. Оно што је било посебно фасцинантно јесте да је сада радио такозвану проруску кампању на исти начин као што је пре две године за Ђукановића радио антируску, про-НАТО кампању. Наравно, два месеца после избора више се нико не сећа било какве приче о украјинском сценарију, али посао је врхунски одрађен.

Међутим, они који нису поштоваоци Поповићевих метода, а брину за судбину Српске, имају много разлога за бригу након начина на који је Додик саставио владу и „реконструисао“ партијску сцену у Српској. СДС као странка која је правила Српску, а и даље на терену има јаку инфраструктуру, сасвим је разваљена у врху, где се тренутно одвија борба између оних који би по Чавићевом сценарију да претрче код Додика и других који сматрају да партија мора да настави борбу против Додика. Иванићев ПДП је остао уз Говедарицу, а и једнима и другима ће велики проблем бити губитак учешћа у власти на нивоу Савета министара. Звезда прелазног рока је бивши трећи члан ове коалиције, Драган Чавић, који је – упркос најгорим увредама које је упућивао Додику – без икаквих проблема претрчао код победника и добио једно министарство у новој влади Радована Вишковића.

Већи проблем је начин на који се Додик понео према свом најближем коалиционом партнеру ДНС Мирка Павића. Незадовољан великим успехом који је ова партија направила на изборима, Додик је одмах после избора поцепао ову нараслу структуру, одвајајући председника скупштине Чубриловића и још један део посланика. Сада у влади истовремено седе два Павићева министра и један припадник Чубриловићеве групе?!

Наизглед Додик има све разлоге да буде задовољан. Но, упућени људи тврде да он једини у својој странци разуме велике проблеме и изазове који предстоје и њему и Српској. Економска ситуација у Српској већ дуго није добра. Новац који је стигао од Телекома и продаје рафинерија одавно је отишао, углавном у потрошњу. Српска већ дуго своју ликвидност мора да обезбеђује задуживањем или уз помоћ коју добија од Србије. Наговештаји неке озбиљније инвестиције не постоје. Други највећи проблем је прилично велики одлив становништва. Република Српска је најслабије насељен простор на Балкану, наталитет је за разлику од ратних година на све нижем нивоу, а као и из других балканских држава, масовно одлазе млади и образовани, али и возачи, лекари, медицински и социјални радници итд.

Додик је и даље на црној листи САД, у сталном рату са једним делом америчке администрације и Високим представником. Први документ са којим је у Председништву БиХ морао да се суочи јесте Мапа пута за кретање ка НАТО, што је Западу очигледни приоритет, а Русима једино што не могу да прихвате.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 20. 12. 2018)