Фељтон

Одговорност српске елите у преломним временима (1. део)

Под елитом подразумевамо најобразованији круг људи из културе, политике, економије и војнобезбедностних институција, односно круг људи чији највећи утицај на дешавања у српском друштву сматрамо неспорним. То је круг људи који има моћ у култури, политици, економији и војнобезбедносним структурама као најважнијим местима моћи према савременим концептима управљања државама (друштвима), односно то је круг људи који су носиоци моћи у времену своје јавне делатности.

Овде ћемо изнети свој став о одговорности елите српског народа у преломним временима.

Под преломним временима сматрамо она временима у којима су догађања од тако великог значаја да се њихов утицај протеже кроз све сегменте друштва (државе) у дугом времену, од више деценија до неколико векова.

Неспорно је да је Косовски бој преломни догађај у српској историји, а време у коме се одиграо преломно време које раздваја све догађаје у српској историји на оне пре и после те битке. Учешће српске елите у Косовском боју, односно њен одговор и избор у том преломном времену највећи је степен храбрости и тако је моћан да се утемељио у српску културу, историју и национални идентитет за сва времена. И одговор патријарха Арсенија III Чарнојевића (Црнојевића), односно Српске православне цркве која је, да би сачувала православље, културу и српски народ изабрала сеобу и трајање на новим просторима, пример је стратешке одлуке у преломном времену чији се ефекти протежу на све будуће векове. На етици косовских јунака заснива се јунаштво Карађорђа и његових устаника у стварању нове српске државе засноване на традицији средњовековне државности, па је то њихово величанствено дело трајни темељ Србије од тада до данас, а, сигурни смо, и у свим будућим временима. Завет ослобођења Косова и Карађорђев успех у обнови Србије водили су српску елиту ка ослобођењу од туђинске власти свих српских етничких простора.

У ослободилачким ратовима крајем XIX и почетком XX века Србија је од Османске и Хабзбуршке империје ослободила остале српске етничке просторе, па су Срби из свих покрајина од 1918. године држављани једне исте државе, Краљевине СХС (Југославије) којом управља династија Карађорђевића. У свим претходно побројаним преломним временима српска политичка елита (државно или устаничко вођство) и црквена елита (патријарси, епископи, свештенство) имали су потпуно усаглашене стратешке циљеве у вођењу српског народа.

Други светски рат и немачка окупација Југославије преломни су догађај у српској историји чије последице се протежу до данас.

У току овог рата један део елите српског народа стао је уз комунисте и изазвао грађански рат у коме је део Срба први пут у својој историји вршио прогон и погром над својим свештеницима и рушио своје цркве. Комунисти су заједно са југословенском војском Драже Михајловића рат против фашистичке Немачке почели у Шумадији и изазвали велике одмазде у Краљеву, Крагујевцу, Мачви и другим местима. За неколико месеци Немци су стрељали десетак хиљада Срба, па је српска национална елита (и ЈвуО) одлучила да обустави радикални отпор Немцима, да не ратује за Совјете и Енглезе, већ да штити биолошки опстанак српског народа и прогнала је комунисте из Србије. Од 1941. године до 1944. комунисти су скоро све своје борбене активности спроводили на територији Независне Државе Хрватске и то је, поред геноцидне политике усташког вођства, један од разлога што је страдање Срба тамо било највеће.

После свршетка Другог светског и грађанског рата комунисти су дошли на власт и Српску цркву су изопштили из јавног деловања. Комунисти су у складу са својим циљевима утврђеним на Дрезденском конгресу 1928. године разбили српски етнички простор стварањем република и покрајина у до тада јединственој Југославији и по тим границама се та држава и распала после пада Берлинског зида. Политичким одлукама ЕУ (под вођством Немачке) и САД, касније подржаним војним акцијама НАТО-пакта, растурена је СФР Југославија. После распада Југославије (1992. године), државе коју су створили, Срби су у ситуацији да у новостворене четири регионалне државе имају статус националне мањине (Словенија, Хрватска, Федерација БиХ и Македонија), у две се боре за статус народа који може самостално да одлучује о својој судбини (Република Српска и Црна Гора), а из покрајине Косово и Метохија су готово у потпуности протерани. Срби се данас налазе у ситуацији скоро истоветној оној пре ослободилачких ратова против Османске и Хабзбуршке империје.

После прекида у време комунизма српски национални идентитет поново је и црквен, православан, па само наша Црква успешно прелази новонастале границе у српском етничком простору и уједињује Србе у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Хрватској, Совенији и Македонији и само она чува идентитет Срба у САД, Канади, Немачкој, Аустрији и другим европским земљама. Држава, тачније владајућа политичка елита, не извршава своје обавезе према Србима ван Србије за шта је одличан пример ћутање о кршењу права наших сународника на употребу ћирилице. Реално, то и није изненађење ако погледамо понижавајући статус ћирилице у Србији, који су јој одредиле данашња политичка и клутурана елита.

Данас, гледајући са временске дистанце резултате комунистичке победе у грађанском рату и резултате њихове политике током вршења власти, јасно је да је српска национална елита била у праву када их је осуђивала као највеће непријатеље српског народа. У моменту покајања и искрености то је признао комуниста и песник Танасије Младеновић рекавши: „Ми, српски комунисти издали смо свој народ”.

Српска елита, посебно политичка и културна дужне су да непрестано српску јавност подсећају на погубне последице комунистичког решавања националног питања у бившој Југославији на данашњу позицију Срба, а како би њихова национална свест била чврста и отпорна на неокомунистичке манипулације које се преко медија стално пласирају.

После победе у Другом светском рату и доласка на власт комунисти су део српске националне елите побили, а остатак уклонили са свих функција у државном апарату и забранили јој јавно наступање. Ко није био члан КПЈ/СКЈ, био је морално-политички неподобан и онемогућен му је сваки напредак. Уведен је једнопартијски систем и одузета имовина свим богатијим Србима, па је тако уништена пословна елита формирана у временима после Карађорђевог устанка. Држава, тачније Комунистичка партија Југославије (од 1974. године, републичке и покрајинске партијске организације) управљала је национализованом и отетом имовином. После пада Берлинског зида (прецизније економског банкрота комунистичких економија) све источноевропске комунистичке земље напустиле су тај концепт управљања друштвом, у своје правне системе вратиле институт приватне својине и тржишно пословање.

Истовремено су уставним променама те државе организоване као парламентарне републике са вишестраначким политичким системима. Током транзиционог периода из комунистичког у тржишни систем, комунистички властодршци (синови и унуци комунистичких државних и партијских вођа) су у пљачкашким приватизацијама присвојили највећи део бивше државне имовине и данас чине већину економски најбогатијих слојева у бившим комунистичким земљама. У Србији после чувене Осме седнице (крај септембра 1987. године) ЦК СК Србије победничка комунистичка фракција предвођена Слободаном Милошевићем спровела је чистку на свим нивоима власти и из јавног политичког деловања уклонила све присталице противничке, поражене фракције Ивана Стамболића.

Победничка комунистичка фракција (синови и унуци њених комунистичких државних и партијских вођа и њихови блиски рођаци) у пљачкашким приватизацијама присвојила је највећи део бивше државне имовине Србије и данас чини већину економски најбогатијег слоја у нашој земљи. Они су „нова класа“ богаташа тачно онако како је предвидео Милован Ђилас, најфанатичнији комуниста, касније изопштен и прогањан од своје партије због своје необуздане амбиције да после сукоба КП Југослвије са Стаљином дође на Брозово место. Српска елита, посебно економска, политичка и културна дужне су да непрестано српску јавност подсећају да су данашњи богаташи потомци комунистичких руководилаца, а како би се спречиле неокомунистичке манипулације да су то ДОС-овци, тј. припадници демократске опозиције која је на власт дошла октобра 2000. године. После пораза комунистичке фракције Слободана Милошевића (Социјалистичке партије Србије) један део комунистичких новобогаташа променио је страну и финансијски подржао неке од некомунистичких партија, али се не сме заборативи под чијом су заштитом настала њихова богатства. Колико нам је познато, нико из врхова политичких партија бившег ДОС-а (највиши и средњи ниво њихових структура, изузев „прелетача“) није „тајкун“.

Ђорђе Јањатовић (Сарадник удружења „Ћирилица“ из Новог Сада)

ВасељенскаТВ

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!