Појавиће се снимци мучења Беливукових жртви на којима се види и Данило Вучић?!

И напредњаци су схватили – идила је завршена, време је за свођење рачуна. Паметнији припадници картела већ се дистанцирају од вође и свега што су радили заједничким снагама. Глупљи и лаковернији још верују у чуда, надају се да ће Александар Вучић успети да избегне одговорност за пљачку и уништавање Србије, за нарко трафикинг, кријумчарење оружја, прање новца и остала кривична дела чије трагове не може да сакрије. Има и оних који су дубоко заглибили у криминал и корупцију, па очекују да их командант заштити. Државни функционери, полицајци, судије и слични бандити у његовом интересу су отимали јавну и приватну имовину, хапсили су и пребијали, окрвавили су руке, па сад мисле да он има обавезу да их спасава. Греше. Кад бежи, Вучић бежи сам. Брига њега за све око себе, не занимају га чак ни брат Андреј и син Данило, све ће да их пусти низ воду, само да би себе спасао. О очајничким потезима и плановима диктатора пише Предраг Поповић, заменик главног уредника Магазина Таблоид, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

У темеље идолопоклоничког култа Александра Вучића многи његови следбеници су уграђивали библијске мотиве. Мирослав Чучковић је с апостолском вером тврдио да је „Вучић ходао Нишавом, то је још један доказ зашто је он наш вођа“.

Пинкоидни јеванђелиста Небојша Крстић је клицао с љубављу: „Вучић је као Исус Христ“, али признао је да нема доказа за то, бар не пре него што буде распет. У старозаветном заносу, Марко Атлагић је, паметнији од страначких колега, тврдио да је „Вучић Србе, као Мојсије Јевреје, извео из ропства“ страних окупатора и „жутог предузећа“. Вучић заиста више личи на Мојсија, него на Христа. Превео је Србе жедне преко воде.

У том маниру, многи напредњачки разбојници сад су смањили амбиције. Ако вођа није бог, надају се да је бар Ноје. У Првој књизи Мојсијевој детаљно је описана предикција њиховог суочавања с одговорношћу: „И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле, покаја се Господ што је створио човека на земљи, и би му жао у срцу. И рече Господ: хоћу да истребим са земље људе, које сам створио, јер се кајем што сам их створио…“

Наравно, напредњаци читају само Информер, то је њихова Библија, али ипак инстинктом за самоодржање, какав поседују сви криминалци, од џепароша до главосеча, препознају озбиљност опасности која им прети.

Девет година су спроводили неваљалство велико, све мисли срца њихова биле су само зле, па сад дрхте од страха, уплашени поплавом која ће их почистити. Стиже поплава, а њихов Ноје прави барку само за једну особу, само за вољеног себе.

Александру Вучићу је вода већ стигла до грла. На дно га вуку изјаве дојучерашњих пословних партнера Вељка Беливука и Марка Миљковића, докази који откривају његову командну улогу у том гангу, као и трагови свих осталих злочина, који су Србију завили у црно. Вучић је криминализовао целу Српску напредну странку, све државне институције, Народну скупштину и Владу Републике Србије, правосуђе, спорт, медије…

Многи нормални људи, који су поштено радили свој посао, уплашени његовом агресивном самовољом, пристали су да буду саучесници у злочину над државом и народом. По његовом наређењу или с његовим одобрењем извршавали су најтежа кривична дела.

Најдубље су се заглибили његови најближи. Андреј Вучић је могао да буде пристојан радник Народне банке Србије, да полако и стрпљиво гради каријеру, као што је то радио његов отац Анђелко.

Међутим, није имао среће. Брат Алек га је увукао у криминал. Дао му је неограничена овлашћења, која су га брзо и лако претворила у симбол насиља и отимачине. Данас, чим неки несрећник закука да му је неко отео фирму, кафану, земљиште, било шта… Сви одмах погледају према Андреју, он је најсумњивији.

Још горе је прошао престолонаследник Данило, кога је отац гурнуо у друштво најмонстуознијих убица у историји српског криминала. Нема логичког објашњења зашто је Александар Вучић криминализовао сина. Сигурно је само да Данило није сам изабрао тај пут.

Аутор овог текста, као и многи други сведоци, упознао је Данила као добро васпитаног дечака, заинтересованог само за игру, спорт и школу, Дечак није имао среће, отац га је, као таоца, дао вођама „Јањичара“, да га они чувају, васпитавају, забављају, злоупотребљавају и увлаче у своје криминалне комбинације. Данило се, вероватно, добро осећао у друштву набилдованих и тетовираних насилника, који су му личним примерима показали да постоје и озбиљни криминалци, који отимају мишицама и утокама, а не само лажима и преварама, као што то ради његов отац.

Није тешко претпоставити да му се свидело присуство тестостерона, на какво није навикао у породици. Не схватајући да је кренуо путем без повратка, Данило је напустио факултет и школовање наставио на катедри професора Аце Рошавог, једног од вођа „Јањичара“. Наставу су спроводили на трибинама, по сплавовима и ноћним клубовима. Скупи проводи с јефтиним девојкама и свим осталим што воле млади, направили су од Данила ово што је данас – маскота мафијашког клана, који је оптужен за најмонструознија убиства.

Што је најгоре, Данило је постао терет за Александра Вучића. Ма колико се упињао да истрагу Беливукових злочина усмери што даље од Александра Видојевића, званог Аца Рошави, Бориса Карапанџића и осталих Данилових другара, то није могуће. Докази не дозвољавају да се избегне њихово медијско, па и судско процесуирање.

– Постоје небројена сведочења да је Данило Вучић подстрекивао на вршење кривичних дела, и т многоструких кривичних дела, везано и за дешавања на трибини, за спречавање навијања против његовог оца, и за разне друге ствари. Постоје сумње да је и сам починио нека кривична дела, али то још није потврђено. Сумња се да је присуствовао извршењу кривичних дела – тврди Милан Думановић, бивши инспектор Управе криминалистичке полиције Београда.

Думановић то тврди на основу сведочења неколико полицајаца, који су добро упућени у развојни пут Беливукове групе. И други сведоци, па и чланови породица Беливукових жртава, указују на улогу Аце Рошавог, који је поступао по налогу Данила Вучића, кад је организовао сачекушу у којој је брутално претучен Горан Величковић Гокси, вођа навијачке групе „Партизановци“. Неколико месеци касније, Величковић је отет и, претпоставља се, убијен у кући-клаоници у Ритопеку.

Пре неколико дана, кад су у јавност пласирани делови исказа Беливука и Миљковића у Тужилаштву за организовани криминал, Александар Вучић је схватио шта му се спрема. Притиснут доказима, Вучић се концентрисао само на то да купи време до следећих избора, како би нашао начин за бекство из Србије. Пошто нема поверења ни у кога од страначких сарадника, Вучић је излазне опције анализирао само са Андрејем и његовим оцем Анђелком. Није му се свидео закључак који је изнео Анђелко Вучић.

– Ти се сналази како знаш, али уради све што можеш да заштитиш Данила. Ако ништа друго, среди му да добије статус сведока сарадника – предложио је диктаторов званични тата.

Александар Вучић је са згражавањем одбио ту идеју. И њему је јасно да ће Беливук и други оптуженици да упру прст у Данила, како би гађали тату Алека. С девизом „ако падам ја, пашћеш и ти“, у судском поступку признаће да су насиље на Партизановом трибинама спроводили по наређењима старијег Вучића, које им је преносио млађи. Као доказе понудиће фотографије и снимке, и то не само с пијанки, него и из „бункера“ на стадиону Партизана или из Ритопека. Ако се појаве снимци злостављања Беливукових жртви, на којима се види да је присутан и Данило, биће то политички крај Александра Вучића. И, не само политички. После тога, мораће да седне на оптуженичку клупу, поред својих ортака Беливука и Миљковића.

Да би то избегао, Александар Вучић ће морати да прихвати предлог тате Анђелка. Пребацивањем одговорности на Данила покушаће да саботира судски поступак и прекине ланац доказа, који вуку ка њему. Вучић још није преломио, али кад дође стани-пани без много двоумљења понудиће Данилову главу да би сачувао своју.

Библијски Ноје је успео да молитвама умилостиви Бога, па да од потопа спасе своју породицу и све животињске врсте, како би се наставио живот на Земљи. Напредњачки Ноје Вучић милост проси од паразита из своје секте. На његов захтев, петицију подршке угледу председника покренуо је Александар Ђурђев, који је политички успон почео у Дверима, да би се касније обрукао на сто начина. Акција је доживела тотални фијаско. Не само по броју потписника, него и по нивоу њиховог ауторитета, али и по именима која су изостала с тог срамног списка.

Међу петсто несрећника, аутограм на властиту бруку ставили су бројни политиканти, који су Вучића искористили да се удоме на функцијама у државним установама, као и његови приватни дужници попут Дејана Матића, кога је вођа извукао из аутомеханичарске радње и поставио прво за председника општине Земун, а потом и на место директора Управе за заједничке послове републичких органа.

У том блату се уваљала и булумента средње и нижерангираних екс-радикала. Док је био директор Издавачког сектора Српске радикалне странке, Огњен Михајловић је учествовао у уређивању Шешељевих књига „Портпарол лоповске странке Александар Вучић“, „Санадерова мачкица Александар Вучић“ и „Српски барон Минхаузен Александар Вучић“, за коју је написао пикантан предговор, представљајући Вучића као патолошког лажова.

Михајловић, после свега, сад брани углед лажљивог лопова. Наравно, Михајловић и данас о Вучићу мисли исто што и пре, али овако отплаћује приватна дуговања. Вучић је Михајловићу и његовој супрузи Љиљани Мијоковић помогао да, супротно судским пресудама, задрже стан породице Барбалић, у који су се бесправно уселили пре 24 године. За разлику од њега, Марина Рагуш потписом на петицији којом од, не зна се кога, тражи заштиту угледа председника државе, инвестира у каријеру, коју жели да настави у Паризу као члан сталне делегације Србије при УНЕСКО. Из пословних разлога, како би добили простор у режимским медијима, Вучића су подржали разни естрадни типови као што су Киа Коцкар и полуписмени инфлуенсери. Ту је и Аца Лукас. Он је давно савладао лекцију: „Никад не говори истину, буди полтрон“. Правила је научио на тежи начин. Кад је био млад и неискусан, у интервјуу за магазин Свет признао је како је креснуо певачицу Хани, тадашњу супругу Жељка Митровића. Неколико година је био под санкцијама, а забрана приступа Пинку за народњаке је једнака смртној пресуди. После тога, кад се опаметио, Лукас би без двоумљења признао да га је креснуо Вучић, или Митровић, или обојица заједно, само да остане на Пинку.

Но, нису битни ови, као и многи други бедници који су се осрамотили потписом. За јавност, а и за Вучића, важнији су они који су одбили да учествују у скупљању крхотина идолопоклоничког култа диктатора у паду. Нема потребе да се набрајају имена свих напредњачких штеточина које су се дистанцирале од ове акције, довољно је истаћи пример Милована Дрецуна.

Дрецун је годинама успешно градио негативан имиџ у јавности и међу колегама из медија. Стаж на РТС-у обележио је симбиозом новинарства и патриотизма, онаквог какав су промовисали тврди кадрови испод шињела Слободана Милошевића. Кад се разгрне политиканство, које је саставни део његовог рада, Дрецуну мора да се призна да је оставио значајна сведочанства о ратним дешавањима у време НАТО агресије на СР Југославију. С друге стране, на питање зашто је аутор књиге „Други косовски бој“ пристао да подржава Вучићеву издају Косова и Метохије, може да одговори само он. Ипак, колико год био иритантан и недоследан, Дрецун није само такав.

Аутор овог текста је, по доласку на место главног уредника Правде, у марту 2007, тамо затекао Дрецуна. За четири колумне месечно, Дрецун је од Вучића добијао скроман хонорар. После годину и по дана, Вучић је редакцијски буџет растеретио Дрецунове апанаже. Љут као рис у пубертету, Дрецун је Вучића оптужио за најстрашнија зла, политичка и приватна. Сочним речником вршио је обдукцију Вучићевих превара и лажи. Иако је знао с ким има посла, касније је пристао да уђе у напредњачки картел. Сад је, одбијањем да потпише петицију за заштиту Вучићевог непостојећег угледа, потврдио уверење да је и он схватио да је дошло време за дистанцирање од вође. А, ако се и људи попут Милована Дрецуна склањају на безбедну удаљеност од диктатора, то је јасан сигнал да су свесни да стиже поплава, која ће их однети с политичке сцене.

Ко год има мало разума могао је на време да схвати да Вучић, кад пригусти, неће правити Нојеву барку, него варку. Вучићев морални компас увек показује у смеру његовог џепа. Све што је стекао у првих 15 година политичке тзв. каријере, Вучић је стекао захваљујући Војиславу Шешељу. Војвода му је дао посланичке мандате, убацио га у министарску фотељу и уселио га у државни стан, натерао га је да се ожени с већ трудном Ксенијом, а крстио му је Данила и Милицу. Дао му је политички статус, медијски га промовисао, решио му је сва егзистенцијална питања. Кад је Шешељ завршио у хашкој ћелији, да одговара за све што су заједно радили, Вучић му је отео странку и повео стравичну кампању у којој је компромитовао целу породицу свог кума. Шешеља је оптуживао за ратне и послератне злочине. Вучић је тврдио да је Шешељ преко своје супруге Јадранке од Луке Бојовића наручивао убиства неподобних новинара, па и Томислава Николића. Није их поштедео ни трачева о њиховој приватности. За Шешеља је говорио да се швалерише с Еленом Божић Талијан, а да Јадранка ужива у романси с једним срећком из обезбеђења Српске радикалне странке. Јавно се хвалио како је отплаћивао коцкарске дугове Николе Шешеља. Не би било пристојно да се овде помиње шта је све Вучић причао о Николиној жени Милици, такве гадости нека остану међу кумовима.

Ако је могао да на тако бруталан начин изда и понизи свог творца, шта тек могу да очекују други несрећници из Вучићевог окружења. Део из тог репертоара, с којим третира кумове и сараднике, Вучић и сада показује кампањама против још неколико бивших интимуса. На његовом удару се налазе кумови Небојша Стефановић и Славиша Кокеза, које оптужује за припрему државног удара и припрему његове ликвидације. Нешто нежнији третман, али такође с оптужбом да призивају убиство његовог сина Данила, Вучић примењује над кумовима Александром Николићем и Мајом Јапунџом Николић.

Издао је и обрушио се на људе с којима је сарађивао неколико деценија. После свега, само идиоти могу да очекују да ће се према њима понашати другачије. Надају се да ће, повезани заједничким злочинима и туђим новцем и крвљу, освојити његову милост, да их неће оставити на цедилу. У ту заблуду нису упали искуснији преваранти попут Синише Малог, Ане Брнабић и Зоране Михајловић. Али, Вучићу никад није био проблем да регрутује гладне и амбициозне штеточине, недовољно паметне и опрезне да схвате каква судбина им је намењена.

На брод који тоне недавно је ускочио Александар Шапић. Жељан политичког успеха и, још више, судске заштите од одговорности за многе незаконите радње, Шапић је прихватио Вучићев позив да уђе у СНС. Бивши ватерполиста није могао да одбије понуду да постане градоначелник Београда.

Иако је Вучић већ неколико пута мењао услове које су договорили у мају, недавно је обећао Шапићу да ће бити постављен на функцију градоначелника и пре београдских избора. Српска напредна странка ће у новембру одржати конгрес на коме ће Вучић спровести детаљну кадровску чистку. Кад то буде обављено, Скупштина града Београда ће сменити др Зорана Радојичића и на место градоначелника поставити др Александра Шапића. Бар је тако Вучић обећао свом новом љубимцу.

Шапић ће се тешко извући из погубног загрљаја новог вође. И сад, кад му се чини да је успео у животу, Шапић је принуђен да бежи од грађана и новинара који се распитују за његове незаконите послове. На Бежанијској коси почео је да гради велелепни замак. Нема све потребне дозволе, али грађевинска инспекција општине чији је он председник не сме да реагује на позиве Шапићевих комшија, којима су оштећене зграде, услед тих радова. Кад се сусретне с неким од њих, Шапић бежи брзином Карла Луиса. Та брзина му неће помоћи да, после ослобођења Србије од напредњачке окупације, избегне одговорност.

По нижој цени, Вучић је добио Небојшу Бакареца. Лако су се договорили за сарадњу. Вучић му је опростио што је годинама у градској скупштини, као одборник Демократске странке Србије, рекламирао књигу „Вучић – политичка фукара“. Баракец се, с друге стране, прави да се не сећа како га је Вучић називао унуком усташког сатника Стјепана Бакареца. Заборавио је и на подругљиве надимке, које му је Вучић лепио. Једно време га је, док су заједно седели у Скупштини Београда, називао „Харе Харе“, пошто је Бакарец на седнице долазио у шареним индијским мантијама. Касније, зарад политичке коректности, Вучић је, цитирајући Александра Тијанића, Бакарецу дао надимак „Фебруар“, због једне краће ноге.

Вучић сад тог фебруарца користи за најпрљавије нападе на опозицију. Бакарец је весело дочекао прилику да се истакне. По Архимедовом правилу, колико се Вучића утисне у Бакареца, толико се истисне лажи и гадости.

У почетку, Бакарец је мандат напредњачког народног посланика оправдавао пљувачком, којом је највише гађао Драгана Ђиласа. Јавно, у Скупштини, говорио је оно што Вучић мисли – да Ђиласа треба ликвидирати. Уместо тужилаштва, на позив на убиство реаговао је Вучић, девијантног психопату наградио је колумном у Информеру, да настави с увредама и претњама.

Бакарец је пре неки дан заблистао и на Твитеру. Објавио је фотомонтажу на којој је поред Маринике Тепић убацио лик Вељка Беливука. Нема везе што је ниво тог рада исти као и ниво Вучићевог и Бакарчевог морала, они су задовољни покушајем да криминализују потпредседницу Странке слободе и правде. Не занима их ни то што је превара одмах раскринкана.

Кад би постојала фотографија Беливука и Тепићеве или Ђиласа, као и кад би постојао снимак Беливука и неког од уредника Магазина Таблоид, Вучић би то платио сувим златом. Овако, мора да измишља и понавља бесмислене оптужбе о рекетирању и другим плодовима његовог посрнулог ума.

Цела Вучићева политичка каријера и приватна биографија су у том стилу – само лажи, увреде, претње и фотомонтаже. Бакарец је само симптом Вучићевих менталних поремећаја.

У складу са својим здравственим картоном, Вучић је од политике направио фотомонтажу. Све што ради своди се на преваре, које пласира преко строго контролисаних медија у којима објављује вести и слике онога што не постоји. Као успех своје дипломатске стратегије представља предају Косова и Метохије. Србију је увео у дужничко ропство, а прича о златном добу. За ове власти, Србија је званично проглашена најсиромачнијом државом у Европи, а он је представља као економског тигра.

Лаже кад год зине, уверен да је јачи од истине коју виде сви грађани и коју потврђују сурове чињенице. Курс динара је стабилан, тврди Вучић, нема инфлације, а све поскупљује. То не могу да прећуте чак ни Вучићеве слуге из Српске радикалне странке. Добро, Шешељ може, он може све, само да би оправдао апанажу, али зато дозвољава Вјерици Радети да нежно критикује господара.

– Могу да нас обавештавају о статистици о не знам каквом благостању, али свако од нас види да то благостање није ни близу онога што се слуша у медијима, почев од просечне зараде, до поскупљења. Највећи проценат поскупљења је заправо код производа који се највише купују и без којих се не може. Јестиво уље је, на пример, поскупело за 17 процената, поврће за 11,5 процената, нафта 14 процената, вода и одвоз смећа дигли су комуналне рачуне за само осам одсто. Здравствене услуге су у односу на прошли јун повећане за 4,1 одсто. Транспортни трошкови за 6,1 одсто. Грађевински материјал је буквално дупло поскупео – каже Радета.

Још би свашта рекла, али не сме. Као и њен шеф, бивши војвода и актуелна ријалити звезда Шешељ, проговориће кад буде касно, кад стигне поплава, која ће очистити Србију од напредњака, радикала, социјалиста и осталих штеточина.

Кад до тога дође, Александар Вучић ће покушати да одговорност пребаци на све и свакога око себе. У замену за своју, понудиће главе својих кумова, сарадника, партијских колега, па и брата Андреја и сина Данила. Иако и они морају да буду кажњени за све што су радили, Србија неће бити нормална правна држава док Александар Вучић не буде, после фер и поштеног судског поступка, санкционисан за све злочине напредњачког картела. Казна мора да буде праведна. Славиша Шошић, позивајући се на Законик цара Душана, упозорава: „Лажовима одсећи језик, лоповима руку, издајницима главу, а педерима к…ц… Кад би се то данас примењивало, ми од Вучића не би имали шта да сахранимо…“

Можда је то тачно, али нема друге, мора да се сахрани злочиначка политика вође СНС-а. Док се то не деси Србија неће моћи да васкрсне.

magazin-tabloid.com