Пораст броја решења о одузимању деце се поклопио са усвајањем Закона о породици према којем и странци могу да усвајају децу у Србији

Београд – Родитељи у Србији осим од крађе беба у породилишту, сада страхују и од одузимања деце у старијој доби, јер су центри за социјални рад, само у протеклих пет година, према подацима „Новости“, отргли из породица чак 5.668 малишана.

Својеврсни „данак у крви“ 21. века, како га зову нека удружења, или оправдано одузимање детета родитељима, тек једно је сигурно: центри по оној народној да им је у рукама и „нож и погача“, по принципу хитности и са образложењем „животна угроженост“, без сагласности родитеља и одлуке суда, одводе децу из породичног гнезда.

Пораст броја решења о одузимању деце се, случајно или не, поклопио са усвајањем Закона о породици према којем и странци могу да усвајају децу у Србији, па и ону која имају биолошке родитеље, што је у јавности изазвало бројне полемике.

Тако се велика медијска халабука подигла недавно када је Срећку и Цвети Глишић Центар за социјални рад у Младеновцу одузео бебу, њихово прво дете сина Виктора и однео све његове ствари, а да родитељи дуго нису знали ни где је одведен.

Љубав према деци или бизнис

У Србији је око 6.000 хранитељских породица и оне за потребе детета које одгајају добијају око 200 евра месечно, што многи виде као зараду, јер се, како кажу и неки физички послови плаћају исто толико.
Када је у питању дете са сметњама у развоју, износ се увећава, чак и до 50 одсто или у неком периоду када је дете здравствено угожено.

Под огромним притиском јавности, месец дана касније сазнају да је дете у 200 километара удаљеној хранитељској породици у селу крај Малог Иђоша. Младеновчани су петицијом затражили да се овом пару врати дете.

Исти центар је у фебруару ове године одузео Горици Милојковић сина Николу старог 20 дана. Иако млада жена која живи са родитељима има благе сметње у развоју и похађала је школу за специјално васпитање, њен отац каже да су рекли да је кућа стара и да „дува од прозора“.

У Центру су навели да за овом мером посежу „кад је дете животно угрожено, или постоји разуман повод да се верује како би непредузимањем мере дете било изложено даљем озбиљном угрожавању“.

У октобру прошле године у београдској општини Звездара породици Тркуља је шестогодишња ћерка одведена у прихватилиште, после анонимне пријаве да је злостављају и да живи у нереду, али они све негирају.

Убрзо је и психолог Мила Алечковић је алармирала јавност крајем прошле године када јој је одузето хранитељство над деветогодишњом девојчицом, али су у Центру за социјални рад тврдили да су Алечковићева и њен супруг одбијали сарадњу са стручњацима и противили се да дете одржава контакте са браћом.

Још један психолог и то клинички Марија Шутуловић се нашла у великом проблему. Њој је својевремено Центар за социјални рад у Бору, одузео ћеркицу, јер је каже, оптужена да није дозвољавала да је отац виђа.

„Дете је одбијало да пође“,  причала је видно потресена мајка.

Очито се у Србији брине о праву и законима, а не о душевном развоју деце, тумачи за „Вести“ др Влајко Пановић, специјалиста медицинске психологије који ради са децом свих узраста.
Он сматра да се малишани олако пребацују из своје у туђу породицу, најчешће хранитељску и не размишља се нимало о њиховом душевном развоју.

„То је та „драма одвајања“ када се дете које је везано за оца и мајку од њих узима и прави у тој малој души лом“,  указао је Пановић.

Он је запитао како родитељи не знају где им воде децу и да ли се та деца која нестају негде продају.

Увозна нехуманост

„Одузети или отргнути дете од родитеља уколико они нису тешко проблематични је криминал према детету и његовој психи, али изгледа да се код нас увозе правила из европских земаља. Не спорим да држава треба да реагује тамо где је доказано насиље над децом, али ми делује да више поштују закон него душу“,  тумачи др Влајко Пановић.

Изузетака не сме да буде

Тако је и у другим државама, каже за „Вести“ београдски адвокат Жељко Симић и образлаже да центар за социјални рад има право на поменуту меру, а родитељи могу правним путем да траже да им се дете врати.

„Постоји, као и у другим државама, хитност случаја, уколико су лоши хигијенски услови у којима малишани одрастају, или катастрофална материјална ситуација, и ако се утврди да су злостављани. Центар на овакву меру има право, а мислим да стручњаци тих установа не желе да улазе у конфликтне ситуације са родитељима без икакве потребе, већ делују само у законском оквиру“,  објашњава Симић.

Он истиче да би се ова непријатна ситуација за маму, тату и дете могла у већини случајева решити ако би се та породица решила сиромаштва, јер би тада родитељи могли нормално да одгајају дете.

„Стоји тај приговор стручњака да дете пати, али се не могу правити изузеци, јер мора систем у тој области једнако да функционише. Не могу се различито решавати случајеви родитеља и деце, јер би то било као да једног убицу казните, а другог пустите на слободу“,  закључио је овај београдски адвокат.

Нема безгрешних

„Не могу да кажем да су центри за социјални рад безгрешни, десе се пропусти и њима у раду или неком случају, али и за то постоји правни лек. Родитељи могу да поднесу притужбу против одређених службеника за које сматрају да нису добро радили или да судским путем траже да им се дете врати“,  објашњава адвокат Симић.

Д. Декић / Вести