Шлепером до кинеске границе

Ужице – Камионџија из Ужица Војислав Војо Вукашиновић зна шта значи живот на точковима. Недавно је, негде у Украјини, на Велики петак, васкршња јаја бојио у камиону. Вози и по суровим пределима где студен стеже на минус 32, за воланом је био и на врелини од плус 50 степени. Три деценије Војо крстари друмовима Европе и Азије, последњих година годишње прелази око 130.000 километара.

Кад он у граду на Ђетињи покрене мотор белог шлепера „волво”, који му је друга кућа јер у његовој кабини проведе 11 месеци у години, пред њим је пут дуг 7.500 километара у једном правцу. Пространствима Србије, Румуније, Украјине и Русије преко Урала кроз Сибир, све до кинеске границе.

– Треба ми десетак дана, путујући кроз шест часовних зона, да стигнем на то најудаљеније одредиште. У овом делу Сибира, пошто прођем Омск, Томск, Новосибирск свега сам на стотинак километара до границе с Кином. Ближи, рецимо, Јапану него Ужицу. Останем на истовару четири-пет дана па онда назад у Србију. Тако укупно проведем 25 дана, пређем шлепером 15.000 километара – казује за „Политику” возач Војо (51) током ретких тренутака његовог боравка с породицом у Ужицу.

Он на овим дугим турама за Русију углавном превози воће и поврће, а ради за превозничку фирму „Трансисток”.

Возачку каријеру Војо је отпочео у ужичкој „Ракети”, у којој је претходно као механичар поправљао камионе. Крајем осамдесетих почео је да вози по Европи и Блиском истоку: разну робу довозио у градове Немачке, Данске, Шпаније, Енглеске, Норвешке, Турске, Ирака, Ирана… Мада породичан човек, увек с пута жељно чекан од супруге Милојке и синова Влада и Ивана, послу се озбиљно посветио. На путу је боравио непрекидно од две недеље до месец дана, у камиону јео и спавао, у хотеле само ради туширања и краћег одмора свраћао.

– Предосетио сам да ће „Ракета” да пропадне услед лоше приватизације, што се и догодило, па сам пре њеног краја ушао у приватне превозничке воде. Купио сам соло камион „мерцедес” и поново кренуо друмовима Европе. Возио сам свуда, пет година под својом фирмом „Вук експрес”. Имао сам и понуде да останем у развијеној Европи, али сам их одбио, не желим да се тамо заувек осећам као странац. Било је зараде, али је слаба наплата угрозила мој дужи останак у овом приватном послу који се ради на реч. Решио сам да возим за другог, па одабрао ужичку фирму „Трансисток” коју води Жељко Скокић, син мог колеге с којим сам радио у „Ракети”. Већ четири године возим за њега, и за то време искључиво у удаљене крајеве Русије – прича камионџија.

Војо је за воланом целе године. Одмара се током јануара, кад слави Јовањдан, а 11 осталих месеци је на точковима. Прошле године 330 дана је провео на путу. Некад се, каже, мучио око јављања породици: наручи, рецимо, у једном хотелу у Русији давних година телефонски позив за Ужице, а они му после два дана јављају да су успоставили везу. Данас, с мобилним телефоном, уз скајп и вајбер – а Војо не иде без лаптопа – из најудаљенијих крајева му је омогућена директна веза с породицом у домовини и колегама широм света.

Путује најчешће сам, па су и проблеми могући.

– Што се тиче кварова на камиону, највећи број сам отклањам. Данашњи камиони се ређе кваре, а возио сам „рабу”, „мерцедес”, „даф”, „сканију” и сада „волво”. И свуда имам пријатеље, наше људе спремне да помогну. Путеви су различити: кроз Србију и Румунију солидни, кроз Украјину час аутостраде час „оранице”, у европском делу Русије понегде су лошији него у Сибиру где су прављени у новије време. Полиција је свуда строга, а наша, изгледа, предњачи: деси ми се после месец дана вожње без проблема да ме у неком нашем граду, пред кућом, после пређених 15.000 километара, патрола детаљно контролише као да тек полазим на пут. А никад не прелазим брзину од 85 километара на час, сматрам да безбедна вожња чува и главу и камион. Кроз Сибир, где насељена места деле стотине километара, колеге су доживљавале пресретања на путу од којекаквих рекеташа. Ми заштиту немамо нити смо наоружани, па се трудимо да тамо више возимо преко дана. Ја у каријери неких већих проблема нисам имао, желим свим колегама да прођу овако па и боље – истиче Војо, који све ово ради за зараду тек нешто већу од просечне, а до пензије му је остало неколико година рада.

Мада се нерадо жали на тешкоће, помене каткад да услед дуге вожње „заборави да хода”, заболе га леђа, због промене часовних зона сасвим поремети ритам спавања. Ипак сваки проблем нестане кад се врати породици, посебно кад види унуку Василију. Обрадују мусе, наравно, сви чланови породице.

– Њему је најтеже, али ни нама није лако већи део године без њега. Бори се за нас, али ретко овде борави, као да је гост у својој кући. Шта ћемо, навикли смо, увек се с њим чујемо и жељно га ишчекујемо – истиче возачева супруга Милојка.

Бранко Пејовић, Политика

Фото С. Јовичић