Међународни дан матерњег језика обележен је јуче у многобројним земљама света, чланицама Организације УН за образовање, науку и културу (Унеско), чиме су промовисане језичка култура и вишејезичност. Генерална скупштина Унеска прогласила је 1999. године 21. фебруар Даном матерњег језика, као сећање на студенте који су тог датума 1952. убијени у Даки, у источном Пакистану, садашњем Бангладешу, јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен за званични.
Према проценама, готово свакодневно у свету нестане по један језик, а лингвисти прогнозирају да ће од око 6.000 језика, до краја 21. века одумрети више од половине.
Поводом Дана матерњег језика питали смо Вељка Брборића, професора Филолошког факултета у Београду, колико Срби брину о свом матерњем језику?
– Матерњи језик је део националног идентитета, а бављење српским језиком и језичком културом је озбиљан друштвени и државни задатак. Нажалост, данас је све мање оних који брину о језику. Језичка култура у школи је, по оцени многих, незадовољавајућа, а у медијима – катастрофална. Лист „Политика” још води рачуна и институционално и организовано о језику, али данас имате медије који се хвале тиражима, а никада нису ништа написали о српском језику, нити имају лектора – објашњава наш саговорник.
По речима професора Брборића, језик дели судбину друштва.
– Ми не бринемо о много чему, па ни о језику. Србија је почетком 19. века, захваљујући Вуку Караџићу, била културни феникс Европе, народна књижевност је са српског превођена на друге језике, док данас о српском језику ретко ко организовано води рачуна. Ту мислим пре свега на министарства просвете и културе, али и на медије који би морали далеко више пажње да посвете језику – каже Брборић.
Јуче, на међународни Дан матерњег језика, у неким општинама на подручју Санџака у образовни систем уведена је настава на босанском језику.
Политика
