О наопаким токовима најновије урбанистичко-архитектонске праксе главног града, начину спровођења у дело пројекта “Београд на води”, као и за Београд неопходним, а занемареним пројектима, разговарамо са архитектом Драгољубом Бакићем, чланом Управног одбора Академије архитектуре Србије.
Како струка гледа на ницање првих објеката у зони “Београда на води”?
Градња овако високих објеката, у непосредној близини реке је, поред свих осталих грешака и бесмислица које су се догађале око “Београда на води”, између осталог, апсолутно неисплатива мисија. То показује и израда темеља за прва два објекта висине 20 спратова. На терену са изузетно високом котом подземне воде и муљем високим двадесет метара још од, вероватно, Баре Венеције. Било је потребно да се побије седамсто шипова и бетонских барета дугачких по 30 метара. Зарад ових двадесет надземних спратова, изливена је од бетона подземна кућа од десет спратова. То је трајало два и по пута дуже него што је било предвиђено, самим тим ће и два и по пута скупље да кошта. О томе се не говори, с обзиром да се све око “Београда на води” спроводи у дубокој конспирацији и тоталној нетранспарентности, а тврди се да се се ради о јавном интересу.
Грађани на постојећој макети “Београда на води” не виде ове куле, односно два објекта у изградњи? Ствара се конфузија шта ће све тамо да се гради?
Нема конфузије, пројекат једноставно не постоји, нема плана по коме се зида. Однекуда долазе неки пројекти за изградњу неких кућа и накнадно се убацују у макету. Централна зона Београда се гради без плана. Ја бих ове две куће уз реку Саву означио као најтипичнији пример новог правца у урбанистичко-архитектонској пракси главног града, назвао бих га „стварносна архитектура“, јер на упечатљив начин говори о нашој стварности, о општем стању у нашем друштву. И не само ове две куле, већ читав пројекат “Београд на води” и начин на који се он спроводи у дело, представља парадигму урушавања свих вредности и пропасти друштва и државе, а сада и наочиглед свих грађана.
Посматрајући са београдских мостова, затвара се поглед на град из тих праваца…
Из свих могућих праваца. Зарад погледа стотинак њих, ви брутално затварате поглед на Саву хиљадама других. Треба само стати на средину између хотела Москва и хотела Балкан и погледати како се тај монструм испречио погледу, са Теразијске терасе, на Саву, једном проспекту који су чувале и о коме су промишљале генерације београдских архитеката, да би се појавили људи са стране да ту сазидају бетонске зидове. Или станите на угао Ломине и Каменичке улице, код пијаце Зелени венац, и погледајте низ калдрму Каменичке, уплашићете се од онога што ћете угледати.
Нико до сада није зидао директно уз обалу, простор и са леве и са десне обале стране Саве био је слободан.
Од грађана је отет највреднији део Београда, његова централна зона, која подједнако захвата и леву и десну обалу Саве, која је смислено чувана кроз генералне урбанистичке планове. Део приобаља припада свим грађанима. Оно је, иако опште добро, пало као плен у руке приватно- јавног партнерства и зарад његовог интереса окупирано, оскрнављено, уништено. Нису почињена само кривична дела, почињен је злочин према граду, без могућности да се било шта исправи. Када је било времена да се исправи, Академија архитектуре Србије, као најкредибилнија и најозбиљнија научно-стручна институција, с обзиром на њено чланство, упозорила је на време, још пре више од две године на грешке које се чине и какве ће последице да наступе. Јавно смо скренули пажњу онима који, са позиција власти, доносе стручно веома спорне одлуке, као и читавом грађанству, и на теме техничких и финансијских аспеката и замашност инфраструктурних припрема земљишта. Нажалост, били смо игнорисани.
Са градилишта “Београда на води” стално се испумпава вода?
То је висока кота подземне воде која стално надолази, у тај простор сливају се потоци са београдских брда. Тешко је градити на таквом терену, то је, уз муљ и блато које ту стоји деценијама, пре свега неисплативо, и зато је потребно непрекидно испумпавати воду.
Тамо се дешава једна врста хајдучије и када једном хајдучија прође, она се наставља и на другим локацијама, на Вождовцу, у Рајићевој, у срцу Кнез Михаилове, при дну Кнеза Милоша где нараста будући тржни центар који, када га упоредите са конкурсним радом, видећете како се тај мастодонт удебљава и надзиђује.
И уместо да се гради оно што је Београду потребно, почев од канализације, фабрике отпадних вода у Великом Селу, јер смо једини главни град у Европи који нема фабрику за пречишћавање отпадних вода, уместо да завршавамо шест спратова Клиничког центра, да завршавамо станичну зграду изнад железничке станице Прокоп, градске власти се баве бесмислицама – праве музичку фонтану на Славији, најављују трамвај на Теразијама, планирају гондолу од Калемегдана до Ушћа… Надам се да ће за све ово једном неко и одговарати.
Када говорите о важним радовима у Београду, какво је ваше виђење изградње метроа?
Метро је посебна прича, ако већ граде овакав “Београд на води”, прво је требало градити метро. Пројекти за метро направљени су још пре пола века, а о метроу само причамо када нам затреба, а у ствари се не догађа ништа. И све се код нас дешава уз општи мук. Јесте, било је протеста, али прави протести треба да се догоде на изборима, само потезом оловке. Док се то не догоди, образ јавног мњења чува једна група младих људи окупљена у иницијативи „Не давимо Београд“. Њихов коначни успех сматрам националним интересом првог реда.
Разговор водио: Вељко Пајовић
Разговор је вођен у форми телефонског укључења у интернет радио www.veljkopavlovic.com у емисији „Јутро на нету – Гледајте да ме слушате“, у понедељак, 8. маја 2017. године.
фото: Академија архитектуре Србије
