ПУТНИЦИ који крену из Новог Пазара према Тутину после десетак километара стижу до раскрснице под високим планинским гребеном обраслим зеленилом, на чијим се окомитим литицама виде велики отвори. Само пажљив посматрач уочиће остатке зидића на улазу тих пећина изнад ушћа Себечевске реке у Рашку, али не и стазу који води до њих.
Иза модерног мотела с бунгаловима „Пазариште“ скривен је пут до пећина где је по предању био заточен Стефан Немања све док га Свети Ђорђе није ослободио из окова. Ту су биле и испоснице у којима су српски монаси у време Светог Саве писали Вуканово јеванђеље, које је уз Мирослављево најзначајнији споменик српске писмености с краја 12. века.
Необјашњиво је да нема ни најмање табле која би путника обавестила да се на брегу изнад пећинског манастира Светог Архангела Михаила и испосница налазила једна од најважнијих тврђава владарских градова Старог Раса.
Испоснице, само много мање, налазе се на још суровијој сурој врлети ждрела кањона којим води пут ка манастиру Сопоћанима. Испред улаза у клисуру стоји дуг низ камених темеља и основа лепо озиданих здања из времена Немањића. Реч је о остацима древног Трговишта (у време турских освајања названим Пазариште) веома живог трговачког центра са колонијом дубровачких трговаца и чак шест цркава. Град у који су се стицали путеви које је штитила моћна тврђава.
ИЗ РАСА У РУСИЈУ Рукописно јеванђеље за „великославног жупана Вукана“, најстаријег сина Стефана Немање, написали су монаси пећинског манстира под тврђавом Рас на 189 листова пергамента. Анализе указују да је на рукопису радило четири писара и коректор. До средине 19. века рукопис се чувао на Светој гори, а онда га је Порфирије Успенски, заједно са једним листом Мирослављевог јеванђеља, однео у Русију. Данас се Вуканово јевађеље налази у Публичној библиотеци у Санкт Петербургу.
– Комерцијални значај овог дела долине Рашке потврђује успон средњовековног српског трговишта. На овом месту каравански пут из Дубровника и Босне рачвао се у два правца. Један према Косову, Скопљу и Солуну, а други право за Цариград преко Топличке долине и Ниша. Средњовековни дубровачки каравани прем југоистоку следили су у суштини старе римске путеве – писао је енглески путописац Еванс крајем 19. векла пролазећи старим Расом.
Данас су остаци велике римске базилике потпуно затрпани шутом и покривени реком којој је промењен ток изградњом паркинга. Испод њега се налази, кажу археолози, још један неистражен део Трговишта.
Најприступачнији део овог комплекса су манастирске пећине, истражене и конзервиране давних седамдестих, само кад вам неко покаже како да дођете до стазе која води до њих.
– Према житијима у неку од ових пећина љубоморна Немањина браћа су заточила будућег великог жупана. По предању он је, гледајући из пећинске ћелије високи брег изнад града Раса, обећао Светом Ђорђу да ће му ту подићи храм уколико га ослободи из заточеништва. Заиста, кад је постао велики жупан, Стефан Немања подиже на том месту своју владарску задужбину Ђурђеве ступове – каже Драгица Премовић Алексић, директор Музеја Рас у Новом Пазару.
До пећина данас води широка стаза, за разлику од немањићког времена кад је у манастиру над понором живела колонија учених монаха која се подвизавала у тишини и унутрашњој молитви. На оваквим местима називаним „пустиње“ сретали су се најстрожи аскетизам и неописива лепота природе. Монаси су конопцима и лествицама долазили у келије из којих је пуцао видик од кога застаје дах, а само корак их је делио од пада у провалију.
– Монах Старац Симеон према запису који је оставио, управо је овде у пећини написао чувено Вуканово јеванђеље, које је уз Мирослављево, најзначајнији споменик српске писмености с краја 12. века – подсећа Драгица Премовић Алексић.
Све до педестих година прошлог века на зидовима пећинских црквица и испосница видели су се трагови живописа, али њих данас више нема. На улазу у главни пећински храм још постоји бледи траг велике фреске, а у народном предњу сачувана је успомена и на велико сребрно огледало које је ту стајало за осветљавање цркве у Трговишту.
– Та црква, чији су темељи и данас видљиви, налазила се под литицом, где сунчеви зраци чак и лети падају тек око девет ујутро. Учени монаси су, по предању, решили тај проблем постављањем великог огледала рефлектора којим су обасјавали град – открва Драгица Премовић Алексић.
Новости
<3