Вучићи отимају све што им падне за око

Александар Вучић је апсолутни власник Србије. Све је његово; државне институције, полиција, војска, медији, фирме и људи. И све то користи само да би згрнуо што више новца. Иако је већ постао најбогатији политичар у савременој историји Европе, још му је мало, жели више, жели све…Прву милијарду је стекао рекетирањем тајкуна и криминалаца, прањем пара и уграђивањем у туђе послове. Сад отима и од својих сарадника, никоме не дозвољава да шири бизнис ако не плати ушур. Иако се налази на политичкој низбрдици, још чврсто стеже нож и погачу, а и свакога ко се упусти у самосталне пословне комбинације, закључује уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев пријатељ и сарадник.

Владарев бес на својој кожи осетио је Горан Весић, најспособнији политички шраф у напредњачкој злочиначкој машинерији. Као награду за четворогодишње управљање Београдом, Вучић му је обећао место градоначелника. Весић се радовао као да не зна с ким има посла. А, проблем је управо у томе што се добро познају.

Док су били на супротстављеним странама, Вучић и Весић су се форматирали у истом калупу. Оно што је Вучић био Војиславу Шешељу, то је Весић био Зорану Ђинђићу. На тим позицијама, деценију и по су се надгорњавали. Вучић га је оптуживао за све и свашта, од манипулисања медијима до корупције. Иако није показао никакве доказе, тврдио је да Весић, у време власти ДОС-а, злоупотребљава положај, гради или купује некретнине, које књижи на имена својих рођака. Уместо да се суоче на суду, Вучић га је позивао на двобој. Нажалост, никад није дошло до обрачуна мачевима, кубурама или буздованима. Сукоб су решили чврстим загрљајем и пољупцима врло близу усана.

Ипак, Вучић је задржао опрез. Весић му је био потребан, али само док је на кратком повоцу. Свако гицање, владар кажњава.

На прве гласине да је Весић, мимо његовог знања, направио шему за легализацију незаконито подигнутих објеката у Београду, Вучић је реаговао и то на свој подмукао начин. Не желећи да се лично конфронтира, ангажовао је Зорану Михајловић да разбије Весићеву екипу.

Министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре две недеље је водила интерну истрагу. На крају, за тајну сарадњу с Весићем осумњичена је Марија Блечић, шефовица Михајловићкиног кабинета. Да би сакрио намере, Вучић је наредио да, уз Блечићку, из Министарства буде најурено још двадесетак функционера. У тој чистки, у септембру 2016. године, смењени су, између осталих, Блечићкина заменица Винка Милановић, државна секретарка Милана Ракић, начелник Грађевинске инспекције Александар Симић и још неколико саветника. Скандал је покривен објашњењем да ће, уместо њих, шансу добити „млади и образовани људи, који говоре неколико језика, а који су досад били са стране“.

Весић је момачки поднео ударац, остављајући утисак да га то не дотиче. Ипак, наставио је по старом. Без функције градоначелника остао је кад је Вучић добио извештаје о његовим комбинацијама с Петром Панићем, у које је опет укључена и Марија Блечић. Вучић је и раније знао да кум Пана води сепаратне послове, али то је морао да толерише. Са Паном нема шале. Уместо кума, казнио је Весића.

У сличном проблему, владар се нашао кад је сазнао да су Звонко Веселиновић и Зоран Милојевић Зеља, на своју руку и без његовог одобрења, на Панчићевом врху подигли нелегални угоститељски објекат. Прве информације о бесправној изградњи у Националном парку „Копаоник“ објављене су на овим страницама. Под притиском јавности, Министарство грађевинарства је 24. јануара 2018. донело решење о рушењу нелегалног објекта од хиљаду квадрата. Званични инвеститор, извесна Снежана Митковић, као ни заступница Соња Миљковић, која је регистровала фирму „Врх 2017 Брус“, није извршила што јој је наређено и ником ништа.

Пред више сведока, Вучић је Милојевићу, члану Главног одбора СНС-а и неформалном команданту страначких батинашких одреда, врло одлучно рекао да хитно сруши објекат на Паничићевом врху.

– Реци то Звонку – мирно му је одговорио Зеља.

Нити је Вучић било шта рекао Веселиновићу, нити је ресторан срушен.

Жељко Сушец није Звонко Веселиновић, над њим је Вучић много лакше демонстрирао моћ и силу. Сушец је послужио као пример утеривања страха свим напредњацима који мисле да без дозволе вође могу да умоче руке у мед. Функцију народног посланика и утицај који носи тај статус, Сушец је искористио да набаци посао фирми своје маме Смиље. Панчевачка Апотека је купила папирне кесе од предузећа „Гиги“. Роба је плаћена 40.000 евра. Изгледа да су син и мама Сушеци заборавили да господару дају провизију. У Панчеву кажу да је због тога Вучићев намесник Бранко Маловић с два шамара скренуо пажњу Жељку Сушецу да намири дуг. То би, вероватно, остало у кругу напредњачке фамилије, да Мариника Тепић није у парламенту обавестила Ану Брнабић и Небојшу Стефановића да је Агенцији за борбу против корупције предала документацију која доказује коруптивне радње у панчевачкој Апотеци. Без образложења, Сушец је поднео оставку на функцију народног посланика, а није познато да ли је надлежно тужилаштво покренуло истрагу због привредног криминала.

Вучић строгоћу тренира и над много озбиљнијим играчима него што су локални пиони. Сушец је избачен из Скупштине, а Вања Удовичић ће ускоро бити најурен из Владе. Министар спорта је главни актер неколико корупционашких афера, међу којима је најкрупнија везана за пребацивање буџетског новца на рачун непостојеће фирме. У кампањи која је покренута пре два месеца, Удовичић је осумњичен да је 143 милиона динара уплатио фантомском предузећу „Европске универзитетске игре 2020″. Од тих пара чак 570.000 евра је плаћен мастер план Универзијаде, због чега је Удовичићев сарадник Синиша Јаснић експресно смењен с функције председника Скупштине Универзитетског спортског савеза Србије. Тешко је наћи министра који није вршио таква или још тежа коруптивна дела, али кола ће се сломити на Удовичићу. Крив је, не због ненаменског трошења новца и оснивања фантомске фирме, него зато што је то радио без одобрења с врха.

Латинску пословицу „qуод лицет лови, нон лицет бови“ Вучић примењује у политичкој и пословној пракси. Што је дозвољено њему, Јупитеру, није дозвољено обичним напредњачким воловима. Док са ђаволском страшћу кроз медије компромитује разне сараднике, припремајући их за заслужено кажњавање, божанском милошћу штити своје најближе, пре свих брата Андреја и сина Данила.

На прву вест да је свемоћни бата бацио око на хотел „Југославија“ реаговао је напредњачки интернет тим. Армија лажова одмах је оптужила опозицију да опет напада председникову породицу и опањкава вољеног и препоштеног Андреја. У акцију се укључио и дежурни дворски телал Драган Ј. Вучићевић, који тврди да „Југославију“ намерава да купи једна кинеска компанија. Као да једно искључује друго, као да Андреј не може да у Хонг Конгу региструје офшор фирму. Ако га неко раскринка, репризираће представу са „Асомакумом“ и, тобож, фалсификованом личном картом.

За млађег брата Вучића већ су везане многе афере. Јавност је већ огуглала на приче о београдским ресторанима „Франш“ и „Дурмитор“, сплаву „Прометеј“ у Сремској Митровици, панчевачком хотелу „Тамиш“, као и о предузећима „Југоимпорт“, „Вин Вин“, „Унипромет“, војвођанским ораницама… После свега, не би било чудно да се Андреј заинтересовао за „Југославију“. Тај хотел има 53.000 квадрата, 130 соба и 18 апартамана, као и три хектара земљишта на одличној локацији. Хотел је оштећен у НАТО бомбардовању, кад је „томахавк“ разнео свечану салу. У то време „Југославија“ се налазила у власништву „Дунав осигурања“. У јануару 2006. године је на аукцији, из трећег покушаја, продата компанији „Алпе-Адрија хотели“ хрватског тајкуна Андрије Кевића за 31,3 милиона евра. Од најављене реконструкције хотела није било ништа, уређено је само приземље, које је изнајмљено коцкарници „Гранд Казино“. У међувремену, Кевић је у домовини упао у велике пословне проблеме, затворено му је неколико фирми, па и он.

Његова прича је касније усклађена са званичним документима, кад је власништво укњижено на Инвестициони фонд QСQ са Кипра. Управљање хотелом је препуштено „Рил холдингу“, који последње четири године покушава да га реновира и прилагоди стандардима ланца „Кемписки“. С том намером направљен је план о изградњи две куле од по 137 метара, са 33 спрата. Комплетан пројекат је вредан 277 милиона евра, али да би се реализовао мора да добије грађевинске и остале дозволе. Иако се као потенцијални купци одавно помињу „Шератон“, једна аустријска компанија и амерички конзорцијум, који намерава да од „Југославије“ направи коцкарницу попут „Тропикана“ касина из Атлантик Ситија, наивно је очекивати да браћа Вучић пропусте прилику да се уграде у тако крупан посао.– Није тачно да сам купио хотел „Југославију“, ја сам учествовао као консултант на почетку посла око куповине. Дуго година сам се бавио колсантингом, тако да сам повезао продавце са заинтересованим купцима. Иначе, власници хотела су Грци, односно грчки фонд – тврдио је Кевић.

Амбиције браће Вучић толико су порасле да су се судариле с империјом браће Драшковић. Као што се у Београду увелико прича о намери Вучића да купе „Југославију“, тако се у Вршцу очекује да преузму „Сwисслион“. Родољубу Драшковићу не може да помогне ни брат Вук, чија непостојећа странка учествује у владајућој коалицији.

Откад је Српски покрет обнове пао испод цензуса, пре скоро две деценије, вештачко дисање му дају Американци. Попут Коштунице и Тадића, и Вучић је принуђен да у власти задржи Драшковићев клан, мали али похлепан и јуродив. Кад год Американцима затреба антисрпска пропаганда, могу да рачунају на Вука, нико не може боље од њега да објашњава да су Срби на Косову извршили етничко чишћење Албанаца, због чега је НАТО принуђен да хуманитарно интервенише, као и да је Српска православна црква злочиначко удружење које хушка народ да брани своју територију и достојанство. Док Вук обавља прљаве политичке задатке, његов брат Родољуб шири пословну империју, баш као и браћа Вучићи. На велику жалост Драшковића, на њиховом примеру се доказало да у Србији врана врани вади очи.

Американци могу да блаженопочившем СПО-у обезбеде неколико посланичких мандата и места у управним одборима државних предузећа, али не и да из заштите од гладних Вучића. Пре неколико година, Андреј Вучић је хтео да купи „Вршачке винограде“. Скривен иза наводног кинеског инвеститора, нудио је пет милиона евра за предузеће чија вредност је била вишеструко већа. Акција је пропала, да би, касније, Родољуб Драшковић успео да га приграби. Исто се недавно догодило с пословним простором у центру Вршца, о чему је извештавао наш Магазин Таблоид. Вучићи су тада казнили вршачку градоначелницу Драгану Митровић, а недавно су одлучили да ударе директно на конкуренцију.

Забринут за имовину свог брата, Вук Драшковић све гласније оговара млађег брата Вучића, за кога тврди да намерава да направи српску верзију „Агрокора“, а то може само ако отме „Сwисслион“. Драшковићи немају начина да се одбране, лаки су за обарање. Њихов бизнис одувек је био ослоњен на политику, још откад им је Слободан Милошевић дозволио да новцем из Зајма за Србију дигну фабрику на Косову и Метохији, а касније опростио што су у Зубином потоку инсталирали само половну машину за производњу кекса и разлику у цени ставили на сигурно, у свој џеп. Од тада, досијеи браће Драшковић су крцати спорним комбинацијама, па браћи Вучић неће бити тешко да их отворе.

Као доказ набујалих Вучићевих пословних амбиција, Вук истиче да су они већ ставили под шапу и „Моју воду“ вршачког комуналног предузећа „Други октобар“. Фабрика воде од оснивања прави губитке од око пола милиона евра годишње. Ипак, пре неки дан, „Моја вода“ добила је уносни уговор са „Ер Србијом“.

– Ако се Вучићи нису уградили у тај посао, онда ја нисам ожењен Даницом, а јесам – прича Вук Драшковић.

Шаптачком диверзијом неће успети да сачува „Сwисслион“. Ако је Андреј Вучић заиста решио да направи свој „Агрокор“, Драшковићима остаје само да подвију реп.

И престолонаследник Данило почео је да се бави бизнисом. Завршио је гимназију „Руђер Бошковић“, чији власник је актуелни министар просвете Младен Шарчевић, али образовање није наставио на неком факултету, већ у свом природном станишту, на стадиону. Није хтео ни да се запосли у некој од фабрика, код робовласника које његов тата назива страним инвеститорима, па да пола плате од 25.000 динара троши на пелене. Уместо тога, с генетским предиспозицијама за муљање у сивој зони, спојио је лепо и корисно. Љубав према спорту, нарочито према Црвеној звезди, претворио је у уносан посао.

Под покровитељством тате Алека, Данило је постао незванични менаџер Немање Радоњића, најперспективнијег Звездиног фудбалера. Као и све остало чега се Вучићи дохвате и ово је изазвало катастрофу. Не њихову и њиховог клијента, него фудбалске репрезентације Србије.

Славољуб Муслин је без већих проблема водио репрезентацију кроз квалификације за Светско првенство у Русији. Пред две последње утакмице, кад се знало да је пласман осигуран, почели су медијски притисци на селектора. Разни самозвани стучњаци критиковали су га због неатрактивне игре и избора фудбалера. Муслин се упустио у дриблинге, уверен да му добри резултати гарантују опстанак на месту селектора. Глумећи наивност, као да не зна откуд ветар дува, пристао је да дискутује о томе зашто не позива Сергеја Милинковића-Савића.

– Ја сам свој задатак испунио, Србија иде на мундијал као прва у групи. Матеја Кежман, менаџер Сергеја Милинковића-Савића, у жутој штампи води кампању против мене. Не постоји теоретска шанса да ми менаџери, чаршија и полусвет састављају тим – тврдио је Муслин.

Муслин је, наравно, добро знао да је прича о Кежману и Милинковићу-Савићу пласирана као димна завеса иза које су тата и син Вучић сакрили своје интересе. Њихово инсистирање да Радоњићу омогући већу минутажу у репрезентациј, Муслин је амортизовао логичним објашњењем да за Звединог омладинца има времена, било би сувише рискантно да му у важним утакмицама даје предност над искуснијим и квалитетнијим фудбалерима. Колико је погрешна претпоставка да је Вучићима важнији пласман репрезентације на Светско првенство од провизије коју ће узети за продају играча, Муслин је схватио тек кад му је Славиша Кокеза, председник Фудбалског савеза Србије, дао отказ и на његово место поставио неискусног и небитног, али кооперативног Младена Крстајића.

Репрезентација је посрнула на првом кораку, али нема везе, Данило се лепо проводио у друштву криминалаца из ганга покојног нарко дилера Салета Мутавог. Радоњић је забележио три наступа и бар мало подигао цену. Италијанска Ђенова је понудила пет милиона евра за њега, али Црвена звезда и менаџер Данило нису пристали, одложили су преговоре за крај јула, кад се заврши Светско првенство.

– Вучићев син је менаџер малог Радоњића, због кога је смењен Муслин. Данила Вучића је у Русији пратило обезбеђење у коме су све криминалац до криминалца, којима је опроштена робија, а међу њима је један осуђен на 15 година због убиства – тврди Милојко Пантић, доајен спортског новинарства.

С обзиром колики се новац врти у фудбалу, нико не би требало да буде изненађен што су Вучићи одлучили да се укључе у тај бизнис. Ако узме само 20 одсто на трансферу Радоњића, престолонаследник Данило ће једним потписом зарадити више него сви радници „Јуре“ заједно, за годину дана. Ако је за утеху, Данило ће бити први Вучић за кога ће се знати како је зарадио први милион евра.

На тај начин Александар Вучић је криминализовао и свог сина. Убацио га је у окружење професионалних навијача и криминалаца, који му служе као телесна гарда, а заузврат добијају послове и заштиту од судских санкција. Од Данила је створио нову верзију Марка Милошевића. То није једина паралела која повезује два диктатора. Слободан Милошевић је умро у затворској ћелији, а породица му се разбежала којекуде. И Вучићев пут ће се завршити иза рештака. Ако буде било среће, иза њих ће, у добром здрављу, остати дуго, дуго… Док не окаје зло које је нанео свим грађанима Србије, укључујући и чланове своје фамилије.

Бахати рекеташи

Напредњачка машина за черупање Србије већ шест година успешно отима све што стигне. Сви финансијски токови су строго контролисани, тендери су намештени, из посла су избачени сви који одбијају да плате рекет. Корупционашки систем је разрађен до детаља, ништа није препуштено случају.

– У послове су се уграђивали и лопови из Демократске странке. Знао сам колику провизију коме морам да платим да бих прошао на неком тендеру. Међутим, то је важило само за веће послове. Ови, који сад владају, уграђују се у све. Некада нисам хтео ни да конкуришем за послове испод милион евра, сад не могу да добијем ни ове који вреде око 30.000 евра – тврди за наш Магазин власник једног београдског грађевинског предузећа.

Како то изгледа у пракси, објаснио је један од рекетираних политичара.

– Обавезан сам да месечно прикупим и у централу Српске напредне странке донесем 100.000 евра. У почетку су ме редовно звали и подсећали на термин, да не закасним. У последње време су се опустили. Пре неколико месеци, кад сам донео новац, затекао сам неколико Вучићевих сарадника како седе за столом затрпаним кешом. Наљутили су се кад су видели да сам донео апоене од 20 евра, то је за њих мизерија с којом не желе ни да се баве. Мрзело их је да броје, само су их бацили на гомилу. Нисам се жалио, касније сам им доносио по 10 или 20 хиљада мање. Толико пара имају да нису ни проверавали – тврди тај политичар, будући сведок сарадник.

Предраг Поповић, Таблоид

 

Актуелно

Уместо да направимо српски облак НАПРЕДНИ ИДИОТИ плаћају лиценце за амерички

Канцеларија за информационе технологије и електронску управу Владе Србије и компанија Орацле потписали су уговор …

СЛУЧАЈНОСТ?! Секретарица Андреја Вучића је директорка „Ал Дахре“ која је купила ПКБ!

Јелена Сандић-садашња директорка „Ал Дахра“,фирме која је купила ПКБ.Јелена је члан СНС-а,а брату Андреју секретарица.Каква …

3 Коментара

  1. nije moguce parama sve kupiti. kad rak pocne da glodje dzaba lova, ni najskuplji morfijum ne pomaze.

  2. Ovo je tek par procenata od prave istine… Sledeće godine ćemo znati detaljnije ko je sve bio žrtva ovog sistema, paralelna struktura je počela da radi!!! Živela Srbija

  3. I treba sve da uzme, kad nikog nije briga i niko se ne buni!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Simple Share Buttons