fbpx
Насловна / Интервју / Др Срђан Цветковић: Од 1944. године, ако не и много раније, код нас је партија све
Др Срђан Цветковић: Од 1944. године, ако не и много раније, код нас је партија све 1

Др Срђан Цветковић: Од 1944. године, ако не и много раније, код нас је партија све

У Босни и Херцеговини и на читавом простору бивше Југославије значајан дио јавности склон је увјерењу да су сва овдашња посткомунистичка друштва до сржи корумпирана, а у поређењу са таквим параметрима, претходни, социјалистички систем неријетко се идеализује и описује као готово безгрешан. Могуће је да је корупција у региону у протеклим деценијама метастазирала, али је сигурно да се између Вардара и Триглава није први пут појавила 1990. године.

Пише: Саша Бижић

О овом феномену током постојања СФРЈ за еТрафику говорио је др Срђан Цветковић, виши научни сарадник у Институту за савремену историју у Београду. На почетку разговора за наш портал, др Цветковић истиче да се непосредно након Другог свјетског рата могу регистровати широке размјере корупције, али и репресивне, мада веома селективне и идеолошки обојене реакције државног апарата на ову аномалију.

“Прва већа кампања против шпекуланата, црноберзијанаца и приватника у социјалистичкој Југославији покренута је одмах после рата, током 1945. и 1946. године, у првој фази револуције, у процесу ‘развлашћивања буржоазије’. ‘Срам те било, Драгољубе! Био си партизан, храбро си се борио и сад си примио мито! Тако се чувају тековине наше борбе, тако се руши наша држава. Пошао си путем оних жандарма у старој Југославији, па, ако ти неко ћушне у руку коју пару, нека ради шта хоће.’ Овако је, рецимо, непотписани коментатор ‘Политике’ известио са процеса једном милиционеру децембра 1945. године, који је због мита од 100 динара осуђен на две и по године затвора са принудним радом и три године губитка грађанских и политичких права. Дакле, сматрало се да се проблем привредне шпекулације, мита и корупције може превазићи само ригорозним кажњавањем преступника, а тиме ће се истовремено и партија решити ‘реакционарних’ елемената. Штампа и документи из овог периода обилују таквим извештајима, а смртне пресуде су у почетку често објављиване у сврху партијске пропаганде или мобилизације и застрашивања становништва”, каже др Цветковић.

Да ли је такав ефекат имао случај „Гранап“ из 1946. године, окончан смртном казном за чиновника Градског набавног предузећа у Београду Александра Херцога и затворским казнама од 10 и 15 година за још двије особе?

Афера „Гранап“ је можда најдрастичнији и најпознатији случај тога доба. Она је имала нарочит значај за почетак велике кампање против привредног криминала након доношења Уредбе владе о борби против шпекулације, али истовремено и своју политичку позадину у процесу револуционарног преображаја социјално-економске структуре. Оптужени су заиста драстично кажњени, а психолошко-пропагандни смисао је био у томе да се застраше и казне сви „капиталистички елементи“ и да пресуда изазове „панику за корупционаше и саботере“, како у приватном, тако и државном сектору, који се усуђују да размишљају на стари „профитерски“ начин.

Међутим, с једне стране се осуђивала корупција и шпекулација, а с друге стварао се савршен коруптивно-партијски систем. Већ по окончању рата одбијен је предлог да се Дедиње претвори у Детиње, а виле у школе и болнице. У њих су се уселили највиши руководиоци. Дељене су карте за снабдевање у три категорије: Р1 – најповлашћенији, Р2 – за подобне, Р3 – за остале грађане. Љубо Микић, пуковник Југословенске армије, носилац Партизанске споменице, касније затваран због Информбироа, о тој појави каже: “Било је ту сребрног и златног посуђа, лустера, витрина, фотеља, скупоцених тепиха, завеса, читавих гарнитура намештаја, крзна… Све је то довожено војним камионима, а већ сутрадан су генералице долазиле и меркале. Војни камиони су по нечијем наређењу возили и у велике, такође узурпиране станове партизанских руководилаца, који су колико пре годину-две дана оснивали ратне војне судове и стрељали гладне борце ако би убрали шљиву у воћњаку.«

Да ли су личности из самог врха примјећивале такве процесе?

И Милован Ђилас на више места у својим делима описује настанак нове “црвене буржоазије“: “Није само Тито запливао у луксуз и привилегије и затвореност… И сви остали врхови, савезни и републички, а према својим приликама и срески и општински, понашали се на сличан начин. Саздава се нов господствујући слој са свим суревњивостима и грамзивостима које то неизбежно прате… Првих година су сви бољи хотели били запоседнути од установа савезног и републичког ранга и носилаца Партизанске споменице. Виле и пансиони су напросто били разграбљени, а будући да их није било довољно, то је појачало суревњивости, завидљивости и оговарања. Најдрастичнија и најбезобзирнија била је установа тзв. магацина за снабдевање. Магацини су организовани иначе по совјетском узору. По том узору били су хијерархични – на највишем нивоу били су дипломатски магацини, из кога су се снабдевали страни дипломати, највиши функционери партије, а затим је следио магацин генерала и виших официра, магацин вођства република итд. Цене у магацинима биле су симболичне. Одмах су се јавиле злоупотребе – један високи званичник наручио је четрдесетак јоргана за своју родбину.”

Др Срђан Цветковић: Од 1944. године, ако не и много раније, код нас је партија све 2

Народ је ове магацине прозвао “црвени културбунд”, алудирајући на повлашћене продавнице за припаднике немачке народности током рата. Магацини су укинути од 1951, наводно на захтев Ђиласа и Kидрича. Међутим, државна врхушка и даље је уживала повластице које су правдане безбедношћу, снабдевајући се преко “Титових економија” првокласном робом по пијачним ценама. Само на Титовом обезбеђењу, различитим услугама и пратњи било је упослено близу 1.500 особа широм земље, на чему би му свакако могли позавидети многи предратни монарси. Према другом извору, ни Ђилас није био претерани аскета – одушевљавао се брзим и скупоценим страним аутомобилима за које је увек морало бити девиза, а које је често мењао и набављао “час у Француској, час у Енглеској или Америци”.

Писац Бранко Ћопић је рђаво прошао због „Јеретичке приче“ из 1950. године, у којој је описао социјалне разлике у настајању. Због чега је испаштао, ако је нова власт, бар декларативно, осуђивала такве појаве?

Нови владајући слој, проистекао из партизанског покрета, осим извесног броја револуционарних идеалиста, био је сачињен добрим делом од људи неискусних и нестручних, који су на функцију гледали као на плен и награду за револуционарне заслуге. Из тих редова формирала се својеврсна “нова класа”, која је, из учешћа у народноослободилачкој борби, црпела право на привилегије. Државни функционери и режимски уметници, научници и други, могли су рачунати на најлуксузније станове и виле, тек одузете од “реакционарне буржоазије”, посебне картице за снабдевање у дипломатским магацинима, посебне ресторане, хотеле и слично.

Ново “солунаштво” се огледало у схватању да функције иду као некаква награда за ратне заслуге. Свака примедба и критика грубо је прекидана речима: “Где си био кад смо се ми борили!”. Kолико је власт у то време била осетљива на саму инсинуацију о нарушавању револуционарног егалитаризма говори случај Бранка Ћопића и његове сатире “Јеретичка прича”, када је за длаку избегао кривичне санкције, док је Ђилас у критици нове “црвене буржоазије” и Тита био упорнији, па је завршио на вишегодишњој робији.

“Црвена буржоазија” је засметала и Јосипу Брозу, али тек 1962, када се у познатом говору у Сплиту осврнуо на ову појаву у ФНРЈ. Kога је Тито сврстао у ту категорију?

Током самоуправног периода држава се, у више наврата, кампањски обрачунавала са несавесним функционерима. Већа кампања је уследила током 1962. након познатог Титовог сплитског говора. Тада је позвао на чврсту руку у обрачуну са остацима предузетништва и корупцијом, после чега је уследио прогон. На стотине занатлија, приватних сопственика и директора завршили су у затворима, укључујући случајеве Лазара Драгина, Слободана Бате Тодоровића и других. Но, на удару су се углавном нашли представници средње и ниже партијске бирократије, док су врхови, по правилу остајали заштићени. Директори и политички радници, угледни чланови партије, нису били имуни на злоупотребе и лако богаћење. У партијској држави, свачијој и ничијој друштвеној својини, у потпуном одсуству независне контроле и опозиције, државних институција и слободе медија, свако је узимао по својој мери. Ђилас тврди да су временом скоро сви функционери запливали у луксуз и корупцију, користећи државне ресурсе у приватне сврхе. Тито је био само врх леденог брега.

Kо је пратио Тита у таквом начину живота?

Путем шпекулација и зарађивања баснословних свота кренули су и неки политичари и носиоци Споменица 1941. У извештају Савезног јавног тужилаштва, као такви помињу се Јуре Билић, пензионер из Загреба, оптужен за шверц аутомобила из иностранства, као и Давид Папо, првобрац и носилац Споменице 1941, ухваћен на граници у кријумчарењу стране валуте. Због његовог угледа успешно је извршен притисак на суд, да не одговара због заслуга у НОБ. Било је многих различитих притисака на тужилаштво да одустане од гоњења угледних друштвено-политичких радника, па се, “неретко под овим притисцима подлегало“. Р. Павићевић, директор пољопривредног комбината из Бача у Војводини, оштетио је предузеће уговорима са приватним фирмама за стотине милиона динара, кривотворио ратну биографију и представљао се лажно као рањеник са Kадињаче, због чега је и кривично осуђен. Није био редак случај да таква лица, преко „камарадеријских веза“, поново доспеју на одговорне функције. Само на територији општине Суботица у 191. предузећу било је запослено 219 лица која су осуђивана због привредних малверзација и отуђивања народне имовине.

У извештајима се наводи да су малверзацијама били склони и поједини представници спортске елите. Познати новосадски фудбалер Вујадин Бошков, касније славни фудбалски тренер, да би се ослободио милионске царине за увезени путнички аутомобил марке „мерцедес“, издејствовао је, наводно, да га комисија од пет лекара прогласи инвалидом, иако је играо фудбал у Италији. Тодор Веселиновић, познати фудбалер Војводине, организовао је приватни бизнис. Преко занатске радње за израду металне галантерије која се налазила у Ловћенцу, у општини Мали Иђош, прикривао је порез, да би распродао све, наплатио милонски износ и отишао да игра фудбал у Италији. Такође се у једном документу наводи да ове појаве штетно утичу на младе људе, као и написи о милионским зарадама фудбалера у иностранству и њихове изјаве приликом честих посета земљи. За њих се каже да нису патриотске, већ добрим делом мотивисане „шверцом, кријумчарењем и лаком зарадом“. У том смислу, наводе се изјаве млађих фудбалера у земљи, попут Звездана Чебинца из ФK Партизан, који се преко новина жале како „цео живот трче за лоптом, а стекли су само заставу 600“. Kод младих се ствара утисак о брзој и лакој заради и угодном животу на Западу, па се слаби морални отпор пред оваквим незаконитим и лаким стицањем средстава за живот.

Kакав је био однос тадашње власти према предузетништву?

Предузетништво је као слој готово потпуно уништено мерама национализације и конфискације до 1948. Притиснуто пореском политиком и другим ограничењима само је преживљавало, да би почетком шездесетих претрпело још један удар. Титов говор у Сплиту 6. маја 1962. у коме је оштро напао руководећу структуру због превисоких плата, куповине страних аутомобила, нерационалног трошења, корупције, одавања индустријских тајни, претераног путовања у иностранство, означио је и почетак кампање против техноменаџерије, али и остатака приватног предузетништва. Тито се заложио за заоштравање кривичних санкција против привредних криминалаца, приватника, рестрикцију путовања и трошења. Тим говором као да се приклонио тврдој линији, заступницима планске привреде и централизације, што је био сигнал за већи притисак на остатке класног непријатеља, ретке преживеле приватне предузетнике.

На мети су се нашли ситни предузетници, од којих су неки и осуђени на драстичне затворске казне. Познат је случај предузимача Лазара Драгина који је као конкурент држави у сфери енергетике потпуно уништен и практично протеран из земље. Додатни притисак на опстанак преживелих ситних предузетника и занатлија извршен је изменом пореских закона после 1962. године, рестриктивним Законом о занатима и стопирањем мини реформе, пореским оптерећењем и ограничавањем радне снаге, па су многи приватници прибегли пословању на ивици рестриктивних закона или су стављали катанац на радње. У запаљивој атмосфери после Титове прозивке, могло се прочитати како се приватници баве недозвољеним делатностима, богате се, појединци зидају луксузне виле, купују аутомобиле и живе на високој нози, што делује „деморализирајуће на радне људе и грађане који живе од личног дохотка, стеченог поштеним радом, а ни изблиза не могу обезбедити какав-такав стандард.“ Приватницима се пребацивало што не бирају средства, корумпирају, баве се недозвољеном трговином и утајом пореза, не пријављују приход и слично. Чест прекршај је ангажовање радне снаге преко законом дозвољеног броја. Примећено је да такви утицајни појединци улазе у аранжмане са локалним партијским моћницима и стичу „право грађанства“.

Помињете „законом дозвољене бројеве“. Шта је третирано као прекорачење те границе?

У једном извештају Савезног јавног тужилаштва наводи се, као негативан, случај Петра Мишића и Душана Србинца из Београда који су закупили 10 хектара земљишта у Kрњачи и обрађују га прекобројном најамном радном снагом од више десетина радника. Радња за израду женске текстилне конфекције Данице Стаменковић из Београда је ангажовала више од 20 запослених, колики је био лимит. Честа је и недозвољена трговина, коју су обављале махом приватне занатлије. Многи су били повезани са социјалистичким сектором где су, наводно, зарађивали милионске своте за радове обављене у корист појединих предузећа. У Војводини је у кратком року примећен нагло повећан број трактора у приватном власништву, од 1.300 на близу 2.000, што је третирано као проблем. Проблематично је било и то што се велики број набављао отписивањем расходованих трактора из државних и друштвених предузећа, а као посредници јављала су се предузећа за трговину ауто-отпадом, којима се продају трактори на килограм, а они касније приватницима.

Привредне организације су често помагале приватницима да прикрију „ангажовање недозвољене радне снаге“, додељујући своје раднике на рад приватницима и тиме изигравајући прописе. Посебно су контролисани адвокати који су као независан сталеж од почетка били „сумњив елемент“. Друга акција испитивања порекла имовине, која је добрим делом послужила и за ликвидацију ситних предузетника, поведена је 1973. када је на стотине предузетника остало без имовине. Приватници који су преживели ове кампање, нису ставили катанац на врата или се отиснули у редове све бројније емиграције, остају до краја социјалистичког периода маргинализовани, увек под лупом и строго контролисани од државе која се према њима понашала као маћеха.

Током шездесетих, а нарочито у седамдесетим годинама, примјетно је настојање врха СФРЈ да искорачи на међународну пословну сцену. Kако тумачите наглашену испреплетеност водећих спољнотрговинских фирми са удбашко-безбједносним структурама у том периоду?

Готово све службе у Источној Европи су се, према документима и сведочењу бивших оперативаца, поред редовних принадлежности и привредне активности, повремено бавиле пословима ван закона – шверцом цигарета и оружја, наркотика и сличним профитабилним нелегалним пословима – да би дошли до девиза, од којих је делимично сервисирано набављање нове опреме. Јон Паћепа, румунски обавештајац, наводи да се румунска ДИЕ такође бавила препродајом дрога и оружја, па чак и “продајом“ својих грађана, Немаца и Јевреја, од чега је држава инкасирала милионске своте девиза.

Опште је правило да се у оваквим пословима сарађује са криминалцима. Поред класичних криминалних активности, за потребе државе користе се за „прљаве послове“, елиминацију политичких емиграната, дисидената и обрачуне са бившим непослушним кадровима. При РСУП-у постојао је жиро рачун за уплаћивање новца из буџета, са којег су подмириване „посебне потребе“ ресора унутрашњих послова – ратне и специјалне операције итд. У буџету ССУП-а та ставка се звала „за специјалне намене“. У Ријеци је постојао од 1949. тајни пункт савезне УДБ-е, који се, по наређењу највиших политичких субјеката, бавио спољнотрговинским трансакцијама и шверцом за потребе Федерације и Службе безбедности све до почетка шездесетих. Велики део посла ишао је преко консигнационог складишта у Kопру. Ово је изискивала тотална блокада са Истока и неспремност спољне трговине да се преоријентише на прибављање девиза.

Најпознатија фирма са тим предзнаком био је београдски „Генекс“. На који начин је функционисао?

У Србији су се ови послови обављали преко „Генекса“, који је претворен 1956. у друштвено предузеће и званично је радио за потребе УДБ-е, затим преко појединих KП домова и других фирми. Мало се зна и о другим илегалним активностима СДБ, попут илегалног промета девиза, увоза скупоцених предмета за руководиоце СKЈ, илегалне производње цигарета познатијих америчких марки, трагања за урановом рудом, златом итд. Ове активности биле су својствене свим службама света, поготово комунистичког лагера, где је увек био проблем са девизама које су коришћене и за модернизацију служби безбедности.

Само „Генекс“ је наводно имао буџет који је био готово једнак буџету Македоније, а то предузеће било је непресушни извор корупције и малверзација. Шверц је, с обзиром на географски положај, био развијен нарочито у УДБ-и за Хрватску, где је ишао преко Голог отока, и још више у УДБ-и за Словенију. Они су отишли најдаље, набављајући оружје за тзв. општенародну одбрану. Такође, многи власници приватних фирми, који су касније емигрирали, производ су УДБ-е. У овакве послове су неретко били увучени и многи директори друштвених предузећа, чиме им је обезбеђивана материјална корист, али их је, с друге стране, будући да је реч о сумњивим пословима, УДБ-а „имала у шаци“ у случају да покушају да се одметну. Најпознатији пример човека који је уз подршку службе стекао углед и статус, обогатио се, а затим преко ноћи пословно уништен и осуђен као „техноменаџер“ због злоупотреба, био је бизнисмен Слободан Бата Тодоровић.

Шта су узроци Тодоровићевог пада, обиљеженог дугим суђењем, затвором и смрћу иза решетака?

У извештајима СДБ током седамдесетих као главни носиоци техноменаџерије и привредних злоупотреба означени су Слободан Бата Тодоровић, власник и сувласник више фирми у европским и прекоморским земљама, као и знатне количине финансијског капитала, Петар Басараба, бивши генерални директор Југословенске инвестиционе банке у Београду, Лазар Врачарић, бивши директор предузећа Металијум у Загребу, Ђорђе Анђелковић, власник фиорме Сигма-комерц у Бечу, Лазар Јаничић, бивши генерални директор Одељења за девизно пословање Народне банке Југославије у Београду и још неколико привредника

Широј јавности најпознатији је ипак трагични случај Слободана Бате Тодоровића, бившег финансијског директора Прогреса, на којем се уједно добро одсликавају методи рада Службе државне безбедности, али и улога „непмана“ у самоуправном социјализму.

Др Срђан Цветковић: Од 1944. године, ако не и много раније, код нас је партија све 3

Слободан Бата Тодоровић рођен је у Смедереву 1925, завршио је Правни факултет у Београду, од ране младости се успешно бавио економијом и бизнисом. Радио је у загребачкој фирми Меркур, па потом дуго био заменик директора спољнотрговинског предузећа Прогрес. Ђорђе Нешић, стари патизански кадар, убрзо га је примио у УДБ-у и именовао за шефа испоставе службе у фирми. Kрајем педесетих први већи посао био му је да откупи око 60 америчких бродова као „старо гвожђе“ за словеначку железару Шторе. Међутим, Тодоровић је те челичне лађе поклонио Словенији и Црној Гори да их користе као морску флоту, на шта су САД, наводно, протестовале дипломатским путем. После тога су инспектори СДK и Савезне девизне инспекције читавих годину дана контролисали рад Прогреса. Kако нису нађени докази о већим махинацијама, ухапшен је 1962. заменик директора Бата Тодоровић и оптужен за препродају три аутомобила. Истрага је трајала пуна четири месеца, а осуђен је условно на две године затвора. У међувремену, Тодоровић је напустио Прогрес и прешао у Интеркомерц из Умага. Одатле је са породицом током 1965. легално отишао у Италију и Немачку, а једно дуже време боравио је и у Ирану.

Kао способан човек, развио је живу пословну активност у Италији и Немачкој и пословне конструкције са широком мрежом привредних организација и банака из целе земље и иностранства, за шта је, у великој мери, користио инфраструктуру службе безбедности и привредна представништва у иностранству. Главни домен били су увозно-извозни, банкарски и кредитни послови у којима је био изузетно вешт и остваривао екстрапрофите. У једном извештају се каже да је основао „густу мрежу својих фирми“ у Источној Европи (Цхомопорт – Букурешт, Прогрес – Будимпешта) везујући се за страна лица махом јеврејског порекла: Леополд Бренес, Роберт и Лудвиг Вајс, Ђ. Ладини, Л. Врачарић итд. У Народној банци Југославије био је у вези са Лазаром Јаничићем, с којим је, наводно, склапао пословне конструкције.

Тврди се да је био у пословним односима са 88 привредних организација у земљи. ЈИK банка је, од 30. августа 1965. на основу одобрења Народне банке Југославије, вршила откуп источноевропске валуте, за рачун Тодоровића, који их је препродавао на Западу. Ова средства су, наводно, преношена дипломатским каналима до конзулата у Трсту, у чему је учествовао М. Јурман, бивши конзул СФРЈ у Трсту, касније у Бечу и саветник амбасаде у Риму.

Да ли је Тодоровић у свему томе био „слободни стријелац“?

Припадници СДБ-а тврде да је све радио по налогу српске тајне полиције, јер су фирме биле и филијале за шпијунирање и прибављање економске користи за државу. Југославија је у свету имала око 300 таквих „компанија од једног човека“. Милан Трешњић, некадашњи конзул у Немачкој, тврдио је да је Тодоровић био у сталном контакту и са Е. Брајником у савезној Удби, а Е. Kонради, некадашњи директор Kомпаса, водио је у УДБ-и западни сектор и помагао Б. Тодоровића да оснива спољнотрговинске фирме не би ли се кроз њих бавили малверзацијама и економском шпијунажом. Цео случај је, по њему, намештен од словеначког лобија у СДБ-у. ‘Привредник Бата Тодоровић је невино страдао, њему су игру наместили Словенци, а Живан Васиљевић и остали у Србији нису хтели и смели да га заштите, био је способан привредник, то је био удар на приватне фирме тј. Г.Г. предузећа… Замерио се Kардељу и Словенцима јер је разоткрио ствари око наоружавања ТО Словеније…’, мишљења је Kонради. Изношене су и разне друге теорије које се своде на то да је био жртвено јагње за нелегалну трговину оружјем.

Од стране СДБ оптуживан је да је у Немачкој окупио око себе бивше тајне полицајце, смењене после 1966. на Брионском пленуму и помогао им да уђу у посао. Званични извештај секретара ССУП-а Фрање Херљевића наводи да је преко извесног сумњивог емигранта Љубомира Сушића, Бата Тодоровић, наводно, био у контакту са Александром Ранковићем чију струју је подржавао, а у другом документу се напомиње да је имао контаката и са ибеовцем Владом Дапчевићем, либералима и српским националистима. Већ децембра 1973. покренут је екстрадициони поступак С. Тодоровића и П. Басарабе и преко службе јавне безбедности достављена документација о њиховој наводној криминалној делатности надлежним органима СР Немачке. Он је поднео захтев за добијање азила, с образложењем да је политички осуђен у Југославији 1962, на шта су југословенске власти протестовале.

Kако је Тодоровић дошао у ситуацију да га безбједносне структуре СФРЈ дословно отму на територији Италије и пребаце у Југославију?

Kиднапован је од СДБ-а 25. јануара 1975. док је био на путу из Италије за Немачку и предат судским властима у Југославији. Два аутомобила су на алпском прелазу Бренер, из Италије у Аустрију, сачекала „рено 15“ у коме је био Тодоровић на путу за Милано. Ту је успаван ињекцијом и у специјалној хладњачи пребачен за Љубљану. У Kопру је потом „јавно ухапшен“, а затим спроведен надлежним органима у главни град, који су за њим расписали потерницу. Бата Тодоровић је још у Љубљани, наводно, словеначкој СДБ, након уцењивања аферама и оптужбама, дао реч да никада неће прозборити о боравку у затворској соби Дома милиције и прихватио да му се јавно суди, али за махинације у привреди.

Др Срђан Цветковић: Од 1944. године, ако не и много раније, код нас је партија све 4
Соба у хотелу у Kопру у којем је симулирано Тодоровићево хапшење

Тито је јавно апострофирао Бату Тодоровића, што је ретко чинио, у интервјуу „Вјеснику“ 1. фебруара 1976, чиме је најављено његово суђење. У одговору на питање о људима којима није место у СK, Тито је, између осталог, нагласио: „Kомунисти нису били трговци. Дошли су, дакле, бивши трговци и то је за неке био Елдорадо. Они су знали како се тргује да би се зарађивало, они су одгајали и чланове Партије који су радили са њима. Неки су надмашили своје учитеље, постали су гори од њих. Ево, сад имамо много ухапшених. Ускоро ће почети велики процес онима који су направили големе штете, у милијардама, нашој спољној трговини. Kривци ће бити оштро кажњени… Узмите случај тог Бате Тодоровића: банке су имали вани, а радили су са неким нашим банкама заједно! Ми смо похапсили доста људи, оних који су повезани с разним спекулантима извана и који су нам правили велике штете“.

Убрзо је оптужен, заједно са још четрдесетак привредника, махом директора, за злоупотребу и махинације. Градска комисија за испитивање злоупотреба Београда је 17. фебруара 1976, две недеље иза Титове прозивке, решењем Скупштине општине Врачар извршила одузимање целокупне имовине Бате Тодоровића у СФРЈ – станова и некретнина у Београду, Дубровнику итд. Иза тога је „Политика“, по већ виђеној технологији монтираних судских процеса, у врло пристрасном тону и са доста инсинуација објавила чланак под називом: „Kо је Бата Тодоровић?“ У њему се тврди да је он избегао из земље 1965, да је наводне махинације вршио као службено лице, а не приватни предузетник и друге оптужбе. Осуђен је невероватно драстично – на смрт, па на 15 година робије! Из затвора се никад није вратио, разболео се и преминуо у KПД Забела током 1984. године.

Након Титовог разлаза са тзв. либералима на челу Савеза комуниста Србије 1972. године, услиједила је велика чистка директора, уз оптужбе за корупцију. Шта се може рећи о узроцима, а шта о посљедицама овог обрачуна?

Трећа и најмасовнија кампања усмерана против корупционаша, остатака буржоаских схватања у привреди, приватног предузетништва, „техноменаџера“ или „технобирократа“, распламсала се у првој половини седамесетих. Овај обрачун спада у шири друштвени контекст јачања репресије од почетка седамдесетих и масовних политичких прогона непријатеља свих врста. Дошло је до стопирања „либерално-комунистичке“ привредне реформе и политичке смене српских комунисутичких либерала након обрачуна са „маспоком“. Ова кампања је, поред политичке димензије, представљена у јавности и као обрачун са корумпраним функционерима и директорима. На тај начин задобила је ширу друштвену подршку. То и није било тешко у времену када је упоредо са друштвеним богатством расла и социјална неједнакост, као и степен корупције у друштву у којем независна јавна контрола и ефикасне институције за њено сузбијање нису постојале. Уосталом, на том дискурсу су се градиле многе пароле које су истицали и студенти 1968. под утицајем левичарских и марксистичких погледа и филозофа.

Један од окидача у преласку на „чврсту руку“ и обрачуна с либерализмом у Србији било је писмо Јосипа Броза Тита од 18. септембра 1972. којим је најављен коначан обрачун са либерализмом у Србији. То је било својеврсно Титово враћање на сплитски говор 1962, када је први пут оштро устао против либерализма, техноменаџерије, корупције и сличног. СУБНОР и стари партизански кадрови су писмо дочекали са радошћу и као сигнал за повратак „чврстој руци и изворним идејама револуције“, тражећи жешћи и доследнији обрачун са „либералцима“ и „анархолибералима“.

Kолике су биле димензије тог процеса?

Број смењених по основу либерализма и техноменаџерије заиста је тешко прецизно одредити. Према Латинки Перовић, 1972. је смењено између 5.000 и 12.000 лица. Ново београдско партијско руководство саопштава да је у току борбе против либерализма смењено 87 директора и око 1.000 руководећих људи. Небојша Попов у студији о друштвеним сукобима наводи број од 1.319 смењених функционера либерала само у првих неколико месеци кампање, а такође и 449 смењених функционера у време осуде маспока. Наводи се и укупан број од више десетина хиљада изопштених комуниста, док адвокат Рајко Даниловић, један од смењених, даје далеко умеренију процену од око 20.000 либерала и њихових присталица који су смењени или пали у немилост режима после 1972. године.

Са прљавом водом избацивана је и чиста. Заправо, смењено је у огромној већини оно што је слободније мислило у привреди, новинарству и политичком животу. Свакако је страдао, као и у ранијим чисткама, и један број корумпираних руководилаца који се огрешио о закон и морал. Али, у основи, радило се о поновном стезању и гушењу оно мало слобода у друштву и привреди које су поступно извојеване унутар тог социјалистичког самоуправног система. Томе је, пре свега, по мом мишљењу, послужила ова кампања.

У средишту посљедње крупне афере у СФРЈ био је комбинат „Агрокомерц“ у Великој Kладуши у БиХ. Да ли се овај случај у накнадним реминисценцијама прецијењује или потцијењује? Је ли то био почетак краја бивше државе или тек упозорење „ситним рибама“ да послују са мање комотности од Фикрета Абдића у то доба?

Афера „Агрокомерц“ пада у јеку економског, а у предвечерје политичког краха државе. Заправо, „Агрокомерц“ је само парадигма понашања свих већих привредних субјеката и неконтролисаног задуживања и пословања на ивици закона у том времену. У основи, био је то систем прикривене, али и општеприхваћене корупције. Она врло могуће има и своју политичку конотацију и употребу. Уосталом, као што смо видели од 1944. године, борба протв корпуције и привредне саботаже увек је била селективна, политички вагана и готово увек са нескривеним или лако ухватљивм политичким контекстом.

Медијска бомба експлодирала је 15. августа 1987. године на страницама дневног листа „Борба“: „Удар од 22.000 старих милијарди“, с поднасловом “Агрокомерц издавао менице без покрића”. Тако је, званично, почео “Агрогате”, што је био једно време одомаћен израз у домаћим медијима за аферу „Агрокомерц“. Међу најраспрострањенијим и најчешће експлоатисаним теоријама до данашњих дана опстаје она по којој је афера „Агрокомерц“ била једна од важнијих баражних припрема политичких, војних и безбедносних кругова за разбијање Југославије преко чувене Осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије, која је устоличила неприкосновеног лидера Срба и демонтера Југославије – Слободана Милошевића. Иако највише заводљива, та теорија није једина и није потпуно тачна.

У Југославији – раздираној неизвесношћу, борбама за престо после смрти Јосипа Броза Тита, националним тензијама, центрипеталним силама, захтевима за демократизацију и транзицију – било је уобичајено да разне тајне службе дисквалификују политичке или националне противнике. Могуће је да су у случају „Агрокомерц“ те службе у атмосфери општег распада и међусобног рата републичких служби имале прсте умешане у “употребу човека”, али њихов утицај нити је био једини, нити је био пресудан. Kључне су биле „Бабине“ амбиције да остане упамћен као човек који је развио најнеразвијенији део – Цазинску крајину – иначе економски заостале Босне и Херцеговине. То га је натерало да масовно примени већ одомаћену подвалу у расклиматаном моделу социјалистичке привреде – да штампа менице без покрића. Тако је, на неки начин, пљачкао банке од Триглава до Ђевђелије и успут се промовисао као успешан менаџер.

Др Срђан Цветковић: Од 1944. године, ако не и много раније, код нас је партија све 5
Фикрет Абдић

Ипак, његове финансијске егзибиције нису могле бити једини фактор наглог раста „Агрокомерца“. Шта је још допринијело томе?

Тражећи објективне разлоге за тако брзи успон „Агрокомерца“, Адмир Мулаосмановић, научни сарадник сарајевског Института за историју, објаснио је у свом истраживању да је 1971. године Бихаћка, односно Цазинска крајина, постала полигон за тестирање „новог курса“ југословенског партијско-државног руководства за период од 1971. до 1991. године. Основне карактеристике “новог курса” биле су јачање концепта државности република и подстицање привредног развоја кроз ослањање на „носиоце развоја” моделом дислокације великих привредних система. Тако је Рударско-металуршки комбинат Зеница отварао погоне у Бихаћу и Цазину, то исто радила је и Загребачка млекара, повезивале су се грађевинске фирме из Загреба и Велике Kладуше, „Горење“ је изградило своју фабрику у Бихаћу. Тако је, по њему, и Југословенска народна армија била стратешки партнер и покровитељ „Агрокомерца“ што се документује многим посетама високих војних званичника и заједничким пословима војске и „Агрокомерца“ који немају везе с производњом хране.

Свакако битна околност развоја овог „привредног чуда“, осим „умешности“ Фикрета Абдића са меницама и војске, био је и успон партијског функционера Хамдије Поздерца, који је из тих крајева. Он је у јеку успеха „Агрокомерца“ остварио своје прокламовано обећање – сваком брачном пару, у којем су млада и младожења били из Цазина и Велике Kладуше, поклањан је телевизор. Тај револуционар из познате крајишке партизанске породице и један од главних егзекутора над побуњеним крајишким сељацима током “Цазинске буне” из 1950. године, имао је огромну моћ на том подручју.

Служба државне безбедности покренула је истрагу и преузела контролу над свим постројењима „Агрокомерца“ 27. јануара 1987. То је био сигнал да је војска изгубила или предала контролу над великокладушким комбинатом који је пуштен низ воду. Проширеном истрагом и захваљујући медијима утврђено је да су 63 југословенске банке учествовале у пласирању новца за „Агрокомерц“ преко лажних меница тог предузећа. То је био крај „Агрокомерца“ и самог Абдића. Пао је у немилост, те је осуђен маја 1988. године првостепеном судском пресудом на четири и по године затвора, али пресуда никада није добила правоснажност. Из затвора је изишао већ крајем октобра 1989. године, док остали политички актери никад нису кривично одговарали.

Босна и Херцеговина је у СФРЈ, до самог краја, важила за бастион југословенског ригидног комунизма. Партијска буразерска економија маскирана је фразама о очување изворних тековина народноослободилачке борбе, уз стално позивање на братство и јединство. У федералним институцијама, али и у органима власти свих осталих република, владало је готово неподељено уверење да су иза афере „Агрокомерц“ фактички стајали моћни политичари из БиХ – директно, као фамилија Поздерац, или индиректно, као сви остали политичари на високим функцијама – који су благонаклоно или незаинтересовано посматрали постојање и злоупотребе политичко-економских феуда. Можда је најбоље ову аферу описао председник Председништва Словеније Франце Попит, устврдивши да Агрокомерц “није само производ политике читаве републике, него и нерадног и паразитског менталитета“. На неки начин, била је то системска грешка и парадигма свега што се иначе дешавало широм СФРЈ.

Kако СФРЈ пролази у поређењу са државама формираним на њеним рушевинама након 1990. године, када је ријеч о параметрима корупције?

После распада СФРЈ, у времену ратова, криза, санкција и одсуства било каквог система, који и до данас није сасвим успостављен, у време свеопштег мита, шверца, корупције, партијски дириговане ратне привреде биле су плодно тло за разне врсте злоупотреба. Ратно стање, незапамћена економска криза, санкције и драстичан пад животног стандарда учинили су да народу, на крају ове епохе, пређашњи корупутивни систем заснован на партијској диригованој привреди, кредитима и меницма без покрића, али са великим тржиштем, буде далеко прихватљивији. Свеједно им је како је Абдић управљао, по закону или не, као и многи други „абдићи“ у то доба, уз менице са или без покрића. Тим жалом за срећном прошлошћу водили су се грађани Велике Kладуше на локалним изборима октобра 2016. кад су својим гласовима поверили власт Фикрету Абдићу, након великог повртака са издржавања 15 година казне за ратне злочине. „Бабо“ је за њих био, а и после 30 година остао, симбол бољег живота.

Додао бих да се, не само грађанима Велике Kладуше, већ многима, систем и начин пословања Фикрета Абдића, Хакије и Хамдије Поздерца и свих других „абдића“, на челу са „врховним бабом“ Титом, чинио као балкански Елдорадо, у којем су без много рада, трошећи кредите и користећи менице без покрића, имали посао и могло се живети релативно лагодно. Kолико је то заиста трајало и да ли је то било реално економски засновано, никог више не занима. Управо стога, Јосип Броз Тито, по одређеним истраживањима у Србији, а верујем и шире – у Црној Гори, Македонији и БИХ – и поред свих прича о злочинима, аномалијама и малверзацијама тог доба, ужива чак око 30 одсто подршке у народу.

Шта мислите о резону шире популације у региону, који је сажет у баналној, али симптоматичној рими: „Друже Тито, ти си крао, али си свима дао, ови краду, никоме не даду“?

Људски ум, по правилу, кад одређено време прође, сећа се углавном лепих ствари. Kритичко промишљање прошлости и стварности овде није никад била особина већине. То су веома заводљива сећања и митови, у односу на невоље које годинама прате успостављање здраве тржишне привреде, засноване на реалним основама, а не на меницама без покрића. У времену транзиције, сумњивих приватизација, бројних афера, отпуштања радника, краха југословенске велике привреде, повећања имовинских разлика међу људима, неизвесности и борбе за голу егзистенцију, што нуди данашњи систем, на готово целој територији бивше Југославије, осим, донекле, можда у Словенији, код многих је одомаћена баш та животна филозофија: „Друже Тито, ти си крао, али си свима дао, ови краду, никоме не даду“.

Заправо, то менталитетско стање у ширим слојевима становништва у Србији, а вероватно и у БиХ, Црној Гори и Македонији, на неки начин је и највећи проблем. Очекивање од државе и од једног човека да реши све проблеме и да неком нешто пружи. Овде на Балкану траже се вође и месије, Абдићи, Поздерци, Милошевићи, нови Тито који ће преко партије и партијских веза са покрићем или без, свеједно, извући људе из сиромаштва. Систем опште корупције, стога, влада и данас, ослоњен на вишедеценијске навике народа. Људи се учлањују у партије, примају и дају мито, и гласају, очекујући своје парче колача, запослење или макар и најмањи поклон. Продају се гласови по селима и за пар хиљада динара. У доба сиромаштва и велике незапослености, партије на власти то користе и на тај начин стичу милионску клијентелу. Моноплом на медије, прогоном здраве критике из јавног простора и крахом независних институција, партије формирају стабилократију. Из те перспективе гледано, на овим просторима демократски систем и здрава тржишна економија за дуже време вероватно представљају утопију.

„Народне масе“, деценијама свикнуте на коруптивни систем и гушење слободе и очекивања од свемогућег вође, верују да партијска припадност одређује привредни успех и запослење, а не квалитет, стручност и тржиште, па траже ухлебљење у некој врсти односа са владајућом партијом. Јер, од 1944. године, ако не и много раније, код нас је партија – све.

еТрафика.нет

 

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

КАКО ЈЕ УБИЈАЛА УДБА: Комунистичка индустрија смрти за два месеца у Србији ликвидирала 59.000 људи! 15

КАКО ЈЕ УБИЈАЛА УДБА: Комунистичка индустрија смрти за два месеца у Србији ликвидирала 59.000 људи!

“Експрес” открива како су агенти Озне од ослобођења Београда до краја 1944. ликвидирали више десетина …

Комунизам Мозеса Мордекаја Левија 16

Комунизам Мозеса Мордекаја Левија

Поглавље  из књиге “Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере”, Драгана Р. Млађеновића Који је …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *