fbpx
понедељак , новембар 18 2019
Насловна / Став / На изборима се не мења политика, већ извођачи!

На изборима се не мења политика, већ извођачи!

Наш народ прати неколико врло бизарних парадокса. Наиме, већина оних који се баве политиком, била она практична или аналитична, углавном нити имају везе са политиком нити су се потрудили да стекну неко основно знање. Разлог који доприноси таквој ситуацији, свакако јесу и политиканти који се у пракси баве њоме (нажалост) и на тај начин шаљу слику јавности, за коју се пак ови везују и усвајају је. Све то траје деценијама, те је код нас сасвим нормални да дојучерашњи шофери, вратари, старлете и остала армија недефинисаних занимања преузима улоге високих политичара.

Левица, десница, демократија, сви они могу заједно јер вера у нешто, разлог бивствовања у одређеној странци не постоји уколико не може да се уновчи. Ако би покушали да установимо каквог је политичког опредељења један просечан политичар у Србији – најверодостојнији закључак би био прелетач. Неки нису још довољно сазрели да прелете, а неки пак су тако давно прелетели да смо то и заборавили, сувише је ствари на овој трагикомичној сцени наше Србије да бисмо могли да упамтимо ко где све није био. Али опет народ из неког разлога бира мање зло!Да ли је то разлог зашто смо ту где јесмо? Са гомилом необразованог света који има само један циљ, да се одржи што дуже, накраде што више и нађе начина да се извуче без последица. И тако све у круг, док не застанемо и не видимо да је једина одржива идеологија оних који се данас баве политиком – власт по цену свега. Сви могу са свима, свака идеолошки некомпактибилна коалиција има неко оправдање које ће они који су ускочили у политички воз лако прихватити, јер нити су они ту да донесу добро народу, да исцртају другачију слику будућности Србије, већ само своју сопствену, нити су способни за тако нешто.

У том мањем злу и јесте највећи парадокс. Мање зло никад није мање, јер зло је зло. Чак и да постоји група људи која има искрену жељу да нешто промени у овој земљи, начин на који се планира доћи до позиције са које се мења је погрешан и раван научној фантастици. Када у машини за прање веша цркне мотор, могу да се промене остали делови али она и даље неће радити, јер срце, односно мотор, оно што је покреће је у квару. Тако и у Србији, могу да се измењају сви политиканти, мање или више зли, али систем, докле год је овакав накарадан и самоубилачки, наставиће са применом исте политике.

Основно питање јесте како променити систем? Систем који из дана у дан само пушта корење још дубље и тако утврђује своју болесну руту сатирања овог народа. Прво треба схватити да је систем жива сила, у овом нашем случају истинско оваплоћено зло које се понаша баш онако како га је Достојевски пророчки описао: „ми ћемо сваког генија удавити још у колевци.“

У нашем случају, сваки гениј, сваки зрачак наде, искра правде и светлости, сваки Човек који се дохвати у коло политиканства у овом систему не излази из њега, а након преласка тог прага заблуде, нада у бољитак, жртва ради вишег добра, све то испарава и нестаје. Али нестаје и дух човека, тама испуни сећање на разлог зашто је у политици, и новац који данашњег човека, за кога је вера опијум а живот после смрти недоказани мит, попуни сваку празнину која је љуштури без духа потребна.

Зато се систем не може мењати изнутра, као део система. Већ се мора успоставити систем ван система. Систем који неће бити на плећима мањине себичних предатора који пропагирају једнакост – једнакост у сиромаштву, и демократију – где су они једина већина, и права – која они успостављају по личним потребама, где је сваки сегмент уређен на начин да већински део народа осећа само бол и муку сопственог постојања и где је нада нешто апстрактно нешто што можда постоји…

Иако изгубљена и тиха, нада постоји. Отимају је, па је дају као лаж, под неким бројем, под новим разочарењем. Али ње нема на листи, има је у свакој индивидуи, сваком свесном човеку кога порочност данашњице није заразила већ и даље зна да распозна добро и зло, осећа одговорност и праведност. Таквих појединаца у нашој земљи има сасвим довољно, на свим странама, разних годишта, у разним мукама. Довољно храбри пред изазовима све тежих животних прилика, да не посрну, да не пређу праг и не ухвате се у коло бездушних љуштура којима је Србија средство за остварење болесних циљева, а народ крава коју када потпуно измузу могу и заменити. Да ли физички или свест његову, није ни битно.

Данте који је био опчињен демонима и паклом, до те мере да је своју опчињеност морао дати на увид савременицима слепо заљубљеним у ђавола и жељних знања о подземним световима, казао је да су најмрачнија места пакла резервисана су за оне који су неопредељени у тешким временима. Треба ли дакле веровати његовим речима коме је човек све и вера у човека једини избор, или Давиду који каже: Благо човеку који не иде на веће безжбожничко и на путу грешничком не стоји, него му је омилео закон Господњи и о Њему мисли дан и ноћ.

Зашто је, дакле тешко овом рајинском менталитету који је вазда опредељен за нешто уистину непостојеће, променљиво, нестално, да прихвати чињеницу о тој непостојаности и да наду потражи у себи самом, у сопственој промени и потрази за сличним јединкама? Како је могуће да је слепа вера у човека који је немоћан али превртљив и манипулативан надјачала веру у Силу која је вековима бдила над нама и није дозволила нашу пропаст, већ напротив која је обновила и дала замах Србима за нове победе, нове успехе, све до тренутка док идолопклонство над политикантима није надјачало веру у Бога.

Данас ми нисмо слободан народ, нити ће нас ослободити нека партија, а нећемо ни пропасти. Али ни под Турцима док су силом или куповином мењали свест, веру наших предака није нас партија спасавала, спасила нас је она мањина храбрих која није хтела ни да прода веру а ни да је замени под претњом смрћу, јер је имала поверења да ће десницом Његовом вођена изаћи из вишевековног османског робовања..

Свети Владика Николај је једне године за Видовдан беседио о нашим победама и поразима, о чудном менталитету свих европских народа, не само србског, који је увек био спремнији да слави своје поразе и да их се вековима сећа, док су победе вазда биле у сенци пораза. Ипак за разлику од свих народа који славе поразе, ми смо једини који су у њима видели сопствени васкрс и обнову. Он је тада казао:

„Како може пропасти народ, који је научен да трпи? Који је трпео пола хиљаде година и није пропао? Кога трпљење само челичи и препорађа? Како може пропасти народ који је истина стар као и други народи Европе, но који се може назвати младим, јер га је трпљење учинило младим, као што огањ од старог гвођжа чини ново? Народи који већ вековима владају и господаре и који су давно-давним одвикнути од трпљења – такви народи ближе стоје пропасти но народи, којих две трећине историје сачињавају трпљење и страдање. У народе који су трпљењем подмлађени спадамо и ми Срби. Ја не знам шта ће бити са Французима кад их снађе прво велико страдање… ја не знам шта ће бити са Турцима који никада нису трпели, но верујем да балкански Словени не могу пропасти….јер кога Бог воли тога и кара, јер гле, никога на свету Бог није волео као Сина Свог , нити је ико на земљи заслуженији Љубави Божије од Христа, па ипак никога није на тако велике муке ставио као Сина Свога. Народ који не пређе тај голготски пут , јесте само кандидат за народ, а не право народ.“

Зато је данас једини избор који стоји пред народом бити део овог система, свесно дати свој глас некоме да те обмањује, некоме ко је или у заблуди да може нешто променити или свесно улази у систем у ком нису битна имена политиканата, странака, идеологија, јер су они само средство и глумци на позорници – бедне марионете. Или имати не само вере, већ и поверења да ће се Онај чијом смо десницом вековима вођени а кога су идолопоклоници одбацили, побринути за нас.

Весна Веизовић, ВасељенскаТВ

Да ли је овај текст користан?

Кликните на звезду и оцените!

Нико још није гласао. Будите први!

Ако вам је текст користан...

Поделите га са пријатељима!

Актуелно

Љута паприка уништава рак

Ћелије рака би могле да буду уништене помоћу капсаицина, једињења које је један од главних …

НАТО нас је засолио смрћу

КАО мајка покојног сина, преминулог од канцера, имам обавезу да реагујем на тврдње др Зорана …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *