Александар ШУСТОВ | 09.11.2012
19.децембра ће на самиту ОДКБ-а у Москви бити размотрено питање привременог укидања чланства Узбекистана у тој организацији. До тог датума Ташкент је правно члан ОДКБ. Уосталом, нема препрека за његов излазак из Уговора о колективној безбедности , тако да ће од Нове године ОДКБ, у суштини, почети рад у формату који је за њега нов…
О својој намери да привремено обустави чланство у ОДКБ-у Узбекистан је обавестио секретаријат Организације крајем јуна. Према Члану 19 Статута ОДКБ-а да би се изашло из чланства Организације потребно је да се депозитарију Статута најкасније шест месеци пре датума изласка из Организације пошаље званично обавештење. 25.10. на заседању Комитета Думе за послове Заједнице Независних Држава опуномоћени представник Руске Федерације при ОДКБ-у Игор Љакин-Фролов је саопштио да је на прелиминарним консултацијама изречено заједничко мишљење у корист привременог укидања чланства Узбекистана у Договору о колективној безбедности. Зато је одлука децембарског самита ОДКБ-а у суштини унапред донето решење да се Узбекистану дозволи оно, што је он тражио.
Главни разлог за укидање чланства Ташкента у ОДКБ, по речима руског дипломате, је принципијелно различит прилаз развоју Организације. Узбекистан је као циљ постојања Организације поставио помагање у случају агресије против једног или неколико чланова Организације, посматрајући ОДКБ као осигурање за случај упада талибана из Авганистана на територију Узбекистана, или због појаве неке друге спољне претње. Управо такав формат је у почетку и био постављен у Договор о колективној безбедности 1992.године, али је он 2002.године трансформисан у Организацију Договора о колективној безбедности. При распаду СССР-а, дезинтеграцији његових оружаних снага и формирању националних армија и других војних структура ОДКБ је требало да буде гаранција безбедности уколико дође до спољне агресије. Обзиром на снажно јачање радикалних исламистичких снага у Авганистану спољна претња је сасвим реална.
У последње време у раду ОДКБ-а су се појавили нови акценти. Већина њених чланица је подржала курс ка претварању организације у вишепрофилну структуру која треба да се бави не само питањима отклањања спољне агресије, већ и отпором према другим изазовима и претњама, какви су тероризам, наркотрафикинг, незаконита миграција, кибернетички криминал. Према речима Леонида Слуцког, председника Комитета Думе за послове ЗНД, ОДКБ је данас „позициониран као мера безбедности будућег Евро-Азијског савеза“… Такав правац није задовољио садашње узбекистанско руководство. „Они то нису ни желели, стално су спречавали прогрес у том правцу“ – констатовао је И.Љакин-Фролов. – Зато неће бити неке специјалне штете ако Узбекистан изађе из Организације. Шта више, програми ОДКБ-а ће, уколико не буде Ташкента, по оценама дипломата, да се извршавају успешније и ефикасније, него док је он био у њој.
До неслагања између Узбекистана и већине других учесника ОДКБ-а је дошло убрзо после обнављања његовог чланства у Организацији. Да подсетимо да између 1999. и 2005. Узбекистан није био члан ОДКБ-а. У том периоду он је био у саставу блока ГУУАМ (Грузија – Украјина – Узбекистан – Азербајџан – Молдавија) који је био основан уз учешће САД-а. Своју делатност у том удружењу Ташкент је прекинуо после огромне критике коју је на Западу изазвало гушење масовних немира у Андиџану (мај 2005.). Убрзо после тога Узбекистан је закључио уговор о савезничким односима са Русијом и обновио своје чланство у ОДКБ-у (август 2006.). Међутим, у суштини Ташкент није никада у потпуности учествовао у раду Организације, јер је приступио постепеној обнови односа са Сједињеним Државама и Европском унијом. Тако је Узбекистан одбио да учествује у формирању Колективних снага за оперативно реаговање (КСОР) ОДКБ-а, које су формиране 2009. ради одбијања војних агресија, специјалних операција за борбу са тероризмом, екстремизмом и наркотрафикингом, ликвидацију природних и техногених катастрофа. Највећи део снага за КСОР су дали Русија, Казахстан и Белорусија. Киргизија и Таџикистан су учествовали са по једним батаљоном. Међутим, Ташкент је одбио да учествује у њиховом формирању, макар то било и само формално.
Одбијање Узбекистана је изражено кроз „Издвојено мишљење у вези са нацртом споразума о КСОР-у ОДКБ-а“ и тицало се принципа коришћења колективних снага. Ташкент је инсистирао да одлука о коришћењу КСОР-а треба да се доноси не „на бази званичног захтева једне или неколико страна на основу консензуса или уз сагласност страна, за које је овај Споразум ступио на снагу“, како је то предвиђено Споразумом, већ „уз сагласност или на молбу тих држава“. Узбекистан се борио за тезу да „колективне снаге не могу да се на простору Заједнице Независних Држава и у државама ОДКБ-а користе као војни чиниоци ради решавања спорова и сукоба који се могу појавити међу тим државама“, јер је свака држава ОДКБ-а у стању да сама решава унутрашње противуречности, те потреба да се укључе снаге КСОР-а ОДКБ-а може да се појави само у случају „спољне агресије и спољне агресије уз употребу силе. Још једно принципијелно противљење Узбекистана представља његова одлука да је слање војног контингента на територију друге државе и прихватање тог контингента на својој територији могуће само уколико то није у супротности са националним законодавством.
Стрепња Ташкента је настала зато што је он сматрао да јединице КСОР-а могу да буду искоришћене у конфликтима међу самим чланицама ОДКБ-а. Основа за такву стрепњу је била стварна, јер односи Узбекистана са суседима у региону, пре свих са Киргизијом и Таџикистаном, свакако нису најбољи. После распада СССР-а међу њима се формирао чврсто везан чвор због супротности при одређивању граница, као и због међуетничких односа, транспортних веза, испоруке нафте и гаса, а такође због коришћења водених енергетских ресурса. Односи између Ташкента и Душанбеа, пошто је започета изградња Рогунске хидроелектране највише личе на хладни рат. На граници између Киргизије и Узбекистана периодично долази до оружаних сукоба са људским жртвама. Уколико би дошло до заоштравања конфликта – снаге КСОР ОДКБ-а би могле да буду коришћене како миротворне јединице, мада сагласност Ташкента не би постојала. Управо зато Узбекистан инсистира на коришћењу принципа консензуса, јер би му то омогућило да блокира сваку иницијативу за коришћење КСОР-а у конфликту са суседним земљама. Из истог разлога је и немање жеље да се дозволи да јединице КСОР-а буду коришћене за разрешавање међудржавних конфликта и супротности.
Међутим, биће врло сложено да се ОДКБ дистанцира од учествовања у решавању унутрашњих и међудржавних конфликта. Тако је одбијање да се пошаљу миротворне снаге ради учествовања у спречавању међуетничких сукоба у јужним областима Киргизије, до којих је дошло у јуну 2010. отворило многа питања о смислу постојања Организације. Колективне Снаге ОДКБ су управо због тога и формиране, али у време Ошких догађаја оне су још увек биле у стадијуму формирања (Русија је споразум о КСОР-у ратификовала у децембру 2010.). А „специјална позиција“ Ташкента је само успорила њихово оснивање. А.Лукашенко, председник Белорусије, је још у октобру прошле године предложио да се питање чланства Ташкента размотри, јер „тројна игра коју Узбекистан игра ту државу онемогућује да буде у ОДКБ-у“.
Међутим, својом одлуком Узбекистан је Организацији Уговора о колективној безбедности ипак нанео извесну штету. Та штета није само у пропагандном одјеку. У Узбекистану живи пола становништва постсовјетске Централне Азије, он има економију која је по величини друга и једну од најспремнијих армија у региону. Кроз Узбекистан пролази већина транспортних путева који иду у Таџикистан и Јужну Киргизију. Можда зато одлука Ташкента и није дефинитивна. „Идемо на привремено обустављање чланства Узбекистана, – каже И.Љакин-Фролов, – али желимо да се врата сасвим не затварају како би у случају промене политичке конјуктуре у тој земљи њен повратак у Организацију био могућ“. Шта да се каже – речено мудро!
Фонд Стратешке Културе
